Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Где ли је живео доктор Фауст?


КУЋА ЂАВОЛОВОГ




На Карловом тргу у Прагу и данас се налази велико здање које је према легенди, некада припадало јунаку легенде –који је продао душу ђаволу у замену за надљудско знање и вечни живот...


а углу Карловог трга у Прагу налази се старинска кућа. Можда би је неко могао назвати и палатом. Прочеље је обновљено и врло уредно. На ружичастој фасади, њеном горњем делу, испод крова пише: „Фаустов дом”. Прича се, наиме, да је кућа некада припадала доктору Фаусту, оном човеку из легенде који је наводно продао душу ђаволу.
   
   Напослетку, једне ноћи, ђаво је дошао по њега... Од доктора није остало ништа. Само рупа у зиду у једној од спаваћих соба прашке куће. Занимљиво је да наводно нико није успео да запуши ту рупу. Јер, оно што би зидари преко дана урадили, ноћу би се срушило. Кућа је стога годинама била напуштена. Сасвим разумљиво. Ко се не би плашио да живи у кући коју ноћу походи ђаво?
   Тако је било све док једнога дана, пре неколико векова, студент по имену Младота није одлучио да уђе у кућу. Младост као младост – често је неустрашива. Будући да није имао новаца да плати дуг станодавки, она га је избацила. Тада је први пут чуо за напуштену кућу која је некада давно припадала необичном научнику. Младота је имао у руци само мали завежљај када је крочио у здање на Карловом тргу. Боље ту него испод моста, помислио је.
-----------------------------------
ПОВЕСТ О ЧАРОБЊАКУ

   Доктор Фауст је главни лик старе шеснаестовековне немачке легенде која говори о успешном научнику који је ипак незадовољан животом. Зато склапа уговор с ђаволом. Даје своју душу, а заузврат добија вечни живот, неограничена знања и сваку врсту задовољства. У Франкфурту је 1587. године објављена књига, тачније препричана легенда о Фаусту под насловом
„Повест о доктору Јохану Фаусту надалеко чувеном чаробњаку и негроманту, о томе како се на одређено време завештао ђаволу, какве је чудне ствари за то време доживео, шта је сам чинио и сневао, све док на крају није добио заслужену казну”.
   Овај мит о проклетом човеку и његовом уговору с ђаволом био је право надахнуће за многе уметнике – писце, сликаре и музичаре који су исту тему обрађивали на различите начине – од Кристофера Марлоа, Гетеа, преко Роберта Луиса Стивенсона, Оскара Вајлада – до Михаила Булгакова, Сергеја Прокофјева, Стравинског...

------------------------------------
   Пре него што се ухватио за зарђалу кваку, врата су се уз шкрипу сама отворила. Под месечевом светлошћу, пошто није имао свећа, унутрашњост здања изгледала је доиста застрашујуће. Паучина, буђ, прашина: намештај и украси по собама и ходницима, велики сто у средишту трпезарије. Радна соба била је препуна књига и разбацаних листова хартије. Када је ушао у једну под спаваћих соба, наишао је на намештен кревет с балдахином, Стропоштао се на њега подижући облак прашине. Кревет је био мек и топао. Осећање сигурности уступило је место предосећању нечег непријатног. Заспао је чим је затворио очи.

                                        
Тајна камене кутијице


   Тек што се пробудио радознало је почео да разгледа оно што током ноћи није успео да види. Део куће који га је највише занимао била је управо радна соба. Она с мноштвом књига и разбацаних белешки. Видео је да је радна соба заправо нека врста лабораторије: боце, ампуле, епрувете... Поједине су још увек чувале непознате течности. Међу свим тим нередом пажњу му је привукла мала кутија од полудрагог камена у којој је стајао сребрни талир. „Каква дивота!”, узвикнуо је. Узео је талир и сместа изашао напоље. Имао је кућу. Сада је ваљало набавити и храну!



   Отишао је до крчме у којој су се окупљали његови пријатељи и колеге и одмах их частио ручком и пивом. Био је веома задовољан. Баш га је снашла срећа! Онда се поново вратио у своју нову кућу, дом доктора Фауста. Нешто му није давало мира. Желео је још једном да провери има ли још нечега у оној кутијици од углачаног камена. И заиста, још један сребрни талир блистао је и мамио Младоту да га узме.
   „Нису баш тако зли ови духови који доносе новац, и то свакога дана”, рекао је сам себи. Следећег јутра, после окрепљујућег сна, Малдота се уместо на универзитет, опет упутио у крчму. Почастио је колеге. Пијући пиво, остали су у крчми до вечери.... И тако исто наредних дана. Сваког јутра узимао би талир из кутије и одлазио у провод. Ах, колико су му пријатељи завидели. Приметили су да живи лагодно и опуштено.
    Одједном је имао довољно новаца. Нико није знао одакле долази. Да су знали, можда и не би пожелели да буду на његовом месту. Младота се препустио таштини и задовољству. Ни на крај памети није му падало да ће куцнути час да плати све што је олако потрошио.

                                      Откриће у лабораторији


   Једнога дана одлучио је да не оде у крчму. Али не из скромности или зато што је решио да се посвети науци. Мислио је да ће наредног дана наћи два талира! Ако се један дан суздржи од трошкарења, можда ће се сребрни талир претворити у златни? Ишчекујући да сване, у радној соби обрисао је прашину са књиге која је стајала на трпезаријском столу и почео да је чита. Убрзо је схватио да је то књига о магији. Био је запањен. Читаву ноћ провео је читајући чаробњачка упутства. Говорила су о истеривању злих духова. Све што је било записано било је у својеврсним шифрама које је ваљало протумачити. Младота је схватио да је наслеђе доктора Фауста права наука за њега.

                

   И тако је прошла читава недеља, а Младота ниједном није отишао у крчму. Пријатељи су се чудили што га нема. Помишљали су да се разболео или поново осиромашио, те да због тога не долази. На крају су донели одлуку да га посете – у озлоглашеној кући доктора Фауста. Није им било баш свеједно, али према Младоти гајили су пријатељска осећања. Осим тога, био је заиста великодушан према свима.
   Узалуд су куцали. Нико им није отварао врата. Тада су се додатно забринули. Решили су да по сваку цену уђу у кућу. Подигли су једног друга како би прескочио ограду, ушао у двориште и са те, стране ушао кроз прозор и отворио им врата.
   Укратко: узалуд су тражили Младоту, Звали су га и дозивали, али он се није јављао. Када су напослетку крочили у лабораторију, задрхтали су од ужаса. У тој просторији све је било порушено и разбацано. Књиге поцепане, стаклене посуде разбијене. Велика књига на средини стола била је окренута наопако. Када су погледали према таваници, устукнули су. Тамо је стајала велика црна рупа. Уплашени, студенти су побегли из куће доктора Фауста главом без обзира.
    Касније су свима испричали да је Младоту украо сам ђаво и понео га негде са собом. Направивши том приликом велику рупу на таваници. Рупу коју више нико неће моћи да запуши.



Аутор: 
М. Огњановић
број: