Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Да ли је овако било?


КРАЉЕВСТВО

            
Тек бледи трагови, махом не баш поуздани, упућују на могућност да је краљ Милан Обреновић купио неке радове Анрија Тулуз-Лотрека, сликара чија се дела данас мере милионима евра. Прича која следи склопљена је од делића истргнутих из њихових животописа и могуће је да није предалеко од оног што се заиста збило.

зобличено тело неконтролисано се љуљало у плавичастој измаглици дуванског дим. Тулуз-Лотрек, сликар, поново је био пијан. Због претеривања постао је изузетно раздражљив. Подсмевао се свима, понајвише себи. И док су други сликари могуће купце вукли за рукав и своја платна нудили у бесцење, потомак угледне грофовске породице из Тулуза није желео да разговара ни са онима који су стизали у његов атеље.  
   Жена из високог друштва, згрожена призорима виђеним на цртежима и платнима, умало није пала у несвест. Потресен је и један богати дебељко, али из сасвим другог разлога: хтео би да купи то што види, али му је, мрмља, мало прескупо. У том тренутку појављује се висок човек у црном оделу, с полуцилиндром. Галериста сликару кога заступа објашњава објашњава да је пред њима Милан Обреновић, краљ Србије или гроф од Такова, како је волео да га представљају у иностранству. За слику на коју је упро прст нуди 6000 франака.
   У то време и најпризнатији француски уметници славили су три дана кад им је неко за неки њихов рад избројао 100 франака.
    Сцена је преписана из дела америчког играног филма „Мулен руж” ( у преводу „Црвена ветрењача”) гласовитог Џона Хјустона који је као предложак користио истоимени роман француског писца Пјера ла Мира у коме је главна личност Анри Мари Рејмон де Тулуз-Лотрек Монфа, један од најзначајнијих француских и светских сликара. Наш човек, главом и брковима Његово величанство, појављује се само у једном кратком кадру.
    Остала је да траје загонетка куд се дела Лотрекова слика коју је, по речима и филму, у Паризу купио „краљ у оставци” Милан Обреновић.  И, пре свега, да ли је тада уопште трговао с уметником кога су звали „душом Монмартра” и који је умео да саблазни јавност, да би његова дела данас вредела милионе и милионе евра?
    „Политикин Забавник” је, још пре двадесетак година, кренуо трагом парчета приче из поменутог филма и ево шта смо тада открили. (У оквиру је текст Петра Петровића, вишег кустоса Народног музеја у Београду, који као да целој овој дугогодишњој потрази данас додаје шлаг на, засад, врх торте).

Импресионисти?
Ха-ха-ха...

    У београдском Народном музеју, трезору духовног и материјалног живота српског народа, трагова који би документовали причу о Милановој куповини Лотрекове слике (у реченом филму помињу се две) нема. Постоји само један Лотреков портрет младе жене, његов рани рад, откупљен пре Другог светског рата, у време кад је директор био гласовити Милан Кашанин.
    Никола Кусовац, наш угледни историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја, тврдио је (пре двадесетак година) да је у овом времену готово немогуће проверити део приче о нашем краљу и француском сликару који се преко филма дошуњао до нас. Сваки покушај, а било их је и раније, завршавао је у слепој улици. Много тога из баштине Обреновића нетрагом је нестало, посебно након Мајског преврата 1903. године и убиства краља Александра, Милановог сина и последњег из династије Обреновића. Поуздано се зна, рецимо, да је мобилијар из краљевог двора продат на једној великој аукцији у Бечу, отприлике 1907. године.



    Извесно је, путујући кроз време говорио је Никола Кусовац, да је Милан Обреновић имао везе с француским сликарством. Као крунски доказ наводи Миланов портрет настао у Паризу 1874. године, у атељеу фотографа Феликса Надара. Аутор је остао непознат, али је и те како познат Надаров атеље који се уселио у све озбиљније енциклопедије ликовне уметности и уџбенике историје уметности.
    Наиме, Феликс Надар (1820–1910), писац, карикатуриста и фотограф, свој атеље на париском Булевару капуцинера број 35 уступио је тада непознатим сликарима који ће доцније бити сврстани у импресионисте. Изложба „Анонимног друштва уметника, сликара, вајара и гравера”, која је трајала од 15. априла до 15. маја 1874. године изазвала је скандал у граду светлости и сликара. На једном месту појавили су се они који су до тада свуда одбијани (Моне, Писаро, Дега, Реноар, Сезан... и још њих двадесет петорица са 156 изложених радова), а новинар Лерој их је, подругљиво, назвао „импресионистима”, према изложеној слици Клода Монеа „Импресија, рађање Сунца”. (Ето како историја уме да сачува и име новинара!).

Дар из атељеа Надар

    У том и таквом атељеу исте године настаје и портрет краља двадесетгодишњег Милана Обреновића, тада још само кнеза. Дакле, 1874, како и стоји у потпису слике. Могуће је, према томе, да је Милан, иначе француски ђак, чак и видео изложбу импресиониста, али то за нашу причу није најважније. Важно је да је кнез-краљ боравио у Надаровом атељеу, без обзира што је он тада код Парижана који су мислили да држе до себе био на рђавом гласу.
    Те исте године Тулуз-Лотрек је тек дечак од десетак година и још му се није десио несрећан пад с коња с коња због кога ће, али понајвише због родоскрвног брака својих родитеља (брат и сестра од тетке), ноге престати да му расту а он бити висок само 1.50 м. У то време, због дуге и упорне грознице углавном везан за постељу, маргине својих свезака испуњава карикатурама родитеља, учитеља, рођака и животиња, посебно коња.
    Поред портрета Милана Обреновића, данас власништво Народног музеја у Београду, који сведочи о његовој вези са француским сликарством, Никола Кусовац понудио је још један доказ. Прибавио га је сам, и то сасвим случајно.



    Пре четрдесетак година тада млади кустос посетио је познатог и изузетно цењеног колекционара Јоцу Новаковић, чије су се просторије налазиле у Симиној улици у Београду. У једном тренутку, готово заверенички, галериста је из фиоке извадио лепу кожну кутију. Прво што је Кусовац спазио била је блистава метална плочица, на њој исписано да је то поклон краља Милана свом куму, по свој прилици Миливоју Блазнацу, првом српском генералу и првом председнику владе још млађаног владара, а у поводу његовог венчања с Катарином Константиновић, несуђеном женом кнеза Михаила.
    У кутији је, по тврђењу Кусовца, био цртеж који је потписао Фрагонар, познати француски сликар из друге половине 18. века. На њему, на цртежу, био је призор девојке на љуљашци с младим пратиоцем, еротског набоја. Отуд и краљев поклон пресавијен и спакован у кожној кутији. Јер, какав је то владар коме пада на ум да поклања такве ствари?! Србија је тада била посве патријархална средина.
    Галериста је одавно умро, а Никола Кусовац не зна даље путеве Фрагонаровог цртежа који, на посредан начин, сведочи о могућој трговини Милана Обреновића са Тулуз-Лотреком, сликаром-патуљком који је надахнућа махом налазио по париским кабареима и јавним кућама и уредно саблажњавао уштогљену околину.

Тајне из јавне куће

    Прича која следи можда се није баш овако одиграла, али је сасвим могућа. Склопљена је од делова истргнутих из биографија наших јунака, Милана Обреновића и Тулуз-Лотрека, односно њихових карактера. И време и место сасвим се поклапају. А можда је и сценариста филма – повода за ову приповест – ако већ није био у поседу материјалних трагова једне такве трговине (оно, 6000 франака у готовом), смислио већ поменуту сцену.
    Година је 1896. Тридесетдвогодишњи Тулуз-Лотрек приређује изложбу у галерији Манзи-Жоајен, у сали на првом спрату а кључ од ње чува код себе и отвара само онима који су упорни да виде изложене слике. Разумљиво, јер би такозвана отворена изложба у Паризу изазвала више од једног скандала. Лотрек је тајно изложио живот јавних кућа. Призори голог разиграног тела нису, тада, били баш за јавно приказивање.
    Слике нимало необичне ако се зна да је Лотрек био опчињен светом који је живео изван општеприхваћених друштвених правила. Он се у јавним кућама осећао као у свом дому, радо је ту боравио и по неколико дана, ту примао пријатеље и био саставни део онога чега се такозвани отмени Париз (јавно) стидео.
    У исто време у Паризу борави и краљ Милан Обреновић, заправо већ бивши владар. Абдицирао је 6. марта 1889. године у корист малолетног сина Александра, а један од повода била је и бурна љубав према лепој Гркињи Артемиди, жени једног чиновника у Београду. Блудник, пијанац и коцкар – како су га описивали њему ненаклоњени савременици – после силаска с престола највећи део времена проводио је у Граду светлости. И успео да проћерда силне новце.



ЗБИРКА КРАЉА ОД СРБИЈЕ

   Тешко је, наизглед немогуће, због недостатака документарне грађе и с временске удаљености од преко стотину година, данас установити каква је била збирка уметничких слика краља Милана Обреновића и краљице Наталије. Овај задатак утолико је тежи, што ни сам династички пар није водио прецизну евиденцију о својој вредној уметничкој збирци у којој је несумњиво било и дела страних аутора. Но, једно је сигурно, то је била пажљиво и зналачки пробрана збирка, за ондашњу средину сигурно необична и нетипична, јер је садржала дела водећих личности француског импресионизма. Краљ и краљица бирали су дела по сопственом укусу и сензибилитету, неоптерећени помодним укусом критике, публике и јавности.
   Посебно је занимљива збирка краља Милана која се, посебно у годинама 1889–1892, када је после развода и абдикације „гроф од Такова” живео у иностранству, увећавала и смањивала, зависно од тога како се бивши српски суверен односио према њој. Данас се само у деловима може реконструисати нешто од те краљеве збирке импресиониста. Тако се у париском листу „Gazette des Beaux Arts” из 1939. године помиње пастел чувеног француског импресионисте Едгара Дега под називом „Жена која се чешља” који је потицао из колекције „краља Милана од Србије”. У истом тексту се, поред овог дела, помињу још три или четири рада истог уметника, затим један портрет Реноара из његовог најбољег периода, и мртве природе Пола Сезана. Сва ова дела била су део „краљевске колекције” Милана и Наталије Обреновић, која је, незванично, почетком 20. века продата једном трговцу у Бечу. 
   Нешто из те збирке распродато је на аукцијама по Европи почетком 20. века, један мањи део био је у власништву људи из династичког окружења на Двору. За једну слику Тлуз-Лотрека, која је средином прошлог века била на аукцији у Лондону, потомци једне угледне београдске породице с почетка прошлог века су потврдили да је потицала из збирке дворског ађутанта краља Александра Обреновића.
   Обиман и захтеван истраживачки рад на реконструисању уметничке збирке краља Милана и Наталије Обреновић преузела је на себе историчар уметности и дугогодишњи кустос Збирке стране уметности у Народног музеју Татјана Бошњак (1960–2011) који је због преране смрти остао недовршен у рукопису.
Петар Петровић,
виши кустос Народног музеја у Београду
----------------------------------------

    Дакле, сасвим је могуће да је стигао и до атељеа сликара који му је, бар по пороцима, био сличан. И да је купио слике поменуте у филму.  Јер, поред осталог, Милан се још као малолетан, док је Србијом управљало трочлано намесништво, занимао за сликарство и постоји документ да је тада из свог џепа дао „благоденије” (стипендију) за минхенско и бечко школовање Ђорђа Крстића, доцније једног од најбољих српских сликара.
    А шта је даље могло да буде за сликама које је, могуће, купио? Једна од могућности је да је „гроф од Такова”, за ким су лудовале многе жене, некој – или некима – поклонио Лотрекове слике или цртеже. Рецимо, као уздарје за љубав. А ако је желео да неке, по њему вредније, донесе у Србију, то је било немогуће, јер му је његов љубљени Саша, сада краљ ожењен од себе много старијом удовицом, забранио повратак у земљу.
    Могуће је, још, да је у време кад је прокоцкао чак и апанажу и задужио се до грла морао да прода Лотрекове слике. Можда и да потплати париску полицију да најури његову захтевну и љубоморну Артемиду, сада с боравком у Граду светлости, која је прилично допринела да њега најуре са српског престола.
    Или су слике, ако се нека и прокријумчарила у Србију, нестале у крвавој ноћи Мајског преврата 1903. године, када се историја породице Обреновић завршила као у некој од Шекспирових драма и када су искасапљена тела краља Александра и краљице Драге официри кроз прозор бацили у двориште?
    Било како било, тек поузданих опипљивих трагова о Милановој куповини дела Тулуза-Лотрека нема. Остале су, међутим, многе вредне ствари из времена Обреновића које се чувају у Народном музеју, и не само њему. Јер, без обзира на више него буран живот и крај династије Обреновића и разне сукобе и преврате, неспорно је да су на много начина задужили и Србију и српски народ.

                                               

    Иначе, и Милан и Тулуз-Лотрек умрли су исте године, 1901, краљ у четрдесет седмој а сликар и тридесет седмој. Некадашњи владар сахрањен је у Крушедолу, тада ван граница његове краљевине, а уметникови посмртни остаци почивају у Верделеу, пет километара од завичаја. Две године касније, смрћу Александра, угашена је лоза Обреновића, а у отприлике исто време сликарева мајка, грофица Адела Тулуз-Лотрек, и Морис Жоајан, његов пријатељ и галериста, у Албију почињу прве радове на музеју посвећеном делима „душе Монмартра”.





Аутор: 
Петар Милатовић
број: