3320 25. 9. 2015.
Лист за сва времена
''КОНСТАНТИНОВ ЗАБАВНИК''
У Римском царству писало се руком на папирусу, воштаним таблицама, керамици, кори дрвета и пергаменту, или су натписи клесани у камену и урезивани у металу. Новине, барем не онакве какве данас познајемо, нису постојале
Рубенс - ''Тријумфални улазак Константина у Рим''
ајважније вести из свакодневног живота у граду становници Рима сазнавали су из „Acta diurna”, службених „новина” које су још од времена Јулија Цезара урезиване на металне плоче и редовно излагане на римском Форуму. На њима је радознали Римљанин могао да прочита вести о томе колико се нових грађана родило а колико их је умрло, колики је порез из провинција уплаћен у државни трезор, када ће и где бити дељено бесплатно жито. Римски Сенат је у овим новинама објављивао поједине одлуке, нарочито оне састављене као хвалоспев у част владара. Објављивани су и акти које су доносили високи државни службеници, тестаменти богатих грађана и судски извештаји. 
Посебан део, својеврсна дворска рубрика, садржавао је податке о рођенданима, годишњицама и другим свечаним приликама везаним уз име неког од чланова царске породице. Забавнији део доносио је вести о необичним и занимљивим догађајима у престоници, од подизања споменика и нових велелепних здања, преко најава јавних игара у Колосеуму или трка двоколица у великом Циркусу, до забавних прича о љубавним пустоловинама виђенијих грађана чија имена су навођена без устезања, баш као у данашњој жутој штампи. „Acta diurna” објављивана су све до прве половине 4. века, доба када је Римским царством владао Константин Велики. Прави изазов за тадашње „уреднике” био би да преуреде рубрику по рубрику и прилагоде је својим али и модерним читаоцима. Тај „Забавник” био би испуњен другачијим, не нужно и мање занимљивим садржајем. Могао је да има и пригодно име – „Константинов Забавник”.
ЗАШТО СЕ КАЖЕ...
...плаво море, али и да је нечија коса плава, иако је очигледно да се ради о различитим бојама? Гај Флавије Валерије Константин био је, као што му породично име (номен) говори, од рода Флавија. Ови Флавији нису имали никакве везе с Титом Флавијем Веспазијаном, римским владаром из 1. века и оснивачем династије Флавија. Међутим, и једни и други били су потомци различитих предака који су имали, за Римљане, веома ретку особину − били су плавокоси. На латинском реч флавус значи жут, златан, боје лана. Човек који је имао светлосмеђу или плаву косу често је, као и данас, добијао надимак флавиус, плавокоси, плавушан. Отуда порекло имена римског рода Флавија, али можда и нашег придева који описује особе са светлом бојом косе. Тако је Константин Флавије у ствари био Константин Плави(је).
МА ШТА КАЖЕШ?
Први сунчани часовник донет је у Рим као ратни плен са Сицилије, током Првог пунског рата, средином 3. века пре наше ере. Иако је Римљанима било јасно да урези на часовнику не одговарају тачном времену, јер је часовник направљен да мери време на другој географској ширини, он је ипак коришћен целих 99 година, пише Плиније. Сунчани часовници постали су уобичајена појава на градским трговима широм Царства, али им се нису сви подједнако радовали. Послушајмо ову јадиковку непознатог јунака Плаутове комедије: „Нека богови прокуну човека који је први измислио сате и који је први овде поставио сунчани часовник, исецкавши њиме мој дан на ситне парчиће! Кад бејах млад, мој стомак био је мој сунчани часовник, много поузданији него све ове новотарије. Он ми је говорио када је време за оброк (уколико сам ишта имао за јело). Ових дана људи не обедују, чак и када имају шта, уколико није за то одговарајући сат. Тако је град препун сунчаних часовника и људи који се вуцарају унаоколо, скрхани од глади”.
***
Једном је цар Домицијан позвао групу угледних сенатора и припадника витешког сталежа на вечеру у сали која је сва била обојена у црно, с намештајем у црној боји. Пладњеви су били у облику надгробних споменика, а послужитељи су били црни дечаци. Храна је била црна, управо оне врсте која се обично приносила као жртва мртвима. Домицијан је говорио само о смрти и убиствима. Сви присутни очекивали су да ће бити погубљени, али када су се коначно вратили кући, сачекали су их богати дарови које им је цар послао, као награду за претрпљени страх.
***
Аурелијан, цар и војсковођа рођен у Сирмијуму, данашња Сремска Митровица, имао је грдних мука током опсаде града Тијане 272. године. Због тога је пред својим војницима огорчено изјавио: „Нећу живог пса оставити у овом граду!” Када је Тијана напокон освојена, Аурелијан је одлучио да буде милостив према њеним становницима па је наредио војницима да побију само градске псе. Упркос томе што су били лишени прижељкиваног плена, војници су ово наређење примили ведра духа као добру цареву шалу.
ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ
Драматични тренуци по правилу нису саставни део правних аката. Међутим, у Теодосијевом кодексу остао је сачуван закон у коме је на нетипичан начин приказана веза цара Константина и његових ветерана. Пре него што укратко наведемо овај закон, мало подсећање: појам ветеран у римској војсци искључиво је везиван уз оне грађане који су часно одслужили свој војнички рок. Као на почетку праве драме, ради бољег разумевања догађаја, ево малог пролога − у шатору цара и војсковође, усред војног логора, налазила се група ветерана који су се борили раме уз раме с Константином. Они су намерили да се пожале на лоше опхођење које су доживели упркос годинама верног служења:Када је Константин Август ушао у војну команду и кад су га поздравили префект, трибуни и одабрани заповедници, зачуо се поклич:
„Константине Августе, нека те богови чувају за нас! Твоја добробит је наша добробит. Ми говоримо истину. Ми говоримо везани заједничком заклетвом!”
Окупљени ветерани узвикнуше: „Константине Августе, зашто смо ми постали ветерани ако немамо од тебе посебне повластице?”
Константин Август рече: „Трудио сам се највише што могу да увећам срећу својих садругова ветерана, а не да је умањим.”
Ветеран Викторин на то рече: „Не дозволи да будемо сатрвени обавезним јавним служењима и оптерећењима свакојаким.”
Константин Август рече: „Реците ми сасвим искрено, који су то највећи терети који вас упорно притискају.”
Једногласно ветерани повикаше: „Ти их све већ добро видиш!”
Константин Август рече: „Сада ћу рећи потпуно јасно да су мојим доброчинством свим ветеранима зајемчена права да ниједан од њих не сме бити оптерећен обавезним јавним служењем, нити јавним радовима, нити злоупотребом, нити службеницима, нити порезом. На којој год тржници да послују нека не плате никакав порез на продато. Преко тога, порезници који уобичајено прикупљају порез од оних што послују, да се држе подаље од ветерана. Ови имају заувек да уживају у одмору након војне службе. Истим овим законом ми забрањујемо својој ризници да узнемирава било кога од ових људи, него да им буде дозвољено да купују и продају, тако да у миру и одмору, док је наше власти, могу да се користе својим ненарушеним повластицама и да уживају у спокојству старости након војне службе...”
Закон донет на мартовске календе (1. марта) у месту Веловокори, за шестог конзулата Константина Августа и Константина Цезара.
Овако сачуван текст закона јединствен је приказ догађаја пуног напете размене чињеница и гласног изношења ставова који су претходили одлуци Константина Августа, донетој на обострано задовољство.
„ЗАБАВНИКОВ” ЗОО
Према Плинију, грчки лекар и историчар Ктезије записао је да се у Индији може наћи зверка која се звала мантикора. Била је опасно хитра и особито је волела да се заслади људским месом. Имала је у устима троструки ред дугих зуба тако поређаних да су подсећали на велики и густ чешаљ. Лице јој је било као у човека, уши такође, док су јој очи биле хладносиве. Моћно тело мантикоре било је налик лављем, док се на врху репа налазила жаока као у шкорпије која је испаљивала отровне бодље. Можда најстрашније било је њено кликтање које је подсећало на звук који би производиле Панова фрула и труба, ако би их свирали истовремено.***
Римски пси најчешће нису имали дугачка имена јер су морали брзо и без недоумице да одговоре на позив господара. Поред тога што је требало да буде кратко, име је често било преузето из грчког језика, исто онако као што су и код нас имена паса најчешће страног порекла. Римљани су псима давали имена Ловац (Agre), Свирепи (Ferox), Вихор (Aello), Клисура (Nape), Рундов (Lachne), Храбри (Alce) или Брзи (Celer), док су кује зване Вучица (Lupa), Мрвица (Sticte), Кошута (Cerva), Мува (Myia) или Тигрица (Tigris).***
Изгледа да Римљани нису ценили мачке на исти начин као Египћани. Историчар Диодор са Сицилије забележио је као очевидац сцену када је разбеснела руља Египћана убила члана римског посланства због тога што је овај, чини се случајно, усмртио мачку.
ИЗУМИ, ОТКРИЋА, ДОСТИГНУЋА
Римљани су први измислили и направили такозвани швајцарски ножић. Ово корисно помагало припадало је непознатом војнику или путнику. Начињено је од сребра, с изузетком сечива које је било гвоздено. Поред сечива, алатку чине кашика, виљушка, шило, чачкалица и шпатула. Неки верују да је шило коришћено за лакше једење пужева, док се закривљеном шпатулом лако могао уклонити воштани чеп с неке посуде. Димензије ножића су 8 x 15 cm, а потиче из 3. века. Данас га могу видети посетиоци музеја Фицвилијам у Кембриџу.
Римски швајцарски ножић
***
Међу необичним војним машинама описаним у делу „О стварима ратним” (De rebus bellicis), насталом у 4. веку, истиче се необична либурна, брод погоњен снагом животиња. Три пара волова упрегнута у јарам окретала су сваки по једну усправну осовину које су сложени механизми повезивали с три пара точкова с лопатицама постављених на боковима. Намера ствараоца овог дела била је да осмисли ратни брод који би на најмању меру свео употребу људске снаге за погон пловила. Према његовом мишљењу, они који су служили као веслачи били су много кориснији као борбена посада. Да ли би ратна морнарица оваквих бродова, да су икада запловили, променила ток историје никада нећемо сазнати.
***
„Пикти (су) поражени, непријатељи (су) уништени, играјте (се) опуштени” (PICTOS VICTOS – HOSTIS DELETA – LVDITE SECVRI) натпис је на кули за бацање коцкица за игру (turricula) направљеној од бронзаног лима, која потиче из прве половине 4. века. Натпис можемо повезати с великом победом над Пиктима коју су извојевали август Констанције Хлор и његов син Константин у војним походима на северу Британије 305–306. године. Обратите пажњу на једино преостало од три мала звона која су се оглашавала када је коцкица испадала из куле. Унутар куле су три степенасте закошене платформе које су спречавале свако „намештање” коцкице приликом бацања. На преостале три странице при врху пише „Користи (ме) са срећом! Живео!” (VTERE – FELIX – VIVAS). Кула је данас изложена у Земаљском музеју у Бону.НАСТАВАК ТЕКСТА У ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ
Аутор:
Никола Керавица - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
