3320 25. 9. 2015.
Забавников историјски забавник
КРАВЕ СУ
иологија нас учи да је човек као најсавршеније живо биће у великој предности над другим створењима, између осталог и због тога што нема природних непријатеља. Међутим, постоји нешто што је по људску врсту много опасније и што је кроз њено постојање узело неупоредиво више живота него што би то био у стању да учини било која грабљивица из природе. Реч је о болестима, појави која је чести пратилац људског друштва, а против које се човек бори користећи оно чиме га је природа одвојила од остатка живог света – свој ум. Захваљујући њему, човек је успео да победи многе нежељене сапутнике овог типа док се са некима тек ухватио у коштац. Данас када још чекамо лек за опаке болести као што су рак и сида, као охрабрење, на памет нам падају блистави историјски тренуци у којима је човек, захваљујући свом генију, успевао да нађе решење за болест која је харала. Стога, прича која је пред нама, има задатак да подсети на те тренутке, али и да врати веру у моћ интелекта која је толико пута до сада успевала да човека извуче из неугодне ситуације.
КВАРЕЊЕ КРВИ
Она нас враћа у рано модерно доба Европе, време када примат међу најопакијим болестима преузимају велике богиње (лат. Вариола вера), у нашим изворима тог доба познате и као красте, козице, оспице и крзамак. Ова болест, само на европском тлу, односила је 400 хиљада живота годишње. Они који би је прележали суочавали су се са многим последицама од којих су најчешћи били ожиљци, слепило и глувоћа. Једна лекарска процена из 18. века, обавештава нас да је од 100 људи њих 95 бивало захваћено вирусом великих богиња при чему се сваки седми случај завршавао смрћу. Према скромним медицинским знањима тога доба, узроком настанка болести сматрало се „кварење крви”. Овако покварена крв стварала би гнојнице по целом телу, а као терапија се препоручивало пуштање крви или бушење гнојница златном иглом и потом запрашивање кафом.
Уколико прободено место не зарасте или краста не потамни, прогноза за опоравак била је повољна. Очекивано, ови поступци лечења нису давали претерано добре резултате. Међутим, већ почетком 18. века, на Балкану постаје познат један поступак који ће полако стати на пут болести. Његов настанак везује се за народну медицину, али ће се због своје успешности наметнути и званичној науци која ће га признати пола века касније. Поступак који се у изворима назива цепљење, урезивање, а најчешће калемљење био је заснован на испробаном схватању „клин се клином избија” .
Наиме, он није био ништа друго него убацивање ослабљене клице вируса у здраво тело. Савременом човеку помало згражавајуће може звучати податак да су клице узимане из гноја оболелих. Болест изазвана овако разблаженим вирусом јављала се у много слабијем виду, време потребно за опоравак било је краће, не би остајали ожиљци, а што је најважније, стварала би се трајна опорност. Овај поступак највероватније је откривен у Кини или Индији, а за његово доношење на Балкан, заслужни су Черкези, кавкаски народ који претежно живи у Турској, Русији и Сирији. Они су овај поступак почели да користе из једног, прилично неуобичајеног разлога.
Наиме, Черкези су, између осталог, били надалеко познати по лепоти својих жена и девојака. Прича не би била нимало необична да припадници овога народа временом нису почели да женску лепоту посматрају као производ чији извоз може да донесе велике приходе. Тако су почели да се баве „производњом” лепотица које су по високим ценама продавали у османске хареме. Међутим, појавом великих богиња, ово, у најмању руку необично пословање, било је озбиљно угрожено. Као што је наведено, велике богиње су крастама и ожиљцима које су са собом носиле, свакако нарушавале телесну лепоту болесника.
Колико се то лоше одражавало на лични опис, најречитије говори народни певач који је испевао чувену песму „Женидба Максима Црнојевића”. Он описује, свакако уз хиперболу особену за овај правац, младог Максима који је, док се није разболео био најлепши јунак међу хиљаду других јунака. Са доласком болести, његов отац, Иво Црнојевић, тужно примећује да су Максима „красте напануле” те да „грднијега у хиљади нема”. Јасно је да овако обележене девојке, Черкези нису могли никоме да продају па су почели да примењују поменут поступак лечења, постепено упознавши са њом целу Европу.
На Запад се проширила захваљујући супрузи британског амбасадора у Цариграду, госпођи Монтегју. Она је била толико одушевљења овом вештином, непознатом остатку Европе да је захтевала да се калеми њен син, а уз то је наговорила енглеску престолонаследницу да на овај начин заштити своју децу. Уједно, Леди Монтегју нам је, кроз једно писмо послато 1717. оставила драгоцен опис извођења поступка калемљења коме је присуствовала у турском граду Једрену.
СПАСОНОСНА ИГЛА
Што се тиче српских земаља не постоје забелешке о калемљењу пре 19. века, али се верује да је било познато. Младен Жујовић, председник Београдске општине 1840–1841. оставио је писано сведочанство о својој стрини која је била прилично вешта у калемљењу и да је калемила у Гружи Крагујевачкој пре 1820. године. Том приликом, написао је Жујовић, користила је једну сребрну иглу. У сваком случају, из Османског царства, ова вештина се проширила на читаву Европу. Средином 18. века била је позната у Француској, а 1764. године одобрио је и Медицински факултет у Паризу. Нажалост, овај поступак је имао и неке мане, а највећа је била нехотимично преношење других болести које се понекад јављало уз калемљење. Зато је тражен начин да се ова, иначе сјајна замисао, унапреди и учини безбеднијом. До краја 18. века и то се остварило. Енглески лекар Едвард Џенер приметио је да се на рукама жена које музу краве појављују красте изазване безазленим крављим богињама. Што је још важније, запазио је да ове жене не оболевају од много опаснијих великих богиња. Из овога се изродила замисао да би безбедније било калемљење које би се вршило гнојем из красти изазваних крављим богињама. Први овакав поступак примењен је 1796. године и одмах је дао резултате.
Ускоро је био прихваћен у целој Европи. Јавила су се и два нова назива од којих је један преживео до данашњих дана. Наиме, назив џенеризација, изведен од презимена проналазача, пао је у заборав док је у употреби остао назив вакцинација. Веома мали број људи, упркос чињеници да је вакцинација сасвим уобичајени појам у савременом друштву, зна да њен назив долази од латинске речи „вака” што значи крава те да овај огромни допринос развоју човечанства има везе са крављим богињама.
Писмо госпође Монтегју
Велике богиње, тако смртоносне и тако уобичајене код нас, овде су постале потпуно безопасне, проналаском калемљења, како се то овде зове. Једна група старица изводи овај захват сваке јесени, у септембру, кад велике врућине попусте. Старица долази са ораховом љуском пуном гноја великих богиња најбоље врсте и тражи да код детета означите вену коју ће да запара. Одмах затим пробуши место које понудите великом иглом (што не боли ништа више од обичне огреботине) и ставља унутра онолико отрова колико стаје на иглени врх.
Након тога повезује раницу комадом празне љуске и на тај начин отвара пет или шест вена. Пошто ове ране остављају мале ожиљке, обично бирају места покривена одећом. Деца су потпуно здрава до осмог дана. Тада их хвата грозница, и леже два дана, врло ретко три. Имају ретко више од двадесет или тридесет богиња на лицу које никад не остављају траг.
После осам дана добро им је као и пре болести. Сваке године хиљаде људи се подвргне овом захвату. Није забележено да је ико умро од ње. Тако сам уверена у безбедност овог захвата, да намеравам да га испробам на свом драгом синчићу.
Едвард Ентони Џенер
За овог енглеског научника, обично се каже да је својим радом спасао више људских живота него било који други научник. Живео је између 1749. и 1823. године и успео да стекне незваничну титулу оца имунологије. Припадао је имућној породици због чега је мали Едвард имао прилику да добије добро образовање похађајући најбоље школе. Већ са 14 година помагао је при хируршким захватима, а од 1773. године и сам стиче звање лекара те за кратко време постаје цењен. Када је супруга британског амбасадора у Цариграду упознала Европу са новим начином лечења, доктор Џенер је, увиђајући недостатак овог поступка, дошао на замисао да примени клице мање опасних крављих богиња.
Четрнаестог маја 1796. године своју хипотезу је испробао на осмогодишњем дечаку Џемсу Фипсу, сину свога баштована. Клицу крављих богиња узео је са руку Саре Нелмес, домаћице која је ову болест добила док је музла краву по имену Блосом. Препарирана кожа ове краве данас виси на зиду библиотеке Медицинске школе „Сен Џорџ” у Тутингу, предграђу Лондона.
Аутор:
М. Пиштало - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
