3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Хорхе Букај
КРУГ 99
ОКО СВЕТА КАО ПОМАГАЧХОРХЕ БУКАЈ (рођен 1949), пре него што се латио писања, радио је свашта у животу. Рођен у предграђу Буенос Ајреса у скромној породици, већ с тринаест година почео је да зарађује за живот. Био је трговачки путник, агент осигурања, таксиста, кловн, магационер, глумац, забављач на дечјим рођенданима. Све те обавезе нису га спречиле да марљиво студира на Универзитету у Буенос Ајресу, 1973. године стекне диплому медицинског факултета и касније специјализује психијатрију.
Букај себе сматра професионалним „помагачем” и као психотерапеут обилази цео свет. Овај аргентински писац сматра да су књиге које пише нека врста „терапеутских помагала”. Његова дела продата су у више од два милиона примерака и преведена на седамнаест светских језика.
ио једном један веома тужан краљ који је имао слугу који је, као и сваки слуга тужног краља, био веома весео. Сваког јутра будио је краља и носио му доручак певајући и певушећи веселе лакрдијашке песме. На његовом лицу увек се назирао велики осмех и увек је изгледао смирено и срећно.Једног дана краљ је послао по њега.
– Слуго – питао га је – у чему је тајна?
– Која тајна, Величанство?
– Која је тајна твог радовања?
– Нема никакве тајне, Величанство.
– Не лажи ме, слуго. Наредио сам да одсеку главе и за мање увреде од лажи.
– Не лажем Вас, Величанство. Немам никакву тајну.
– Зашто си увек весео и срећан? Ха? Зашто?
– Господине, немам разлога да будем тужан. Ваше Величанство ме је даровало допуштењем да Вам служим. Имам жену и децу који живе у кући коју нам је доделио двор. Облачите нас, храните и осим тога Ваше Величанство ме повремено награди с неколико новчића. Како да не будем срећан?
– Ако ми одмах не кажеш своју тајну, одрубићу ти главу – рекао је краљ. – Нико не може да буде срећан због ствари које си ми рекао.
– Али, Величанство, не постоји никаква тајна. Радо бих Вам угодио, али ништа Вам не кријем.
– Одлази! Одлази пре него што позовем џелата!
Слуга се насмешио, наклонио и изашао из собе. Краљ је био као луд. Никако није успевао да одгонетне због чега је тај слуга тако срећан живећи од других људи, носећи стару одећу и хранећи се остацима с двора. Кад се смирио, позвао је свог најмудријег саветника и пренео му разговор који је водио тога јутра.
– Зашто је тај човек срећан?
– Е, Величанство, он је изван круга.
– Изван круга?
– Тако је.
– И тако је срећан?
– Не, господине. Зато није несрећан.
– Да видимо јесам ли схватио. Ако си у кругу, несрећан си.
– Тако је.
– А он није.
– Тако је.
– Како је изашао?
– Није ни ушао.
– Какав је то круг?
– Круг од деведесет девет.
– Заиста ништа не разумем.
– Разумећеш ме ако ми допустиш да ти изнесем чињенице.
– Како?
– Допуштајући свом слуги да уђе у круг.
– Да, присилимо га да уђе.
– Не, Величанство. Нико не може никога да присили да уђе у круг.
– Онда морамо да га преваримо.
– Нема потребе, Величанство. Ако му дамо прилику, сам ће да уђе.
– Али неће схватити да то значи да ће постати несрећна особа?
– Хоће, схватиће.
– Онда неће ући.
– Неће моћи да се одупре.
– Кажеш да ће да схвати какву ће несрећу да му донесе улазак у тај смешни круг, а свеједно ће да уђе у њега и неће моћи да изађе?
– Тако је, Величанство. Спреман си да изгубиш сјајног слугу да би схватио структуру круга?
– Јесам.
– Одлично. Доћи ћу по тебе још вечерас. Мораш да спремиш кожну врећицу с деведесет девет златних новчића. Ниједан више, ниједан мање.
– Шта још? Да за сваки случај поведем стражаре?
– Само кожну врећицу. Видимо се вечерас, Величанство.
– До вечерас.
Илустровала Тања Милатовић
ако је и било. Те ноћи мудрац је дошао по краља. Заједно су кришом стигли до дворског дворишта и сакрили се поред слугине куће. Ту су чекали зору.У кући је засветлела прва свећа. Мудри саветник је за кожну врећицу завезао поруку на којој је писало: Ово је благо твоје. То је награда зато што си добар човек. Уживај у њој и немој ником да кажеш да си је нашао.
Након тога завезао је врећицу за врата слугине куће, покуцао и поново се сакрио. Кад је слуга изашао, мудрац и краљ кришом су из грмља гледали шта се догађа. Слуга је отворио врећицу, прочитао поруку, протресао врећицу и, кад је чуо метални звук који је излазио из њене унутрашњости, стресао се, привио благо на груди, погледао око себе да се увери да га нико не гледа и вратио се у кућу.
Напољу се чуло како је слуга закључао врата, а уходе су провириле кроз прозор да би посматрали призор. Слуга је, сем свеће, бацио на под све што је било на столу. Сео је и испразнио садржај врећице. Његове очи нису могле да верују у оно што је угледао. Било је то брдо златника. Он, који никада није додирнуо ниједан, сад их је имао читаво брдо.
Слуга их је дирао и слагао. Миловао их је и окретао како би се светлост одбијала од њих. Сакупљао их је и померао правећи од њих стубове. Тако је играјући се почео да прави гомилице од десет новчића. Једна гомилица од десет, две гомилице од десет, три гомилице, четири, пет, шест... Све време је бројао: десет, двадесет, тридесет, четрдесет, педесет, шездесет... Док није направио последњу гомилицу... Имала је девет новчића.
Његов поглед је прво прешао по столу тражећи још један новчић. После је гледао по поду и на крају у врећицу. Немогуће, помислио је. Ставио је последњу гомилицу поред других и уверио се да је нижа.
– Покраден сам! – повикао је. – Покраден сам! Проклетници!
Поново је завирио у врећицу, очима испрегледао под, па опет врећицу, одећу, испревртао џепове, вирио испод намештаја... Али није нашао оно што је тражио. На столу, као да му се руга, гомила сјајних новчића подсећала га је да има деведесет девет златника. Само деведесет девет. Деведесет девет новчића. То је много новца, помислио је. Али недостаје ми један новчић. Деведесет девет није потпун број, помислио је. Сто је потпун број, али деведесет девет није.
раљ и саветник гледали су кроз прозор. Слугино лице више није било исто. Обрва му је била извијена, а црте лица напете. Очи су му постале малене и затворене, а уста искривљена у ужасни осмех иза кога су му се назирали зуби. Слуга је вратио новчиће у врећу и, гледајући уоколо како би се уверио да га нико у кући није видео, сакрио је међу дрвима. Онда је узео хартију и перо и сео да рачуна.Колико ће дуго морати да штеди како би купио свој стоти новчић? Слуга је разговарао сам са собом, гласно. Био је спреман да напорно ради све док га не набави. После тога можда више и неће морати да ради. Са сто златника човек може да престане да ради. Са сто златника човек је богат. Са сто златника може мирно да се живи.
Завршио је рачунање. Ако буде радио и штедео плату и још нешто додатног новца који ће можда да добије, за једанаест или дванаест година имао би довољно да купи још један златник. Дванаест година је дуго време, помислио је. Можда може да замоли жену да потражи посао у селу. На крају, његов посао на двору завршава се у пет после подне па може да ради до ноћи и заради још новца. Израчунао је: када дода свој рад у селу и рад своје жене, за седам година могао би да сакупи новац. То је било превише времена!
ожда би могао да у село односи храну која им остане сваке ноћи и да је продаје за неколико новчића. Заправо, што мање буду јели, више хране ће моћи да продају. Продати, продати... Постало је вруће. Шта ће им толико зимске одеће? Зашто им је потребно више од по једног пара ципела? Била је то жртва. Али за четири године жртве прибавиће свој стоти златник.Краљ и мудрац вратили су се у двор. Слуга је ушао у круг од деведесет девет. Током следећих месеци следио је планове које је замислио прве ноћи. Једног јутра ушао је у краљеву спаваћу собу ударајући вратима, гунђајући и лоше расположен.
– Шта ти је? – упитао га је краљ.
– Није ми ништа, није ми ништа.
– Пре, не тако давно, смејао си се и стално си певао.
– Радим свој посао, зар не? Шта још хоћете, Величанство? Да будем Ваш комичар и лакрдијаш?
Недуго после тога краљ га је отпустио.
Није било пријатно имати слугу који је стално лоше воље.
