3320 25. 9. 2015.
Династија којој су жене дошле главе
КРАЉЕВСТВО
Није претерано ако се каже да је крају Обреновића умногме допринела и неумерена страст према лепшем полу која се, с колена на колено, преносила кроз цео век, од родоначелника Милоша до несрећног краља Александра...
њиховим замршеним односима само је једно било извесно – никада се нису волели. Кнез Милош Обреновић (1780/83–1860) и Вук Караџић (1787–1864) само су се покаткад трпели. Неписмени владар знао је да су његовој земљи неопходни учени људи, а реформатор српског језика и писац првог нашег речника је, на основу сопственог искуства, био уверен да народ не може да се просвећује без новца. Један је био богат а други учен. Користан спој, несумњиво. Извесно је да је предводник Другог српског устанка и потоњи наследни кнез изнад свега волео власт, новац и жене. Познат као велики заводник народа, Милош је умео да му се удвара усклицима као што су: „Народе, снаго моја!” или: „Крагујевчани, кошуљо моја!” Код удварања лепшем полу није био тако гласан, али је неспорно имао прилично успеха о чему, поред осталог, сведочи и неколико (озбиљних) књига објављених на ту тему. А како је то (понекад) радио, писани траг оставио је и горепомињани Вук. И то овакав:
„Једну веома лепу жену удају за лудог мужа, она видећи с ким има посла, одбегне другом човеку. Лудак оде код Милоша и тражи да му се жена врати назад, а Милош, да би га се решио, каже му да се попне на највиши мост у Крагујевцу и скочи у Лепеницу па ће му вратити жену. Лудак ко лудак, уради то и, пошто је Лепеница била плитка, остане жив. По оној народној да пијане и луде и Бог чува. Милош, видећи да је жена веома лепа, задржи је за себе, а обојици мужева да по 25 по туру и они побегну у своје село”.
Кајање кнегиње Љубице
Задржао је кнез Милош, још у првим годинама владавине, у свом селу Горње Црнуће подно Рудника, и по лепоти надалеко познату Петрију Пљакић, иначе снају чувеног Хаџи Продана. Била је с њим све док је својеручно није устрелила кнегиња Љубица, законита жена страственог народног вође, кад их је нашла заједно. Спас од мужевљевог гнева нашла је код његове браће, својих девера.
Иначе, из везе Милоша и Петрије рођена је и кћи Велика која је поживела тек четири године. Остао је и запис да се кнегиња често кајала због тог убиства, речима: „Много греха имам, њих ће милостиви Бог све да ми опрости, али што својом руком убих ону жену, бојим се, неће никад! Куд ме занесе моја женска памет? Кад бих убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна ми душа, шта учиних!”
Историчари ни до данас нису посве сложни колико је у свом дугом и бурном животу кнез Милош имао љубавница, а још мање колико је деце рођено из тих ванбрачних веза. Извесно је, пак, да их је био приличан број и да је већину својих милосница, када би их се заситио, уз богати мираз удавао за своје момке или пријатеље. Ништа другачије од многих владара, не само у Европи.
Последња забележена љубавна прича збила се у Бечу, где се већ остарели кнез страсно заљубио у тамошњу оперску певачицу. Да не беше упорних доглавника, Србија би, пошто је кнегиња Љубица већ умрла, добила нову и сасвим необичну, газдарицу кнежевог конака.
Ипак, родоначелник династије Обреновића једини је умро у дубокој старости, у свом кревету, за разлику од потомака који су убијени у млађим годинама или умрли далеко од Србије.
Од Рогашке Слатине до Топчидера
Бечки валцер на тада још плавом Дунаву, где је провео највише времена за својих седамнаест година странствовања, често је слушао и Михаило, млађи Милошев син. (Старији Милан владао је тек 26 дана, од 13. јуна до 9. јула 1839. године.) После такозване прве владавине (1839–1842), кнез Михаило је поново дошао на власт после очеве смрти, 1860. године. Његов кратки живот обележиле су четири љубави, ниједна са срећним крајем.
Најпре се заљубио у шеснаестогодишњу Марију Бергхаус, кћи марвеног лекара из Рогашке Слатине, с којом је добио и сина Виљема који је у седамнаестој години примио православље и постао Велимир Михаила Теодоровић. Брак је био немогућ, како због тадашњих дневнополитичких прилика, тако и због оштрог противљења његовог оца. Остао је и траг да је после тога, извесно време, волео једну Немицу племенитог рода, али су могући брак спречили њени родитељи који нису били ради да им се кћи уда за протераног кнеза, уз то и православца.
А када се „мужеван, леп, елегантан, романтичан и нежан” кнез 1853. године оженио Јулијом Хуњади, из угледне мађарске племићке породице, веровао је да је то за цео живот. Десило се, међутим, оно што се као владар најмање надао: ухватио је (љубавно) писмо које је његова Јулија писала кнезу Карлу Аренбергу. Три године касније, после силних перипетија, сад већ бивша српска кнегиња напустила је Србију с годишњом апанажом од 5500 дуката и кућом у Бечу. Удала се за кнеза Карла Аренбурга и свог првог мужа надживела за више од пола века.
Четрдесет година имао је кнез Михаило кад се, усамљеник, загледао у шеснаестогодишњу Катарину Константиновић, кћерку своје сестре од стрица Анке. Владар који је сањао да створи велику државу на Балкану одједном се нашао притешњен са свих страна: против његове везе, односно могућег брака били су црква, влада и народ. У осами, ниоткуда не наилазећи на разумевање, написао је песму „Што се боре мисли моје” која се и данас радо слуша.
А да је несрећни кнез послушао свог мудрог оца Милоша, ко зна како би даље текла судбина династије Обреновића. Једном је, наиме, Михаило одоцнио из шетње по природи коју је много волео. Кнез Милош га је поштено изгрдио. „Али, бабо, ја немам чега да се бојим. Па ја никоме ништа нажао нисам учинио”, одговорио је. „Ти ниси, али ја јесам”, подвикнуо му је Милош.
И десило се, у време које можда понајбоље илуструју речи кнеза Михаила на Преображенској скупштини 1861. године: „Србија је као чаша бистре воде и само су три капи довољне да је замуте”. После подне 29. маја 1868. кнез се извезао у Топчидер са три жене: Катарином Константиновић, њеном мајком Анком и бабом Томанијом. Усред шуме, далеко од било какве помоћи, сачекала су га три човека и изрешетала мецима, а потом искасапила сабљама. Страдала је и Анка Константиновић у покушају да кнеза заштити својим телом.
У бронзи, одолевајући и људима и времену, и данас на београдском Тргу Републике стоји споменик кнезу подигнут одмах после његове смрти. Ту је и Народно позориште које је дао да се изгради, али није дочекао да види прво подизање завесе. Волео је, иначе, да цитира Шекспира: „Цео свет је глумиште”.
Гркиња а у Паризу
Звали су га „демон Србије”, а био је први српски краљ после Косова, од 1882. године. Милан Обреновић (1854–1901) после погибије кнеза Михаила доведен је из Париза, где је био на школовању. Унук Милошевог брата Јеврема имао је четрнаест година и његову владарску обавезу преузели су намесници. Растући без оца Милоша који је погинуо 1861, с прилично распуштеном мајком Еленом Маријом Катарџи, млади кнез живео је у конаку чекајући да постане пунолетан. Брижни васпитачи потрудили су се да будући владар не остане ускраћен за многе овоземаљске благодети.
Владара који је у ослободилачким ратовима 1876/78. успео да прошири границе Србије и на Берлинском конгресу издејствује признање независности сведоци тих времена прогласили су за једног од највећих распикућа у овдашњој историји. Милан је још у раној младости успео да проћерда велико богатство Обреновића, а колико је оно било сасвим је довољан податак да су, рецимо, кнеза Милоша сматрали за једног од најбогатијих људи Европе тога времена.
Кнез, потоњи краљ, обичавао је да скупу официрску иниформу носи само једном и одмах је поклони, а рукавице је мењао и пет пута у току дана. И он је, попут претходника, имао прилично буран љубавни живот. Оженио се Наталијом Кешко, лепом кћерком молдавског бојара и руског пуковника, а колико га је љубав заслепила потврђује и податак да се оженио без мираза. Све је, пак, трајало попут пролећног лахора, без обзира на то што су изродили сина Александра. Његов темперамент и њена хладноћа убрзо су почели тако да се сукобљавају да су те свађе забављале и добар део Европе. Растајали су се у више наврата, да би се коначно развели тек 1888, тринаест година након венчања. Показало се, међутим, да ни то нису успели да учине на ваљан начин, па је развод брака правно поништен. Ипак, краљ је успео да, уз помоћ војске и полиције, краљицу протера из Србије, али се она често враћала због бриге за сина и његову будућност.
Милан је абдицирао 1889. године, а као један – не баш узгредан – од разлога мирног напуштања престола, не баш уобичајеног у Србији, наводи се и лепа Гркиња. Реч је о Артемиди, жени једног чиновника, која му је завртела мозак. Није могао без ње, а с њом поред себе, уз остале (бројне) невоље, тешко је могао да се држи устава, једног од најдемократскијих у историји Србије, који је донео годину дана пре силаска с престола.
Ни с њом, тамнооком Артемидом, није могао дуго. И њу је најурио уз помоћ полиције, овог пута француске, јер је од абдикације живео у Паризу. Враћао се у Србију кад би му понестало новца за париске играчице и балерине. Био је стасит и наочит. Лекари који су 1901. у Бечу извршили обдукцију његовог тела рекли су да „нису видели лепшег мушкарца, права биста”.
Прва краљица Српкиња
Сукоби између краља Милана и краљице Наталије оставили су неизбрисив траг у души њиховог јединца Александра. Растао је повлачећи се у себе и прихватајући дволичност као једино оружје којим се бранио у свету одраслих. Прерано сазрео дечак био је интелигентан, образован (говорио је пет језика) и заљубљен у лов, али и у старије жене. На власт је дошао свргнувши намесништво и прогласивши се пунолетним у седамнаестој години.
И док му је отац у Европи, у предаху између бројних пустоловина, тражио невесту, млађани владар загледао се у удовицу Драгу Машин, дворску даму своје мајке. Неки документи – којима у прилог иде и доцније кумство цара Николаја II – наговештавају да је кћи војводе Луњевице била руски агент и да је највећа словенска земља преко ње желела да утиче на политику младог краља који је, под очевим утицајем, више нагињао Аустрији.
Краљ који је за десет година владавине променио дванаест влада, на згражање и родитеља и целе земље, оженио се дванаест година старијом Драгом Машин, 1900. године. „Прва краљица Српкиња”, како је волела да је ословљавају, одмах је узела власт у руке и, поред осталог, потпуно дезорганизовала војску и демобилисала све непожељне официре.
Земља је кључала од незадовољства и, да би то некако примирили, краљевски пар објавио је да очекује принову. По целој Србији припремане су колевке за престолонаследника. Кад је подвала откривена, за Обреновиће је крај био већ опипљив. У ноћи 28/29. маја 1903. група официра завереника упала је у двор савладавши стражу. Краља и краљице нигде није било. Тумарајући одајама, завереници су у дну једне угледали скривена вратанца. Позвали су краља да изиђе. После дуже ћутње чули су његов глас:
– Јесу ли моји официри верни заклетви?
– Јесу!
Краљ је изишао из склоништа и сачекало га је 30 метака, краљицу 18. Онда су уследила сечива сабљи. Завереницима ни то није било довољно, па су их избацили с дворског балкона на улицу.
За краља Србије убрзо је проглашен изгнани Карађорђев унук Петар Карађорђевић, а династија Обреновића, после 88 година владавине Србијом, преселила се у историју. Уз замашну помоћ жена.
Аутор:
Петар Милатовић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
