Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Легенда из истине


КУЋА ЧАСТИ И




         
                 У Латинлуку, једној од најстаријих махала, још од средине 18. века
                                                               траје ова чувена кућа

У Сарајеву, на десној обали Миљацке, недавно је обновљена Деспића кућа. Ко су Деспићи? Каква је то кућа?


рема предању сачуваном од старине, записаном по казивању најстаријих братственика, корени породице Деспић сежу чак до Косовског боја. Тако су се и презивали – Косовчићи. Из брака Јока и Грлице, удовице Стевана Мусића, родили су се синови на које је прешло дробњачко вођство.
    Један њихов праунук био је војвода Ђурица, ожењен сестром Ивана Црнојевића, а њихов син Вучур је са својим Дробњацима ратовао у Малој Азији на страни султана. Наиме, Дробњак је у међувремену потпао под Турке који су му дали извесну слободу, под условом да им он даје војничку помоћ кад буде потребно.
   
Да би заменио султана, Вучур је изишао на мегдан неком Арапину и, победивши га, на султаново питање чиме да га награди, затражио је онолико земље колико може за дан да објаше. Султан му је учинио по жељи, а Вучур је одабрао земљу у Гатачком пољу, 200 квадратних километара! Његов син Марко населио се у Самобору, где је поправио порушену цркву посвећену Светом Арханђелу и посветио је Светом Сави, породичној слави, и данас слави Деспића.
   Од четири Маркова сина постала су четири братства: Слијепчевићи, Старовићи, Поповићи и Давидовићи. Има их и у Самобору, око 60 кућа, и толико исељених по Босни и Херцеговини, Шумадији и Војводини. Од њих су у Сарајеву две најстарије и најугледније породице – Деспићи и Јефтановићи.

                                Обедовање златним кашикама


    Како је дошло до презимена Деспић? Један од Слијепчевића, Риста, дечак из Самобора, села близу Гацка у Херцеговини, где су се населили они Косовчићи, дошао је око 1750. године у Сарајево да учи школу и ћурчијски занат. Ту се оженио девојком Деспом, покћерком власника хана у коме се настанио. Претпоставља се да је Деспа била богатија, вероватно и нешто старија од мужа, а свакако „глава куће”, судећи по томе што је, неуобичајено и данас, поготово у оно време патријархата, њено име постало основа и за доцније породично презиме које је остало када је Деспа умрла, 1782. године. Прво се говорило: Деспини синови, па касније Деспићи. Један од унука Деспе и Ристе, Јово, прадеда је наших академика Александра, хемичара и технолога, и композитора и педагога Дејана Деспића, угледних потомака угледне породице (Александар Деспић, својевремено председник Српске академије наука и уметности, умро је 2005. године у Београду).

          
                      Пријатан спој двају стилова, оријенталног и западноевропског
 
    Јово је већ имућан трговац, заједно са синовима увози и извози разну робу, највећим делом тргује крзнима. Извозило се и на Исток (Цариград, Скопље), у Бугарску, а такође и на Запад. Иду на сајмове, зидају ханове и магазе. Млади одлазе у Беч трговачким послом, да уче немачки језик и трговачку рачуницу. Заједно с осталим рођацима, а било их је подоста, све способни, вредни и угледни људи, Деспићи су имали и веома добре везе са грађанима других вероисповести. Од муслимана су понекад зајмили знатније суме новца, поготово кад се радило о трговању са Цариградом, а увек су се „пазили и са фратрима”.
    Као посебан доказ за тако срдачне везе наводи се податак да је фра Грга Мартић, када је умро Хаџи-Јово, био у погребној поворци обучен у свештеничко рухо и да је том приликом одржао говор. Трудили су се такође да одржавају добре везе и са страним конзулима у Сарајеву. Познато је да су Деспићи, после смрти аустријског конзула, из његове заоставштине купили прибор за јело од сребра. Тада се у народу причало да су Деспићи толико богати да „једу златним кашикама”. Записано је и да су „од Француза”, вероватно од француског конзула, купили трпезаријски сто са столицама и ормарић, украшене интарзијом и са мермерном плочом.

                                                Човек с фесом

    Међу тим Деспићима најзначајнија личност био је Максо. Због посете Христовом гробу (два пута) пуно име му је било Хаџи-Максо Деспић. Иначе, сви у Сарајеву, као и његова породица, звали су га Бабо. Због угледа породице и свог, Бабо је за време турске управе био именован за хазнадара (државног благајника) у Сарајеву. Било је уобичајено да мандат траје годину дана. Међутим, после извештаја ревизионе комисије из Цариграда, мандат је Макси Деспићу продужен још годину дана. Као угледан грађанин, у делегацији с митрополитом Савом Косановићем ишао је у Русију због прикупљања прилога за изградњу нове православне цркве у Сарајеву. Касније је Јефтан Деспић знатно допринео прикупљању материјала, уређењу и оснивању Музеја српскоправославне цркве у Сарајеву, 1890. године.
                                        ОЗБИЉАН ЧОВЕК

Једног дана, кад му је било седамдесет година, вратио се Бабо Максо из свакодневне шетње по Башчаршији. Кћи Даринка му је отворила врата и иза њега угледала амалина с мртвачким ковчегом на леђима.
„Црни Бабо, што ће ти мртвачки сандук?”
„Ћути, дјевојчице, озбиљан човјек мора мислити и на свој одлазак.”
Тако је сандук доспео на таван и чекао свој час.
Када му је било деведесет три, опет се Хаџи Максо вратио из редовне шетње са Башчаршије и кћерки рекао:
„Е, дјевојчице, ја ћу ти данас умријети.”
„Хајде, Бабо, не будали, што ћеш умријети? Видиш како си здрав и прав!”
„Ништа ти не брини и немој да се секираш. Човјек мора отићи кад му дође вријеме. Него, дај ми чекић и један повећи јексер.”
„Што ће ти, забога, сада чекић и јексер?”
„Ништа ти не питај, већ учини што ти кажем.”
Затим је узео велики славски свећњак и закуцао га за дугачки трпезаријски сто. „Када умрем, па ме мртвог положите на овај сто и навали светина да ме обилази, неко би могао да обори свијећу, па би кућа могла да се запали. Него, дјевојчице, склони ону златну иконицу са полице, јер би је у тој гужви когод могао макнути!”
Онда је лепо ручао, по обичају се прекрстио док је устајао од стола, легао на диван, заспао и више се није пробудио.
                                                              (Из казивања академика Александра Деспића,
                                                                                                        унука Бабе Максе Деспића)
   Као што је с још четворицом угледних Срба заступао своју општину пред турским властима, тако је Бабо за време аустроугарске окупације био градски већник, затим је водио ресор дуванске производње, а 1878. године путовао је у Беч и Пешту као члан „поклонствене депутације која је цару Фрањи Јосифу изразила народну благодарност за ослобађање (од Турака), а с тијем и вјерност поданичества”. То га није спречило да се са осталим Деспићима и истомишљеницима из редова српског и муслиманског становништва бори против анексије.
    У монографији о кући Деспића и породици која је у њој живела (издање Музеја Сарајева 2009) пише:
    „Он је био нека врста институције у старом Сарајеву. Анегдоте о њему препричавале су се дуго после његове смрти, а нешто је бележио и сам и објављивао у месним новинама у виду „записа старог Сарајлије”. Описао је и своја два путовања на хаџилук којима се, нажалост, траг изгубио.  Иначе, у време када се споро и дуго путовало, када је од Сарајева до Брода требало седам конака, Бабо је волео да путује, па је, осим уобичајеног пута по трговачком послу у Беч и Цариград, посетио и Санкт Петербург. Тамо га је ухапсила полиција, када га је затекла како својим кишобраном премерава дужину топа чија га је величина задивила.
    Леп, стасит, увек пажљиво одевен, какав се појављивао на улицама Сарајева, он је до краја живота носио фес, што је био грађански обичај у турско време. И када су, по аустроугарској окупацији, сви скинули фес, Бабо није хтео. Говорио је:
    „Не приличи озбиљном човеку у мојим годинама мјењат капу!” О томе је његов унук Александар Деспић говорио:
    „Кад год сам се тога сетио, питао сам се шта га је навело на такав став. Да ли је то био револт на насилну промену односа, до чега је дошло аустроугарском окупацијом, или жалост због нестанка једног света у коме се родио, на који је био навикао и у коме се био сасвим добро снашао. Желео је да остане оно што је био, без обзира на то што је турски свет замењен европским, који је, без сумње, требало да му далеко више одговара. Тако је с фесом дочекао и распад Аустроугарске и у првој га Југославији носио све до смрти.”

          
                   Најзначајнији међу значајним Деспићима, Максо са женом и кћерком

    Његова сахрана била је својеврсни догађај у Сарајеву. Погребна поворка кренула је од куће на Обали до Старе православне цркве, где је одржано опело, а одатле, кроз цео град, до гробља на Кошеву. Говорило се да је „Бабо желио да се сахрани у простом јеловом сандуку, да сав свијет види да смо у смрти сви једнаки и да нико ништа са собом тамо не носи.”
    Оно што су тадашњи посматрачи уочили јесте да је у поворци било много муслимана („све се црвенило од фесова”), што очигледно говори о међусобном поштовању некадашњих становника Сарајева.

                                                И исток и запад

    Никола, син оног дечака Ристе који је у Сарајево дошао да учи занат а који се потписивао именима оба своја родитеља – Ристић-Деспић – купио је око 1760. године масивну кућу на десној обали Миљацке, у једној од најстаријих махала у Сарајеву, званој Латинлук. Једна улица у тој четврти у којој се налази улаз у кућу и данас носи име по овој чувеној сарајевској трговачкој породици. Иначе, ово насеље помиње се у најстаријим османским изворима, а у њему су становали сарајевски католици и Дубровчани, а касније и православни.
                                          МАКСИН ТЕВТЕР

Робе је у дућанима и магазама Деспића било разне. Муштерија – много. Неки су робу плаћали одмах, неки су је узимали на вересију, па да, по договору, плате касније. Све би се то уписало у тевтер, педантно, као у најсавременијим рачуноводственим књигама: име, презиме, датум, цена, врста робе, затим интерес који се плаћа за онолико дана колико се са муштеријом договори, онда рубрика „дао – примио”, све евидентирано у грош, ко шта има примити, шта дати, интерес, салдо, примио по момку, вересија, у готову, све чисто, краснописом исписано црним тушем.
Роба је, на пример, разна: миликерц свеће 9 комада, 1 свилена амбрела, 1 тас за сладко, 2 аршина кадифе за Мару, пар нанула Јови, 1 пушка двоцјевка фина, 1 камђија за араба, 1 ризма артије, 2 феса, пола оке бурмута, за срушени дувар градње, шлајер мрки, сисица /цуцла/ за дјецу, шенице, јечма, зоби, 14 и по драма шермета златног, г. Владици за службу....
Муштерије, такође, разне: и угледна сарајевска породица Бесаровић, и Пава терђуман /преводилац/, и г. Хијероним Канцлер из пруског конзулата и Ника Кракић тишлер, и господична Персида учитељка, и Мустафа ефендија Еврак, и Папо Јаудија, и архиђакон Паисије, и Мујага Машић, и Димитрије Николиновић ћурчија, и Ибраим Карчић из Вишеграда... сви су у Тевтеру Хаџи Максе Деспића једнаки.


               

                      Изводи из свеске – књиге у којој је Максо бележио трговачку вересију
 
   Кућа је имала подрум, собу у приземљу и једну на спрату. Убрзо купује и суседну кућу, обе повезује заједничким кровом и диванханом (дневна соба), а онда ће Јово, наследник Николин, доградити још једну и све обухватити јединственом фасадом у духу академизма, са венцима и пиластрима. Отворена диванхана у приземљу добила је лукове, а овај складни низ поновљен је и на спрату, све је спојено истим кровом и тако је овај комплекс Деспића кућа добио јединствен архитектонски израз.
    Међутим, у великом пожару 1879. године кућа је прилично оштећена, па је тадашњи власник, Јовин син Максо, довео мајсторе из Брода и средио кућу, дајући јој данашњи изглед. Колонаде у приземљу затворене су стаклом и дрвеним рамовима, с прозора су скинути гвоздени капци, диванхана на спрату зазидана је и опремљена модерним двокрилним двоструким прозорима, све то као резултат нове оријентације у градњи, окренуте према европским узорима, по којима се градило модерно Сарајево.
    Кућа је кроз деценије мењала власнике, све док породица није 1969. године Деспића кућу поклонила Скупштини града Сарајева, тачније Музеју града, под условом да се у њој отвори изложба на тему културе становања старе српске трговачке куће. Данас је Деспића кућа депанданс Музеј Сарајева, али је тридесет година била затворена за посетиоце.
    Зграда је до краја 2001. године била дотрајала, а сви дотадашњи делимични радови с малим улагањем нису били од велике користи.
Захваљујући Фондацији културно-историјског и природног наслеђа Босне и Херцеговине, обновљена је и предата на употребу Музеју Сарајева.

                                     Богатство међу зидовима

    Као и њен спољашњи изглед, тако је и унутрашњост ове значајне сарајевске куће пријатан спој двају стилова: оријенталног и западноевропског. Размештено по бројним одајама, покућство су чинили мусандре, рафе, шкрабије, сећије, пешкуни, бакарно украсно посуђе и скупоцени персијски теписи, пиротски и анадолски ћилими, брусали јастуци, украсни пешкири. Све је грејала велика пећ с лончићима, али су по собама стајали венецијанско огледало, француска комода и секретер, енглески и француски сатови, трпезаријски сто за ручавање од махагонија за 24 особе, лустери, лампе, порцелан, фино стакло, кристал и сребрнина, кинеске вазе и јапански тањири. Зидове су красиле иконе, сребрна кандила, уметничке слике и урамљене породичне фотографије.
    За сакупљање уметничких дела био је заслужан Перо Деспић. Између осталог, он је у Бечу упознао Пају Јовановића и од њега наручио слику „Арнаутка”, платно које се данас чува у Музеју Сарајева. Византијску икону Христовог убруса из Венеције је донео Никола Деспић, прадеда Пере Деспића и за њу платио 300 дуката. Икону Светог Саве купио је у Јерусалиму Максо Деспић, крајем 19. века. На сребрном кандилу угравирана је година израде, 1786.

                                 Комедије и весели игрокази

    Поред тога што су здушно учествовали у културном животу града, у раду Српског просветног друштва „Просвјета” и Певачког друштва „Слога”, где су били и легатори, Деспићи су половином 19. века основали и прво српско грађанско позориште, и то у својој кући. О томе је често писано, па су тако сачувани подаци о сијелима на којима су, нарочито у зимским вечерима, читана одабрана дела српске књижевности, рецитоване родољубиве песме и вођени дуги разговори.
    „Велика соба” или диванхана, толико велика да су „у њој кадрил могла играти 32 пара”, у исто време била је и читаоница и соба за сијела, али и позоришна сала у којој су се приказивале искључиво комедије и весели игрокази Стерије Поповића и Косте Трифковића. Кулисе и нешто сценских реквизита браћа Деспићи наручили су у Бечу, а завесу с приказом Вилхелма Тела како ослобађа Швајцарску купили су од енглеског конзула Холмса.
                                     ХАЏИЈИН ТЕСТАМЕНТ

Тестамент је, наравно, такође благовремено написао, 1921, шест година пре смрти:
Када ми дође суђени дан и оставим овај лаживи свијет, нека моји сродници и пријатељи овако изврше моју посљедњу жељу и вољу, да другачије не буде него овако по мојој жељи:
1) Имам у моме долафу све што треба за погреб, а то је кошуља и гаће, чарапе, у чему сам се купао у Јордану, и једна боца свете воде са Јордана, да ми умију образ и руке.
2) Један бијели, небојадисан сандук, под главу један јастук напуњен талашом и више ништа, да ме покрију по лицу са једним бијелим покровом донешеним са Јерусалима, теспиљ и икону на прса, и онда је све готово. Одмах да се стави капак од сандука и заклопи, да ме нико не гледа и од мене прави изложбу.
3) Пред иконе на под простре се серђаза Шпирина и сандук на поду на серђази, више главе на црном табаку један чирак, једна свијећа и кадионица кућна, бакрена, нећу да се узима туђа сребрна.
4) По капку сандука да се покрије, има један велики покров јерусалимски бијели, и рајснегли (клинчића) да се прионе по капку да не спада.
5) Сваки пријатељ код куће који дође, нека се само прекрсти и да не сједи поред мене мртва.
6) Пошто будем спремљен кроз 3–4 сахата да ме однесу у цркву и оставе у цркви да преноћим. Два или три сиромаха нека буду у цркви за добру награду.
7 ) У цркву нека дођу кола црна са два коња треће класе, свештеник само један у црној одежди, петоро дјеце са чирацима у црним одеждама.
8 ) Један крст дрвени више главе на гробу да се усади са натписом „Хаџија Максо Деспић”, без црног шлајера на крсту и све без икаква цвијећа.
9) Код куће увече да нико не долази да сједи и да пуши, пије кафу, ђумбусе отвара, смије се и вришти као да је свадба и весеље – то не чине дивљаци у Африци, што се ради у нас у Сарајеву, када мртвац лежи у кући. У паметног народа ко дође на сажаљење ни кафа се не пије.
10) Посмртнице да се не праве никако, да се јавља свој Европи: умро је Максо Деспић. То је будаласта мода.
11) У цркви да се подијели родбини у руке 66 свијећа са Јерусалима, које су биле запаљене на Христову гробу, оном светом ватром која се износи са Христова гроба сваке године на Велику суботу у пола дана.
12) Црнину за мном као жалост нико да не носи.
13) Шест фијакера треба да се родбина врати са гробља.
14) Има обичај да мртваца обриче, бербер га обрије, намаже га пудром, набијели, образе нарумени и губице намаже кармином, обуку му фрак и ципеле од лака, црне пантоле, као да се спремио на бал, сачувај Боже – то се код Максе догодити неће.
15) На кола цвијеће и венци не смију се метати и китити.
16) Четири парастоса (опијела) у години по Православљу учинити, и то сва четири на гробу, а код куће не смије бити никакав скуп ни гозба. Кроз мојих 60 година младога живота у Максиној кући је најмање сто персона и више сијелило, бивала формална позоришта, давале се представе са војничком музиком, како би боље госте своје задовољио. Свему на овоме лажноме свијету има свршетак и крај. За то Максо у миру да почива у гробу свом. „Накуцо се чаша, напјево пјесама, напио се раја са медних усана, сласти нема којој сам ја прашто, па ако ми душа гори, барем има зашто.” Максо је провео овај лаживи свијет у сваком весељу и изобиљу 60 година (сада му је 84), путујући обишо пола свијета, науживо се сваке сласти и љепоте, мало да ће ко скончати свој живот тако као Максо.
Макси је Бог дао сва блага овога свијета у сретној његовој дјеци и породу, које оставља послије себе, па да и они буду дика и понос на услугу српскоме народу.
Послије моје смрти остављам сиротињи без разлике вјере – оној сиротињи да се подијели која не проси по сокаку, него онима који на године сједе код куће немоћни, стари и болесни. Велики Петар, цар руски, обуче једном просјачке хаљине, узме штап у руке и просио је осам дана, када се вратио у двор донио је ситно 200 рубаља, рече жени, царици: „Да бијах још осам дана просјак, остао бих посве у просјацима – добро се живи, свијет даје, а бриге никакве!”
Српској сиротињи 1000 (хиљаду) динара – Колу српских сестара.
Римокатоличкој сиротињи 500 (пет стотина) динара.
Муслиманској сиротињи 500 (пет стотина) динара – друштву Мерхамет.
Јеврејској сиротињи 500 (пет стотина) динара – друштву Социјетад де визитар Дољентес.
Ова моја наредба служи само за мене, а нека буде поука свакоме живоме брату и пријатељу, који буде имао свијести и здравога разума у глави.
Человјек јако трава,
дни јего јако цвет
селни тако процватет.
Амин.
Сарајево, 29. марта 1921
   Позорница је била састављена од школских клупа покривених даскама, док су за гледаоце, уместо столица, употребљавани велики јастуци стављани испред бине. Публику су чинили сродници и пријатељи породице Деспић, по стотину и више званица, али послуга, која их је пратила с фењерима, није смела да се уводи, „због тескобе”. Глумци су у прво време били искључиво мушкарци, учитељи и трговачка омладина, који су играли и женске улоге, док се нису ослободиле и младе учитељице из сарајевских српских школа и поједине девојке из трговачких породица.
    Записи кажу да је „главни глумац, нарочито добар у тумачењу комичних ликова” био млађи Бабин брат, Мића Деспић, деда наших академика Александра и Дејана Деспића. Учећи трговачку школу у Бечу, имао је прилике да гледа многе позоришне представе, па је по повратку у Сарајево своје одушевљење за глуму и театар свакако пренео и на своју најближу околину, пре свега на старијег брата Максу. Тако је ово аматерско играње убрзо постало „прворазредно културно збивање у Сарајеву”.
    „Послије комада играло би се и пјевало до зоре”, записао је Бабо Деспић.
Овако је, укратко, некад живела угледна и удобна кућа Деспића и њени поштовани станари.


Аутор: 
Светлана Ненадовић
број: