3320 25. 9. 2015.
Мале тајне великих мајстора
ЛЕПОТИЦЕ ЛЕПО МИРИШУ
Вила је митолошко, надземаљско биће необичне лепоте, које има чудотворне моћи, уме да лечи, чара и може да се преображава. Она може да лети изнад највиших планина и облака. А на неприступачним планинским местима чува стада кошута
Њено право име је забрањено и заборављено. Етимологија речи вила загонетна је и несигурна („душе предака”, „духови ваздуха и олуја”, „духови прерано умрлих девојака”). Еуфемистички називи су чести: „дивна”, „добрица”, а негде „мајка”. Синоними су још „самовила” и „самодива”. Њено име се у народном веровању често помиње у множини. Само у епској поезији бива означена личним именом (рецимо вила Равијојла).Вила се јавља у народним веровањима, легендама, митовима и песмама као тајанствена, изузетно лепа, млада девојка, често дуге „златне” косе. Има и крила, а обучена је обично у беле хаљине. Атрибути њене натприродне моћи су штап и прстен. „Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси, распуштене косе”, пише Вук у „Српском рјечнику”. Леп изглед каткад јој кваре копита (козја или коњска) и неугодан мирис, особине које указују на њено скривено нељудско, животињско порекло.
Виле, као духови природе, растиња и вода, пребивају и окупљају се превасходно на удаљеним, дивљим местима, као што су неприступачне, мрачне шуме и високе планине („горске” виле, виле „загоркиње”), у близини воде (морске виле – „приморкиње”, у близини извора – виле „изворкиње”, бунара, реке и, посебно, језера – виле „бродарице”, „језеркиње”). Често се срећу у пећинама, у безданим јамама, али и у облацима (виле „облакиње”). Окупљају се на тајанственим и страшним местима, на гувну, буњишту, раскрсницама, у воденици, код дрвета.
Њихово право време деловања је ноћ, глуво доба. Виле певају и играју кад је ноћ, нарочито кад је месечина.
Виле, каже наш народ, постају од росе. „Виле се легу у вилинским планинама гдје човечја нога не море доћи... Виле се не рађају, но се замећу од росе, па се у некаквој чудноватој планини на некакву чудновату дрвету одгајају”, пише Лука Грђић Бјелокосић. У песми коју је Вук забележио каже се:
„А мене вилу од горе,
Мене је гора родила,
У зелен листак повила,
Јутрења роса падала,
Мене вилу дојила.”
Слободна и тајна љубав
„Наш народ држи да је вила некакво надземаљско створење” (Вук). Виле могу погледом, речју или стрелом да убију, али могу и да болесног на смрт излече биљем, басмама или игром и песмама. Она може да уђе у човека и да га тако „оболести” (да изгуби разум и да побесни) или чак и усмрти, вели Чајкановић. „Вила море човјеку одузети сјен, па онда он лута по свијету као муха без главе. Народ прича да су виле биле и Краљевићу Марку одузеле сјен, па је стог и дворио цара у Стамболу”, пише Лука Грђић Бјелокосић (Из народа о народу). Оне могу да видају и најтеже ране, па и да васкрсавају умрле. Живе толико дуго да су за људе практично бесмртне. Живе све дотле док једу семе од сарамсака (белог лука), а кад им живот досади оне га престану јести и тако безболно умру. Па ипак оне могу да умру ако им се макар и једна влас из косе ишчупа. Њихове изузетне моћи и вилинске, чудотворне способности налазе им се у крилима и окриљу, те кад им неко одузме крила и окриље, губе моћ и постају обичне жене. Могу да се претварају у змије кад живе испод земље.
Виле могу по својој вољи да лете изнад највиших планина и облака. Њихов лет надалеко се чује и види, јер онда сва планина јечи, „зелене се повијају јеле, врхови им у тле ударају” (Петрановић, Српске народне песме, књ. III). Чувају и музу своја стада дивокоза и кошута. Воде љубав са смртним људима, младићима, најчешће пастирима. Живе с њима, рађају децу, али их, ипак, кад-тад напусте јер не могу дуго да живе у људском свету. Виле уживају у слободној и тајној љубави, а брак презиру (Ђорђевић, Вештица и вила у нашем народном веровању).
Кога вила задоји својим млеком тај добија натприродне моћи и постаје велики јунак коме не могу да науде ни сабља ни пушка, каже Вук Врчевић. Оне су задојиле Марка Краљевића, Милоша Обилића, Алију Ђерзелеза, Бановић Секулу...
„Што год има Србина јунака
свакога су задојиле виле.”
Виле некада украду мало дете, новорођенче, одгајају га до петнаесте године, па га врате мајци. А с неким јунацима имају и своју децу-јунаке (Краљевић Марко син је виле и краља Вукашина, а Грујица виле и Старине Новака). Вила има способност прорицања судбине (вила прориче Марку Краљевићу смрт). Вила „бродарица” заносно лепом песмом мами људе како би их потопила.
Двојна природа
Виле су хировита, сложена и загонетна створења. „У нашем народу све доскоро веровало се, па се гдешто и сад тврдо верује, да у природи постоје некаква необична и тајанствена женска бића која проводе свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи, и да отуда често показују надмоћност над обичним смртницима. Та бића народ назива вилама”, пише Тихомир Р. Ђорђевић.
Виле су, дакле, и добре и рђаве („беле” и „црне” виле). Кажу негде да су добре горске виле, а да су зле и злобне оне водене („баждарице”, „бродарице”). Оне су претежно добре ако их нико не дира, али су ћудљиве, каприциозне нарави, сујетне, осветољубиве, лукаве и сурове кад су, намерно или ненамерно, повређене. Нарочито се љуте кад им неко нагази на коло, на вечеру или их затекне на купању. Не подносе да је неко лепши од њих (зато се лепе девојке боје освете сујетне виле, зато је вила Равијојла устрелила Милоша док је певао кроз Мироч планину). Свете се тако што човеку одузму вид, руке и ноге, а некада га чак и убију. У Горњој Херцеговини кажу: „Али куку ономе на кога се виле насрде. Доста је да само вила погледа човјека, момка, жену или дјевојку, па да их устријели.”
Могу, међутим, да буду и веома добре, благе нарави и милосрдне према онима који су добри и незаштићени. „Благо ономе ко види вилу, те га она помилује и под своје окриље узме! Он тијем постаје вилењак. Јачи је од другијех људи. Не море га никаква зла душа урећи, нити му наудити. Када у највишој невољи призове вилу, она ће му помоћи”, каже Лука Грђић Бјелокосић. Оне своје побратиме чувају и лече магичним горским травама за које само оне знају.
Вилама се, да би се одобровољиле, даје жртва (новчић, парче вунице, венац цвећа...) кад се пије вода с лековитог извора.
Сличне нимфама
Веровања и схватања српског народа о вили архаична су, сложена и у конкретном замишљању веома оригинална. „Наша схватања о вилама старинска су, и међу најстаријима које познају историја религије и митологије”, каже Чајкановић. У основи слична бића нашим вилама, а то су грчке нимфе и германске елфе, такође се јављају у множини („три” или „девет”). По Чајкановићу, виле су постале најомиљенија српска божанства. „Оне су посестриме српских епских јунака, помажу им у боју, лече њихове ране; када ткају, оне певају песме о српским јунацима (...) Оне држе култ Косова, и горко оплакују погинуле косовске јунаке. (...) Виле су биле и остале митске представнице српског народа”, пише овај наш највећи истраживач народних веровања у књизи Стара српска религија и митологија, у одељку посвећеном вилама.
Аутор:
Жарко Требјешанин
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
