3320 25. 9. 2015.
Да ли је Отело заиста постојао?
КУЋЕ
Два венецијанска здања сведоче о томе да је Шекспиров књижевни јунак заиста постојао, те да је стотинак година пре писца живео у славном граду на води...
„Отелова кућа” у Венецији са скулптуром пажа на прочељу (десно)
самом срцу Венеције, на десној страни трга Кармини, код броја 2615 уздиже се једно међу многим старим здањима у граду на води. Није велелепна, што не значи да не привлачи пажњу бројних туриста.Наводно, некада давно, ту је живела породица Моро. На италијанском, моро значи црн, али, Моро значи и – Мавар. Данас је ова палата позната као „Отелова кућа”. Мисли се на Шекспировог јунака Отела, Мавра, љубоморног мужа верне Дездемоне. У наступу раздирућег страха од губитка љубави обожаване жене, у нападу безумља, Отело убија Дездемону. Убија љубав. Трагично, без разлога.
Славни Вилијам Шекспир (1564–1616) написао је ову драму 1604. године, кад је навршио четрдесету. Да ли је могућно да венецијанска палата буде кућа књижевног, односно измишљеног јунака? Јесте! И то из једноставног разлога: када се машта и стварност преплету, од тог часа сви могу само да врте главом и нико никоме више не може да верује.
Да ли је Отело само измишљени јунак Шекспирове трагедије или је заиста некада живео у Венецији?
Дуждев намесник
и Бели ђаво
Почнимо од куће. За разлику од већине венецијанских палата на Каналу гранде, Великом каналу, на прочељу нема много украса, посебно не око прозора. Ту је додуше само један барељеф. Приказује заставника који носи породични племићки грб. Скулптура се налази на прочељу велике куће окренут лицем према Великом каналу. Испод њега, изнад улаза за чамце, у истарском камену уклесано је лице ратника.
Да ли је Шекспиров Отело у некаквој вези са Кристофором Мором, млетачким племићем који је 1505. године послат на Кипар као дуждев намесник? Кристофоро се вратио у родну варош три године касније (1508) као капетан четрнаест галија. Нажалост, на путу је остао без жене. Она је током путовања од Кипра до Венеције – умрла. То је стварна прича.
Скоро век касније, вешти писац Вилијам Шекспир 1604. године, прочитавши претходно збирку новела „Hecatommithi” трагичара из Фераре, Ђанбатисте Ђиралдија Чинција, написану 1565. године, одлучује да напише нову трагедију. Али по Чинцијевој новели. Тако је настала драма о Отелу, тамнопутом храбром борцу који у Венецију долази као победник многих битака. Његова главна заводничка „алатка” јесте управо моћ приповедања. Причајући о свом бурном животу, он осваја срце лепе и богате Дездемоне. Дакле, и Ђанбатиста Ђиралди Чинцио и Вилијам Шекспир мислили су да је трагична прича о црном мужу и белој жени нешто што ће привући пажњу читалаца и посетилаца позоришта. Моро (Маварин) ни у једном од поменута два књижевна дела није означавао човека који се презива Моро, већ оног који је тамне коже.
„Дездемонина кућа” или палата Контарини-Фазан у којој је живео храбри, али љубоморни Никола Контарини са женом
Има ту још нешто занимљиво. Храбри и неустрашиви Кристофоро Моро 1515. године оженио се други пут кћерком извесног Доната из места Леће чији је надимак био Бели ђаво (Demonio Bianco – Бели Демон)! Надимак Демонио бјанко могао би, уз мало маште, да укаже на име Дездемона. Демон – бели или црни, свеједно. Опасна жена у сваком случају. Жена због које мушкарац губи разум. Уколико је склон да поверује сплеткама и да га обузме љубомора.Храбар ратник
Заборавимо ову причу јер постоји (бар) још један траг о животу Отела у Венецији. Судећи према другим догађајима, Отело је заправо био Никола Контарини, одважни бранилац венецијанских граница од Турака. Према старим млетачким записима, храбри Контарини био је заиста тамније пути. Уосталом, Венецијанци су били чувени трговци и морепловци. А трговина их је водила према Истоку. У венама многих Венецијанаца текла је маварска крв.
Ипак, судбина Николе Контаринија имала је сасвим другачији крај од Шекспирове трагедије. Јер, напослетку је убијен он,Никола Контарини, могући Отело. А његова обожавана жена Палма Кверини пре тог страшног догађаја вратила се својим родитељима. Није, наиме, могла да поднесе мужевљеву љубомору! Упркос многим заслугама, Контарини је осуђен на смрт јер је покушао да задави жену. Веровао је да је неверна. Баш као и Отело!
Тамнопути Отело опчинио је белопуту Дездемону причом о својим узбудљивим пустоловинама
-------------------------------------
И У ОПЕРИ И НА ФИЛМУ
Писац либрета Франческо Берио ди Салса свој рад на опери „Отело” засновао је на Шекспировој трагедији. Готово да је препевао стихове великана енглеске књижевности А према његовом либрету славни оперски композитор Ђоакино Росини, одговарајући на поруџбину оперске куће Дел Фондо из Напуља, 1816. године, написао је оперу „Отело, Мавар из Венеције”. После премијере одржане 4. децембра успех је био велики. И тако све док се није појавио нови „Отело”, из пера другог чувеног композитора оперске музике – Ђузепеа Вердија. Реч је о претпоследњој Вердијевој опери за коју је либрето написао Ариго Боито, његов дугогодишњи сарадник. Праизведба је била у позоришту „Ла Скала” у Милану, 5. фебруара 1887. година. Отела је тумачио Франческо Томањо, а Дездемону Ромилда Панталеони. Могло би се рећи да је Вердијева опера засенила Росинијево дело.
Многобројни филмски ствараоци, још од доба немог филма, снимали су различите верзије „Отела”, почев од 1909. године. Најпознатија је свакако верзија Орсона Велса из 1952. године, филм у којем редитељ игра љубоморног Мавра. Филм је проглашен најбољим филмским остварењем на фестивалу у Кану. Три године касније совјетски редитељ Сергеј Јуткјевич снимио је „Отела” кога је тумачио познати руски глумац Сергеј Бондарчук. Отело у тумачењу Лоренса Оливијеа (1965) донео је британском глумцу „Оскара”. Запажена је и глума Лоренса Фишбурна који је у америчком филму редитеља Оливера Паркера 1995. године одиграо улогу љубоморног мужа Отела.
--------------------------------------
Отелова кућа могла би да буде и једног и другог Венецијанца: Кристофора Мора и(ли) Николе Контаринија. Већина је ипак уверена да је прави Отело кога је описао Шекспир био Никола Контарини. Зашто? Јер Маврова кућа није довољан доказ да је он заиста живео у Венецији. Потребан је и доказ о животу Дездемоне.
А с друге стране Великог канала налази се палата породице Контарини-Фазан. Реч је о уској троспратници с одликама готско-венецијанске архитектуре 16. века. На прочељу, осим породичног грба породице Контарини, испод самог крова и даље се назиру и остаци фресака које наговештавају да би палата могла да буде и старија, да потиче из 15. века. Да ли је могуће да су се управо под прозорима овог љупког и раскошно украшеног здања водиле сплетке како би се у мрежу љубоморе упецао лаковерни супруг Никола Контарини? Иначе, породично име Контарини-Фазан потиче од страсти главе породице према лову на фазане. Ту су, између осталих, живели Никола Контарини и његова жена Палма. Док он није покушао да је задави. Баш као што је учинио Отело, јунак Шекспирове трагедије. С једном разликом: трагедија Шекспировог јунака била је у томе што је задавио невину супругу, а Николе Контаринија јер је завршио обешен.
Италијански историчари претпостављају да је Шекспир током „изгубљених година” боравио у Италији и тада почитао познату збирку Ђанбатисте Чинција која га је надахнула да напише драме, међу којима и „Отела”
Целој причи требало би можда додати још једно занимљиво истраживање венецијанског историчара. Алберто Тозо Феи (1966), писац познатих књига о историји свога града, тврди како је сасвим могуће да је велики Шекспир током својих „изгубљених година” (између 1585. и 1592. године) боравио управо у Италији. Можда је једно време чак провео у Венецији. Јер, како би иначе успео да уђе у срж природе становника Апенинског полуострва? Зар страствени и љубоморни Отело није прави италијански муж? „Venezia, Venezia, chi non ti vede, non ti prezzia!” – Шекспирове су речи („Венецијо, Венецијо, ко те није видео, не може да те цени!”). Тозо Феи наводи читав низ књижевних доказа који сведоче о томе да је Шекпир одлично познавао гондоле, шта се збивало на мосту Риалто, да су Венецијанци правили најбоље мапе, познавао је изреке, чак и бродиће за превоз путника. Како је то могао, а да није боравио у Венецији?„Било би заиста дивно када би се доказало да је Шекспир заиста био у Италији тих седам година”, рекао је Алберто Тозо Феи за Би-Би-Си.
„Могли бисмо рећи да је енглески писац био на известан начин опседнут Венецијом. Он нам је оставио слику живе Венеције свога доба. Када је писао о Риму, писао је о античком Риму, а када је говорио о Енглеској, то није била Енглеска његовог времена. А Венеција из 'Отела' или 'Млетачког трговца' – то је Венеција Шекспировог доба.”
Још једна загонетка за научнике и поклонике књижевности.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
