„ЗАБАВНИКОВА” КИНОТЕКА – 2 ФИЛМА КУМ / ШУТЕРС

У овој рубрици, наравно, хвалимо филмове. Ове недеље, за промену, причамо о нечему што не ваља




























Филм „Кум” („The Godfather”, из 1973) с наставцима „Кум II” и „Кум III” или, како то воле да кажу, „сага”, јесте нешто за шта се сигурно може рећи да је ремек-дело. То је општепозната и призната чињеница. Вероватно сте већ гледали макар прва два наставка ове приче и сасвим сигурно били сте одушевљени глумом, лепотом слика, снагом приче, сјајном музиком, тачношћу реконструкције историјске епохе, практично свим састојцима једног доброг филма.
Међутим, замислите да сте становник Напуља чијег брата је убила мафија или момак из Палерма чију сестру су отели, мучили и па затим убили неки од мафијашких „жестоких момака”. Замислите да сте дете чикашког полицајца разнесеног у бомбашком нападу банди. Како изгледа гледати филм о убици ваше сестре кога игра неки од најбољих глумаца свих времена, обучен у шмекерску кошуљу? Убица има неку личну муку и ми смо се камером приближили да се задубимо у титраје његове душе, док филхармонија у позадини гуди ону предивну мелодију. Као дете његове жртве вероватно не бисте били одушевљени, зар не? Јер, ипак та мафија убија, мучи, пљачка, изнуђује, пали, злоставља, распродаје дрогу, подмићује, и за све те послове увек регрутује нове момке са улице...
Или, још горе, замислите да сте неко с италијанским презименом. Срећете неког странца који вам каже „О, Италијан! Мафија, а?”, мислећи при том да вам чини комплимент, јер и он, забога, обожава Роберта де Нира и Ал Паћина из „Кума”. Филм „Кум” и све што је затим следило створило је један од најпознатијих примера лажног идентитета. Поистовећивање Италијана у Америци с момцима наклоњеним организованом криминалу почело је као један сценарио, а захваљујући успешности филмских поступака неколицине уметника жељних признања и успеха, постало општепозната светска истина. Та особина филма да ствара истине које то баш и нису веома је важна и задатак за ову недељу јесте да се поново погледа „Гоодфатхер”, размишљајући о последицама слика и свега онога што се дешава на екрану.

Омиљени филм убица

Сви обожавају причу и ликове „Кума”. То је, нормално, филм и сам по себи има ту моћ, а током деценија причања прича публика је васпитана и навикнута на језик којим говоре покретне слике. „Кум” заиста има све што једну причу чини јаком и упечатљивом. Због те вештине и убедљивости, сем вас, „Кум” обожавају и сами мафијаши, њихови помоћници, лопови, манијаци и олош свих врста. Они воле да виде себе приказане баш на начин на који их „Кум” приказује. Свиђају се сами себи или, бар, немају ништа против тога какав утисак остављају у том филму. Истина је да на крају „Кум” има начелно наравоученије да је све то с организованим криминалом једно велико зло, да је проклет такав живот и новац који он доноси. Међутим, привлачност целине умногоме надвисује ту поуку.
Жељко Ражнатовић Аркан обожавао је да гледа „Кума”. Храбри ратник и јуначина, за каквог га многи сматрају, пустио би сузу сваки пут за време сцене у којој Сонија убијају из заседе... Толико је волео Сонија Корлеонеа. Ко још после гледања „Кума” не воли Сонија?! Какав је Сони цар! Упс, Сони је наказа и убица, али пусти сад то. Већина у публици ће рећи: „Хоћу и ја да будем као Сони! Ух како би то било, какав бих и ја тада био даса...” Од све те публике, онај чији је домет да распродаје дрогу, диловаће дрогу, ко је рођени убица убијаће људе, а многи ће покушати да сниме, глуме, режирају или напишу било шта слично и успешно као што је „Кум”. И тако је од „Кума” наовамо, изузев гомиле нових плаћених и неплаћених убица, настао и огроман број филмова и серија који говоре о тим симпатичним, мало блесавим и пргавим момцима с италијанским акцентом...
Они убијају, масакрирају, комадају лешеве, убијају из хира, бију жене, киднапују децу, али све је то тако супер и некако секси у свим тим новим делима популарне уметности, чији велики узор је непревазиђени, генијални, иновативни, недодирљиви, Оскарима овенчани „Кум”. Па шта само Марлон Брандо ради у том филму!? То је можда нешто најбоље што је виђено на филму! То је опште мишљење, зар не? Фино. Вратите се у лик онога коме је син погинуо у обрачуну банди, па онда поново погледајте тог симпатичног дедицу како се игра с унуком у башти парадајза.
Сам Копола, Американац италијанског порекла, каже да он и његова породица немају никакве везе с мафијом. Не знајући ништа о мафији сем онога што је писало у књизи Марија Пуза по којој је филм снимљен, а да би га учинио уверљивијим, Френсис је користио сећања на своју породицу, обичаје и начин на који су живели. Дирљиво. Уистину, велики уметници који су направили „Кума”, на челу с њим, нашли су неке танане и важне ствари у ликовима мафијаша и сматрали да је потребно да се веома предано и озбиљно баве тим створењима. У свим интервјуима они кажу да су њихови мотиви били да осветле тајне одаје мафије и да раскринкају њено деловање. ОК. Али шта је учинак?
Шта год говорили „Ратови звезда”, дечаци се увек на крају играју фигурицом Дарта Вејдера и подражавају начин на који он говори. После већине „антиратних” филмова, продавнице војне, маскирне одеће се богате, а „Ујка Сем” добија свежу крв добровољних регрута за своје ратове. „Лице са ожиљком” („Scarface”) филм је чија прича наводно треба да нам згади криминал, оружје и кокаин. Шта је учинак кежења Ал Паћина у хавајској кошуљи и врцкање Мишел Фајфер у купаћем костиму? Стотине хиљада Тони Монтана пуни затворе широм света, а према кокаину се савремена уметност (и уметници) понашају као вестерни (и каубоји) према вискију.

Злочин и казна, куме

Сви ми волимо „Кума”, али још више од нас воле га сви мафијаши и криминалци и сви празноглавци који би желели да буду мафијаши и разбојници. Већина оних који су убили човека нису читали књигу „Злочин и казна”, а чак и ако су је прочитали, никако не налазе себе у лику Раскољникова. Ако им ви (који њих препознајете у том младом убици) кажете да су све убице портретисане у јунаку „Злочина и казне”, већина убица ће се смејати, мислити да сте луди, и никакву везу себе и тог одрпаног брбљивог смотанка неће наћи. Да ли то значи да би Достојевски био недовољно добар да напише сценарио за још једну серију о убицама који су пореклом Италијани? Или ће можда бити да у уметности има нечега што Копола није укапирао или није желео да поштује? Питање суштинске човечности која је кичма сваке лепоте... Уметност јесте игра али и када се играмо није баш супер да се направи филм, на пример, о стрељању ђака у Крагујевцу који се допадне СС официру који је у стрељању учествовао. И не само то, него да заголица машту милиона могућих малих СС официра како не би било тако лоше да они када порасту мало стрељају. Вероватно да је и међу „есесовцима” могуће наћи неког Сонија, или неку топлу породичну причу, мајку која воли своје синове, сина који жели да освети оца, оца који тугује за сином...
Ствар је танане природе. С једне стране, у драмској уметности ликови негативаца морају пажљиво да се праве. Што бољи негативац то боља прича. Осим тога, у случају „Кума”, млеко је већ просуто и штета је учињена – до данас је хиљаде младих људи умрло у околностима у којима су се нашли, између осталог, поведени тамо „чаробном фрулом” Кополе, Корлеонеа, Тонија Монтане и осталих добрих ортака („Гоодфеллас” – филм Мартина Скорсезеа из 1990. године).
Није спорно да се и чудовишту може допасти нешто што је веома добро. Ако се Адолф Хитлер смејао Чарлију Чаплину, то не значи да стари Шарло није био смешан, већ управо да је био толико добар да је могао да додирне срце свакога? На тај начин може да се објасни и случај „Кума” и његовог допадања мафијашима. А, опет, замислите да зомбији гледају неки хорор о живим мртвацима и да буду баш задовољни тиме како изгледају и како су приказани. Или филм о хероину, после кога наркоман задовољно изађе из биоскопа поносан како је све то с болешћу зависности романтично, привлачно, загонетно и, у ствари, баш шмекерски (има доста таквих филмова). Или филм о Аушвицу у коме Менгеле нађе нешто што би волео да подели са својим унуцима: „Видиш, драги мој, овакав је био твој деда, шта кажеш, а? Како смо све то фино организовали, а и лепо су нам стајале те јахаће чизме.”
Док уживамо у кадровима „Кума”, на неки начин учествујемо у таквој извитоперености. По много чему „Кум” је у ствари нека врста антифилма. Већина коцкица од којих је састављен прави су бисери филмске уметности, али оно што се добије када се споје у правој је супротности с оним што је у ствари филм. (Управо због тога „Забавник” ће вас чешће водити у далека времена црно-белих филмова.)
Такав опак приступ најважнијој уметности једног времена покренуо је лавину и произвео праву светску забуну око тога шта је узрок а шта последица. Већ дуже време немогуће је утврдити да ли се филмови о насиљу снимају зато што у стварности има толико ужаса, или су многи злочини подстакнути филмовима на којима су одрасли млади злочинци? Да ли се глумци акционих филмова понашају онако како то раде праве убице, командоси и силеџије свих врста, или сви ови у стварности (наоружани бојевом муницијом) само опонашају своје омиљене глумце? Шта је кокошка, а шта јаје? Да ли филм подражава стварност или је стварност одгајана на лошим филмовима? О томе може дуго да се размишља и уз „Кума” али и уз редован филмски репертоар данашњих тв-станица.

Банде ливерпулских филмофила

А сада други филм. Уз великог „Кума”, један мало познат филм који је и много теже наћи на интернету. „Шутерс”, из 2001. године. Млади редитељ Ден Рид пре овога филма остварио је нешто славе документарцем „Долина”, који је 1989. године сниман на Косову, грубо приказујући једно од најнасилнијих раздобља дуготрајног комшијског сукоба Срба и Албанаца. После тог филма било му је доста снимања насиља и дејства људске затуцаности у страним земљама и решио је да сними документарац у свом суседству. Деново родно место је велика, прљава лука Ливерпул, сем по „Битлсима”, позната и по криминалу, бандама и насиљу. Млади амбициозни филмаџија ступио је у везу с кримосима и почео да их изокола „обрађује” да пристану да о њима сними документарни филм. Испоставило се да су жестоки момци с докова Ливерпула нека врста опсесивних филмофила, а да то ни не знају. Типови су детаљно препричавали догађаје, показивали места где се све догодило и том приликом се уживљавали у сцене реконструишући дешавања.
Млади редитељ их је у једном тренутку питао да ли би они глумили саме себе у филму који би приказао све што они сматрају да је занимљиво из њиховог гангстерског живота. Били су одушевљени тим предлогом. И „Схоотерс” је, уместо документарног, постао играни филм! У ствари, велико је питање шта је ту играно а шта документарно. Цео филм је титлован – тако говоре енглески све те „батице” и „оно-као-значи” силоси. Уживање које они проживљавају у свом суманутом покушају да глуме саме себе (понекад и неког од другара који је погинуо или заглавио ћорку) поставља разна питања. Пре свега, да ли сви они у стварности виде себе као ликове у филму? Да ли је велики део правог живота криминалаца данашњице у ствари њихов сан о филмовима у којима су они главни глумци? Да ли је заиста савремени криминал потпуно одевен у „одело” тв-серија и филмова.
Непосредно пошто је овај филм приказан на телевизији, неколицина од тих правих ливерпулских бандита добила је понуде да глуми у криминалистичким филмовима. Њихова глума допала се редитељима који хоће да снимају убице у акцији и желе да њихови филмови буду још уверљивији од Кополиних. Тако се све додатно замрсило. После овог малог филма више ништа није исто и заиста се више не зна шта је било на почетку а шта на крају. Можда не треба заборавити да се болест „лудих крава” појавила када су краве почели да хране самлевеним остацима мртвих крава. Да ли данас живимо у времену „лудог криминала”? У болести која, док убија, успут и подражава начин на који Ал Паћино држи пиштољ...
Док Раскољников у „Злочину и казни” улази у пакао свог убиства и пљачке, он на неки начин води расправу с најпознатијом „медијском” фигуром тог времена Наполеоном Бонапартом. Да ли данашње убице у ствари расправљају с ликовима својих омиљених филмова?