3320 25. 9. 2015.
„Забавников” ЗОО
КРОТИТЕЉ
е истиче се само висином од преко сто деведесет центиметара, привлачи пажњу тетоважом која му готово сасвим покрива руке, до шака, обријаном главом, истакнутом „јарећом” брадицом, великим минђушама, одећом по којој би га већина сврстала, рецимо, у групу „откачених” музичара, поготово јер се не раздваја од кутије за гитару. Џексон Галакси је, и за најслободоумније умове, несвакидашња појава. Ко год је пратио кабловски канал „Планета животиња” вероватно је налетео на серију названу „Моја мачка из пакла”. Једна наша читатељка, која се потписала само као Весна из Београда, предложила нам је да напишемо причу о Галаксију, јер смо у „Забавнику” (број 3189) већ објавили текст о Сезару Милану, чувеном по раду с псима тешке нарави. „Зашто би љубитељи мачака били запостављени?”, пита наша читатељка.
Има неко ко вас воли
Рођени Њујорчанин, овај четрдесетседмогодишњак је деведесетих година решио да се пресели у Боулдер, место у америчкој држави Колорадо. Веровао је да ће се у граду знатно мањем од Велике јабуке уклопити и лакше наћи своје место на музичкој сцени. Међутим, пресељење у мању средину није допринело да се одрекне старих навика.
У Галаксијевом случају то је значило да је наставио с алкохолом и великим количинама углавном нездраве хране. Кад је једног дана схватио да се сваког јутра буди мамуран и да се све теже креће, јер је „набацио” преко двеста килограма, донео је одлуку: то што компонује и пише текстове за себе и друге музичаре није га довољно испуњавало. Пресељење из Њујорка очигледно није било довољно, морао је да окрене сасвим нови лист.
Отишао је у удружење у Боулдеру које се бави спасавањем и удомљавањем напуштених животиња и замолио их да им помаже као добровољац. Одговорни у овом друштву били су сумњичави, Галаксијев изглед и став није им уливао посебно поверење. Упркос негодовању многих из управе, ипак су га примили на пробни рад.
Нико, чак ни сам Џексон Галакси, није очекивао да ће му бављење напуштеним животињама луталицама из основа променити живот. Како Галакси сам сведочи, једне ноћи дежурао је у склоништу, кад је почело невреме, муње и громови парали су небо над Боулдером. Из дела зграде, где су углавном у већим и мањим кавезима биле смештене мачке, чули су се звуци мјаукања гласнији него удари громова.
Џексон Галакси одмах је потрчао да види да ли ишта може да учини. До тада није имао готово никаквог искуства с мачкама, углавном је љубав поклањао псима. Међутим, сетио се савета да, кад полако отвориш и затвориш капке нетремице гледајући мачку право у очи, исказујеш јој наклоност. Ако ти мачка узврати, успоставили сте везу. Није имао друге, на узнемиреним и уплашеним мачкама пробао је ту тактику.
За нешто мање од сат времена успео је да умири једну по једну животињу и, на крају, сасвим исцрпљен сео је у угао просторије и посматрао мачке које су мирно спавале.
Тајни кључ
Кад год Галаксија питају како се догодило да баш одабере мачке, он увек спремно одговара да је било обрнуто, оне су одабрале њега. До те олујне ноћи у Боулдеру није ни сањао да ће професионално било чиме другим да се бави осим музиком или, можда понекад, глумом. Окружен уснулим мачкама одједном је увидео да има урођен дар слушања и разумевања говора мачака, спознаје одређеног понашања и јединствене природе ових четвороножаца.
Некако баш у то време један човек донео му је мачора по имену Бени који је, уз осмех каже Галакси, „запечатио његово опредељење и пут којим ће наставити”. Мачор не само да је имао разних физичких тегоба, и по карактеру се чинило да је неукротив. Галакси увек наглашава, чак и у књизи коју је издао, да му је живот уз Бена помогао да постане сасвим нови човек.
Као да је скинуо невидљиву копрену с очију, Џексон Галакси је, из дана у дан, успевао да мења лоше навике. Полако се одрицао алкохола, почео да живи здравије, преполовио килажу. Схвативши да има редак дар да продре у главу мачкама које, у поређењу с псима, на сасвим другачији начин успостављају везу с људима, убрзо се прочуо као човек који има тајни кључ за откључавање врата који воде у свет мачака.
Године 2007. преселио се у Лос Анђелес и убрзо се повезао с уредницима „Планете животиња”. У почетку је био саветник за различите емисије о мачкама, све док није постао звезда серијала „Моја мачка из пакла” који је почео да се емитује средином 2011. године и траје до данас.
Обилазећи различите домове и одлазећи као саветник власницима мачака, који су се јављали телевизији и молили за помоћ, јер не могу да изађу на крај са својим љубимцима, Галакси је у почетку наилазио на комичне ситуације. Дешавало му се да, како сведочи, позвони на врата и нађе се очи у очи с власником, или власницом, која би малтене устукнула кад би га угледала. „Имао сам утисак да се питају шта ради ова откачена сподоба на мојим вратима, да ли ће можда нешто да ми украде?”. Наравно, све је то било на самим почецима, док Џексон Галакси, путем кабловског канала, није ушао у многе домове широм света.
Стрпљење и љубав
У посете, које уредно бележи камера, увек одлази с кофером за гитару, али у њој не држи инструмент, већ играчке и посластице за мачке. Нема, како би многи волели да верују, чаробни штапић за „преваспитавање” љубимаца, напротив. Он заправо помаже да људи увиде где греше и, променом понашања и става према љубимцу, помогну и себи и мачки (или мачкама).
Галаксијева мисија је да схвати зашто се нека наизглед немогућа мјаукала понашају на одређен начин и власницима укаже шта им је даље чинити. Јер, тврди да не постоји зла мачка, она може само да се осећа угроженом због чега се чини да власнику загорчава живот. Човек је разумно биће и, по његовим саветима, треба да промени дотадашњи погрешан став према љубимцима.
Један од првих случајева, који укратко објашњава Галаксијеву вештину, забележен је у кући Емилије Банди и Мајка Петријела. Овај пар преживљавао је пакао у дому с две мачке које су биле као рогови у врећи. Олив је другог мачка по имену Пепер нападао кад год му се за то указала прилика. Емилија и Мајк покушали су с лековима за смирење, прелиставали све могуће књиге и интренет сајтове о проблематичним мачкама, саветовали се с другим власницима, без успеха. На крају су Емилија и Мајк спавали у одвојеним собама, свако је бринуо о једној мачки.
Онда им је, такође у оквиру серијала „Моја мачка из пакла”, на врата закуцао Џексон Галакси. Посаветовао их је да набаве дуплу посуду и тако омогуће Пеперу да први заврши с храном. Потом је предложио да у стану подигну неку врсту платформе и набаве високо вештачко дебло, с одмориштем на врху, да Пепер има где да побегне уколико га Олив нападне. И, оно што је најважније, Емилији и Мајку објаснио је да се потруде и престану да се плаше да ће Олив усмртити Пепера. Мачке непогрешиво нањуше мирис страха и то може да их раздражи. Власник мора да „емитује” мирноћу и стрпљење.
Ствари у кући Емилије и Мајка су из дана у дан почеле да се поправљају. Кад их је Галакси посетио после три месеца Олив и Пепер мирно су боравили у истој просторији. Не може да се каже да су се у међувремену нарочито заволели, али као да су прећутно склопили споразум и оставили једно друго на миру. Џексон Галакси је свих ових година, што у прихватилиштима за животиње, различитим домовима, код пријатеља и познаника, имао близак сусрет с хиљадама мачака. Једно од начела које заступа, али не само кад су мачке у питању, јесте: добијеш колико си спреман да даш.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
