Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Српска принцеза турска султанија


ЛАЗАРЕВА МИЉЕНИЦА,


Само годину дана након Косовске битке, лепа кћи убијеног кнеза Лазара и кнегиње Милице, малолетна Оливера,
послата је у харем султана Бајазита I, право у наручје
убице њенога оца



ајмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена је, претпоставља се, између 1373. и 1376. године, у Крушевцу. Родитељи су јој дали библијско име Оливера (на латинском маслина), као симбол напретка, лепоте, снаге и мира. Име као да је одредило даљу судбину мале кнегиње (Nomen est omen). Поред браће Стефана и Вука и сестара Маре, Драгане, Теодоре и Јелене, Оливера је била миљеница родитеља. Родослов њене мајке Милице води до Вукана Немањића, краља Дукље и најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, брата Стефана Првовенчаног и Светог Саве. По оцу, кнезу Лазару, унука је извесног Прибца Хребељановића, из Прилепца, код Новог Брда, услужника цара Душана. Родоначелник Хребељановића био је царев пехарник, писмен и за тадашње време изузетно образован.
    Оливера је детињство провела на двору у Крушевцу, учећи се лепом понашању. Образовање кнежевске деце у Србији првенствено је било задатак и обавеза. Наставу су држали свештеници, али и приватни учитељи из других земаља. Неизоставно је било подучавање читању, писању, математици, певању, морао је течно да се говори латински и грчки. Уз Библију, омиљена штива биле су хронике, летописи и песмарице.
   Хришћанско богословље и филозофија такође су изучавани, а правила дипломатије нису била тајна за женске потомке Лазаревића, па тако ни за Оливеру, којој ће знање стечено на очевом двору касније бити од судбоносне важности. Наиме, жене средњовековних владара често су обављале важне државне послове. Старале су се о изградњи болница и школа, бринуле о дворским расходима и приходима, чак су имале право да потпуно самостално иступају, када се радило о правним питањима.
   Кнегињица је сретала многе умне људе, уметнике и занатлије, па је стога могла да се, на лицу места, упозна са лепотом постанка њихових дела. На очевом двору, или на градским трговима, могла је да види путујуће глумце, проповеднике, музичаре и мађионичаре. А редовно је присуствовала и витешким играма.
   Миличина и Лазарева деца стицала су одлично образовање и спрему за будући живот. У предвечерје Косовског боја, на крушевачком двору, владала је, кажу списи, својеврсна политичка и културна ренесанса. Ипак, рат са Османлијама био је неминован, а ваздух над „Хисар” градом, како су Турци звали Крушевац, мирисао је на крв.

                                                 Спас за земљу

   Према непровереним подацима, плавокоса Оливера освојила је срце Милоша Обилића, младог браничевског војводе. Он је био чест гост на двору њеног оца, од кога је чак затражио кнегињину руку. Лазар га је одбио, уз образложење да му је кћи исувише млада за удају. Даље редове ове непотврђене приче избрисала је историја и пакао који је уследио на Видовдан, 28. јуна 1389. године. Битка на Косову се, у војном смислу, највероватније завршила без победника. Срби нису умели ни могли да искористе метеж настао међу Турцима, пошто је Милош убио султана Мурата I. Тада је османска војска збила редове, под командом новопроглашеног султана Бајазита, те су оба крила српске војске одбачена, кнез Лазар заробљен и посечен, а земља обезглављена. На челу државе остали су кнежева удовица Милица и малолетни кнежевић Стефан. Даљи, самостални отпор Србије био је онемогућен, а турска надмоћ на Балкану неспорна.


                                               Кнез Лазар и његова породица, Павле Чортановић 1860.

   Након Косовског боја угарски краљ Жигмунд пожелео је да то искористи и своје територије прошири ка југу. Иначе, у Србији су тада већ постојале две политичке струје: прва, предвођена Вуком Бранковићем, залагала се за вазални положај Србије под Угарима и друга, бројнија, која је увиђала колика је моћ Турске, хтела је примирје с Бајазитом, а предводила ју је кнегиња Милица која није због ранијег лошег искуства веровала Мађарима. Изабрала је мање зло, а колико су јој тешко, као мајци, пали догађаји који су уследили није забележено.
   „Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом Милицом о најмлађој кћери њезиној Оливери и по савету патријарха и целог сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом Бајазиту, да би било спасено христоименито стадо од вукова који су га клали”, записао је Константин Филозоф у 15. веку.

                                         Упорна и сналажљива

И тако је, уз сагласност своје мајке Милице, све властеле, државних чиновника, патријарха и архијереја малолетна Оливера, у пролеће 1390. године, кренула на далеки пут. Заузврат је склопљен мир са Турцима и Србија је постала вазална држава обавезна да Турској пружа помоћ у војним походима. Оливера је ступила пред Бајазита I, баш када је почео заједнички српско-турски напад на Угарску. Кнегињу су у харем водила оба брата , кнежевићи Стефан и Вук, којима је то било прво путовање на поклоњење новом врховном господару Србије. Султанов харем се у то време налазио у новој, европској престоници Османског царства, Једрену, негдашњем Дренопољу на реци Марици, око 250 километара источно од Крушевца.
   Султан Бајазит, плах и набусит наследник трона, тада је већ имао три жене, такозване кадуне, које су му подариле шесторо деце, четири сина и две кћери. Оливера је у харему затекла и друге племкиње, како османског, тако грчког и француског порекла. Ипак, српска принцеза и потоња турска султанија се од почетка издвојила храброшћу, мудрошћу и истрајношћу. Ниједној пре ње, која није прешла у ислам, није пошло за руком да постане толико утицајна. С друге стране, Бајазит је био груб човек, који је више времена проводио са војницима него на двору. Без обзира на године које је Оливера тада могла да има када је стигла у његов харем, тај догађај и ново животно окружење свакако су били стресни и сурови. Ипак, образовање и дворско васпитање, али и карактер и природна сналажљивост, били су на њеној страни. То јој је помогло да се лакше уклопи и брзо прилагоди условима харемског живота.
   У турској „Хроници”, Ашик-паше Заде, написаној око 1484. године, Оливеру зову „Српкиња девојка” или „Ћаурка девојка” која је лепотом и стрпљивошћу залудела султана Бајазита. Као правоверни муслиман и дервиш, Ашик-паша је замерио турском цару што се одао алкохолу, наводно под утицајем нове жене. Наиме, харемом су кружиле гласине да Оливера подстиче Бајазита да пије вино и занемарује особине својствене добром муслиману. Са сигурношћу једино може да се претпостави да је утицај младе султаније био већи него што је то било дозвољено иједној жени пре ње.
   Оливера и Бајазит били су у браку пуних дванаест година, али она никада није прешла у ислам. Остала је верна православљу и на двору у Једрену имала свог личног свештеника.

                                          Женска дипломатија

   Њен одлазак у харем Србији је донео преко потребан мир, а Лазаревићима предност над осталом српском властелом, пре свега Бранковићима. Историчари бележе догађаје који су уследили након турских освајања Босне. У њима је са својом војском учествовао и деспот Стефан Лазаревић, Оливерин брат, који је невешто покушао да искористи зетов пораз и ослободи се вазалства, шурујући са Угарима.  Остали српски племићи потказивали су га Бајазиту, оптужујући га
да је за неуспех у Босни крив управо он. Да би се пољуљано поверење вратило и односи поново изгладили било је потребно времена, али и труда. Најпре је на далеки пут код султана кренула Јевгенија, тада већ замонашена кнегиња Милица, са монахињом Јефимијом.


                                                                                   Сутан Бајазит I

   Била је то прва српска женска дипломатска мисија, а захваљујући Оливери, султан их је изузетно срдачно примио. Оне су тражиле дозволу за пренос моштију Свете Петке из Трнова у Србију. Успут, две жене су правдале Стефана од оптужби за издају. Иза свега крила се Оливерина мудрост, јер је она, познавајући мужа, посаветовала мајку како да јој брат поступи. И тако се Стефан спасао Бајазитовог гнева. Не само да му је опростио већ се према њему понео готово очински, најискреније га саветујући како да убудуће влада.
   „Он, који је дошао као окривљен и готов на смрт, примио је као син од цара власт”, посведочио је Константин Филозоф о овом догађају.
   Захваљујући Оливерином утицају на Бајазита, Србија се, после битке на Ровинама, 1395. године, једина није нашла под турским притиском, чак је и проширила територију.

                           У Тамерлановом заробљеништву

   Заједнички живот прекинули су Татари који су, предвођени каном Тамерланом, све чешће и дубље упадали на територију Мале Азије. Бајазиту су дозлогрдили упади Монгола, па је одлучио да им се супротстави у бици код Ангоре, данашње Анкаре. Сакупио је, 28. јула 1402. године, силну војску и балканске вазале. Међу њима је био и деспот Стефан Лазаревић, са око три хиљаде војника. Битка је почела лоше по Турке, јер су на страну Монгола одмах пребегли Селџуци и нека татарска племена. Једино је успешно одолевало лево крило турске војске под командом деспота Стефана. У три готово самоубилачка напада успевао је да дође до султана, до зета, покушавајући да га приволи на повлачење. Бајазит је сваки пут то одбио,  на крају је савладан и заробљен.
    Постоји више верзија о даљој судбини Оливере и Бајазита. Током Ангорске битке, Оливера се налазила у Бурси, старој османској малоазијској престоници. У то време обичаји су налагали да султан са собом у битку води и харем. Бајазит је преклињао Стефана да пожури са повлачењем, како би на време стигао и спасао сестру. Српски деспот је закаснио, па је и Оливера пала у руке Татара. Да би га научио да се жене не воде у рат, Тамерлан је решио да Бајазита сурово казни, тако што је натерао Оливеру да га служи и забавља. Султан је све то морао да посматра из кавеза, у коме је био затворен.
------------------------------------



                                                И НА ФИЛМУ

Према монографији „Принцеза Оливера, заборављена српска кнегиња”, Оливера Шарановић је урадила сценарио за филм „Пут ружама посут” који је драматуршки уобличила Наташа Дракулић. Режијом овог полудокументарног филма позабавио се Марко Новаковић, а музиком Светислав Божић, по поеми Милоша Црњанског „Serbia”. Искоришћена је богата архивска грађа, а сцене су снимане на аутентичним местима широм Србије (Београдска тврђава, Црква Ружица, Конак кнегиње Љубице, Саборна црква, Црква Лазарица, остаци Лазаревог града у Крушевцу, Смедеревска тврђава, тврђава у Бачу, манастири Манасија, Студеница и Раваница). Главне улоге играју: Весна Станојевић, Тања Бошковић, Драган Мићановић и Иван Јевтовић.
------------------------------------

   Хроничари бележе да је Бајазит због бола и понижења режао као рањена звер. Његов понос био је уништен, а достојанство његове жене одузето, па је решио да прекрати муке. Према једној од прича, убио се, попивши отров из сопственог прстена, док други историографи тврде да Тамерлан није само понижавао Оливеру терајући је да га служи, већ је захтевао и да буде гола док то чини. Распамећен, заточени султан тада је снажно ударио о шипке кавеза и себи просуо мозак.
   Принцеза Оливера пуштена је на слободу 1403. године, уз залагање брата Стефана, кога је татарски вођа поштовао као ратника. Вратила се у Крушевац, стару очеву престоницу, и убрзо отишла у манастир Манастирица, надомак Кладова. Султанија се кратко задржала у Неготинској крајини, јер се већ поткрај исте године са братом преселила у Београд, нову српску престоницу.

                                                       Без гроба

   Деспот Стефан је почетком 1404. године склопио савез са Угарима и постао њихов вазал, редовно присуствујући угарским државним саборима. У Београду је подигао нови Митрополитски двор, обновио цркву Успења Пресвете Богородице и подигао прву градску болницу у Србији. Била је то установа за све сталеже, у коју су долазили болесници из целе земље, нарочито лепрозни. Београд је прогласио за слободан град, а трговцима увео олакшице. Константин Филозоф каже да је Београд с почетка 15. века „један од великих древних градова и на красном месту, као мало где у васељени”. Србија је, под Стефаном, доживљавала политичку, привредну и културну обнову. Посебно је била плодна његова ктиторска делатност. Деспотова задужбина, манастир Манасија, један је од најлепших српских манастира.
    Кнегиња Оливера се више није удавала, живела је у Београду, у кући поред братовљевог двора. Била му је верни пратилац, саветник, подстрекач и тешитељ. Ни Стефан ни Оливера, а ни кнежевић Вук нису имали потомке, зато је избор за наследника пао на сестрића Ђурђа Бранковића.
   У лето 1427. године деспот је био у Шумадији и с пратњом се зауставио у месту Главица, недалеко од Младеновца. Ту су подигли омањи логор, обедовали, а Стефан је потом решио да крене у лов. Тек што је узјахао коња, затетурао се у седлу и потражио помоћ. Војници су га спустили, а он је, по предању, само изустио: „По Ђурђа...”. Легенда казује да је у исто време када је Лазаревом сину позлило у Главици, Београд захватило несвакидашње невреме са грмљавином и помрачење Сунца које је трајало до вечери. Када је вест о деспотовој смрти дошла до Београда, завладала је велика жалост. Људи су облачили црне одежде, коњима су сечене гриве, жалило се пуних тридесет дана, око и испред двора, а реке људи сливале су се ка кући „благочестиве госпође” Оливере.
   После смрти брата и угарског преузимања Београда, Оливера је отишла у Смедерево, код Мариног сина Ђурђа, наследника престола.  Када је и овом граду запретила турска опсада, коначно је напустила Србију. Последњи писани трагови о Оливери Лазаревић налазе се у дубровачким и херцеговачким списима, те тестаменту њене сестре Јелене Балшић. Ту налазимо да је бродом путовала у Будву и Бар, вероватно у посету сестрићу Ђурђу, који је време турске опсаде Смедерева проводио у Зети.
   Претпоставља се да се после низа година боравка у туђини, 1444. године вратила у опустошену Србију. Када се упокојила, прва српска султанија могла је да има између шездесет четири и седамдесет једне године и ни до данас није утврђено где је тачно сахрањена.



Аутор: 
Јелена Недељковић
Илустровао: 
Горан Горски
број: