3320 25. 9. 2015.
Како смо освајали бели свет
КРОМПИР
Сиромашни младић Јован Шубара из Кривошија изнад Рисна препловио је океан и стигао у Панаму. Побегао је од кромпира да би у „зеленом рају” садио на десетине хектара…
ођа Панамске револуције генерал Омар Торихос умочио је врх свог томпуса у рум, запалио га и полако одбијао димове. Испод ока лењо је преносио поглед с океана на групу страних новинара које је те вечери угостио на тераси елитног „Клуба маринаца” у престоници Панама Ситију. После неколико покушаја преврата које је преживео, генерал је научио да ужива у сваком тренутку свог неизвесног живота. У том тренутку, 1975. године, био је презадовољан. Цене хране и лекова биле су замрзнуте, спроведене реформе здравства, образовања и, најважнија, пољопривредна. Критике које су се чуле на његов рачун нису га много занимале. За њега је било важно да радници из далеке Југославије управо завршавају важну
хидроцентралу Бајано, након чега му остаје да се бори с Американцима како би Панамски канал, сви приходи и управљање њиме, били под управом његове државе.
Да се озбиљно спремао за то сведочи одлично познавање историјских прилика на далеком Балкану које је показивао док је југословенског дописника Бору Лалића редовно испитивао о начину на који се Југославија одупрла Стаљиновим покушајима да је покори. Те вечери се изненада, као да се нечег присетио, окренуо Лалићу и готово заповеднички рекао:
„Отићи ћеш у Серо Пунта. Тамо живи колонија Југословена. Они су најбољи пољопривредници које има ова земља. Кад ме год пут нанесе у те крајеве, свратим да их обиђем. Пренеси моје поздраве Џону Сувари.”
 Борислав Лалић,новинар и публициста, у новинарској професији више је од четири деценије. Пола тог времена провео је као дописник Танјуга и „Вечерњих новости” из Кубе, Мексика Шпаније, САД и Уједињених нација. Књига „Човек од кромпира” у којој, између осталог, говори и о сусретима с нашим исељеницима, као што је Џон Сувара, његова је пета књига. Уз сагласност аутора, део те приче и ми оживљавамо у овом тексту. |
Проницљиви Швајцарац
Времепловом путујемо у дане после Првог светског рата кад се човек, који се представљао као Швајцарац по имену Јозеф Линде, појавио у Панама Ситију. Распитивао се како може добро да се заради и упао му је у очи податак да Панама огроман новац издваја за увоз кромпира. Схватио је да у земљи тропске климе где пола године има превише кише, а осталих шест месеци дувају исушујући ветрови, нема ни могућности за узгајање кртоле. Ипак је кренуо у обилазак земље да би на северу, у једној долини испод врха Серо Пунто (Оштри врх), на обали реке Кларин открио рајско место за узгој кромпира. Место на 1.200 метара надморске висине, ушушкано између два океана, било је поштеђено свих временских крајности са климом вечитог пролећа. Бистар, предузимљив човек одмах је послао поруџбину у завичај да му пошаљу неколико врста садног материјала, прикупљао га је и из осталих делова Јужне Америке, а онда је дошао на замисао где да нађе велемајсторе за кромпир.
Иако је Панамски канал, вештачки водени пролаз између Тихог и Атлантског океана отворен 1914. године, на њему су и даље радиле хиљаде вредних лопаташа из целог света. Линде је зашао међу радничке бараке, кантине у којима су радници после напорног посла испијали рум. Људима који су са жаром причали о крумпиру, кртоли, кромпиру и крумпијеру понудио је добру плату и позвао да се преселе у Серо Пунто. Највише је кренуло Далматинаца и Херцеговаца, понеки Црногорац и Србијанац и по један Холанђанин, Пољак и Немац.
Мештани су новинара дочекали као најрођенијег, с поносом му показали погоне, школу и гробље. Након Линдеове смрти од његових наследника откупили су земљу, основали задругу, купили камионе, отворили продавнице и магацине у Панама Ситију и брзо се решили накупаца који су покушали да им деру кожу. У складу с познатом исељеничком судбином, сви су дошли привремено, али деценијама нико није кренуо ни да обиђе родни крај. Уместо тога, из завичаја су стигли рођаци и пријатељи, нови исељеници. Херцеговац родом, Иван Петровић, тада је посведочио Бори Лалићу да се у Сера Пунту живи одлично:
„Ова земља је богомдана за кромпир. Роди и прероди. А чим га из земље извадиш, можеш опет сејати... Једино што нам оболи душа усред овог зеленог раја у планини. Ми смо људи који су дошли с камена и са обале. И вуче неки ђаво преко мора, чупа по сву ноћ човеку душу да некуда крене...”
А Џон Сувара, кога је поздравио ел генералисимус Торихос, где је он?
Ел Монтенегрино
Времепловом опет путујемо на крај Првог светског рата. Црна Гора, Кривошије, источне падине Орјена, изнад Рисна. Стасити Јован Шубара, тек замомчен, једном недељно с оцем прти по џак крумпијера и силази у Рисан. Два џака довољна су тек за мало брашна и соли. Тек понеки динар остаје оцу у торби. И тако из јесени у јесен, из зиме у зиму. Но, у Кривошијама се није причало само о кромпиру, стизали су гласови из даљине где се живело боље, где је пара било више.
Јован је желео да згрће доларе, а не кромпире. Сео је на брод у Котору и искрцао на један од докова Панамског канала. Ту где су се радници очајнички борили против маларије и врућине, посла је било само за жилаве. Надзорници су прихватили кршног момка и плаћали га боље од осталих. Запињао је не штедећи се, а сваке вечери испијао је мартини и рум из највећих чаша на свету док су се сењорите заводнички осмехивале. У слободним данима одлазио је на океан да лови неухватљиве сабљарке и друге капиталце, а пут би га понекад нанео и у неку од тамошњих коцкарница. Мисао о женидби била је далеко од њега јер је покушавао да радом надокнади све посне године које су биле иза њега. С времена на време стизале су вести од пријатеља које је онај Швајцарац Линде одвео на север земље, али их је тек примећивао, пошто је непобедивост младости и мушке снаге годинама хучала његовим венама.
 ВО И ЧОВЕКЏон Сувара и генерал Омар Торихос спријатељили су се када је генерал први пут посетио Сера Пунто. На питање да ли им нешто треба, одговорили су да желе да изграде нову школу. У жељи да помогне најбољим пољопривредницима у земљи, захваљујући којима држава не даје милионе долара за увоз кромпира, Торихос је обећао да ће, колико сутра, у село стићи одговарајућа документација. Тада се за реч јавио Сувара, устао онако огроман и рекао: „Мој генерале немој да се мучиш, нити да шаљеш тај папир. Нама од тебе не треба ништа написмено. У мом старом крају, који се зове Монтенегро, људи овако кажу. ‘Во се веже за рогове, а човек за реч!’” Генерал Торихос је доцније Бориславу Лалићу рекао да је те речи запамтио за цео живот. У нашим медијима 1976. године освануле су слике генерала Торихоса када је, понет одушевљењем због завршетка хидроцентрале Бајано, обучен скочио у акумулационо језеро с целокупним руководством земље. Вођа Панамске револуције, који је 1977. године са САД постигао споразум о повратку суверенитета над зоном Панамскога канала и тако остварио животни циљ, погинуо је 1981. године, када је у његовом авиону експлодирала подметнута бомба. |
Новинару из далеке домовине Џон Сувара поверио се да је, у једном тренутку, са педесет година схватио да на Каналу могу да раде само људи снажни као што је он некада био. Жене које су некада тражиле његово друштво су остариле, огромним чашама мартинија и рума наздрављају неки други пустолови, жељни изазова као што је он то некада чинио. Продао је једину имовину, стан у Панама Ситију, и с тим новцем искрцао се у Серо Пунту. Купио је кућицу поред реке, где међу земљацима живи старачке дане:
„Таква је изгледа људска судбина земљаче. Отишао сам у свет да згрћем доларе, а сада опет на окућници згрћем кромпире. Побегао сам из Кривошија од кромпира, а сада ћу са њим да окончам. Кромпир је моја судбина, а од ње не може да се побегне!”
Аутор:
Владимир Јовановић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
