3320 25. 9. 2015.
Хит страна
КОНЦЕРТ ЗА ПАМЋЕЊЕ
Сећање на београдски концерт јапанске групе „Ground Zero” које ни после 14 година није нимало избледело
Отомо Јошихиде „у канцеларији” с гитаром, грамофоном и миксетом
ко уз помоћ Гугла покушате да нађете фотографију јапанске групе „Ground Zero” потрошићете много времена. Такође, ако одете на канал Јутјуб и потражите неки концертни снимак ове групе, опет нећете имати успеха. Један од разлога је што су „Ground Zero” свирали деведесетих година, када је Интернет тек био у повоју и када мобилни телефони с камерама нису постојали. Други, и вероватно важнији разлог, налазимо у музици коју су „Гроунд Зеро” свирали. Њихове песме нису имале строфу и рефрен, они нису имали хит синглове, никада нису снимили ниједан спот, а албуми су им се продавали у занемарљивом тиражу. Због чега је то тако и како је могуће да је њихов концерт најлепши који сам гледао у животу, покушаћемо да одгонетнемо у тексту који следи.Импровизација
„Ground Zero” је 1990. у Токију окупио гитариста Отомо Јошихиде, а први музичар који му се придружио био је басиста Като Хидеки, тада обојица у раним тридесетим годинама. Њих је спојила љубав према импровизованој музици свих жанрова, те не чуди да је импровизација била главна одлика групе „Ground Zero”. То нам објашњава малопре поменуту дилему зашто овај бенд никада није стекао масовну популарност, односно зашто је њихово име и данас познато само ужем кругу музичких заљубљеника. Пре него што се вратимо јунацима нашег текста, прозборимо коју о импровизацији.
Импровизована музика никада није важила за исплативу, а потврду за то ћете наћи и у џезу. Тираж најпродаванијег џез албума не може да се мери с тиражем било које поп плоче која је међу првих 20 на „Билбордовој” листи најпродаванијих издања. Такав начин музичког изражавања захтева од слушаоца много већу пажњу од оне коју показујемо када цупкамо ногом или звиждимо мелодију из рефрена.
Такође, велики број људи жели да чује познате песме, мелодије које већ зна, а када слушате на пример неки џез бенд у заносу, врло је вероватно да ни они сасвим сигурно не знају шта ће одсвирати следеће. У томе и јесте чар импровизације. Малобројни су они који увек нове и различите мелодије умеју да одсвирају са смислом, јер бисмо у супротном могли да закључимо да свако може пребирајући по жицама да тврди да „ето, мало импровизује”. Наравно да то не може свако, већ само музичари с изузетним даром.
Када је реч о савременој импровизованој музици реч, Отомо Јошихиде важи за једног од највећих мајстора међу њима. У прилог томе говори и задивљујућа листа музичара с којима је свирао, међу којима су саксофониста и композитор Џон Зорн, гитариста Дерек Бејли, Дејвид Силвијан из групе „Јапан”, басиста и продуцент Бил Ласвел, шведски фри-џез саксофониста Матс Густафсон и многи други. Сарадња са свима њима дошла је након што су чули Отомове „Ground Zero” који су их, листом, остављали без даха.
Нестандардни стандарди
Отомо и Като су почетком деведесетих за кратко време окупили велики број музичара који су више волели џез, електронску или авангардну музику. Између осталих ту су били саксофониста Кикучи Нарујоши, гитариста Учикаши Казухиса, као и дама на семплеру („инструмент” уз помоћ ког имплементирате делове туђе или своје музике у композицију коју изводите) Сачико М. Знам и да је тешко прочитати, а камоли изговорити њихова имена, но једини разлог зашто их помињем јесте што сви они важе за мајсторе свог заната када је светска авангардна сцена у питању. И сви они су били у групи „Ground Zero”.
Током осмогодишње каријере, „Ground Zero” су објавили десетак издања, од којих су једна половина студијски, а друга концертни албуми. Оно што се на њима чује можемо са опишемо као савршено укомпоновану буку. Чињеница је да је већина тих албума тешка за слушање неком ко није навикнут на импровизацију, но, ипак, постоји плоча која заслужује пажњу и нешто ширег круга људи. У питању је албум из 1997. „Ground Zero Plays Standards”, на коме Отомо и колеге обрађују песме као што су „I Say a Little Prayer” Барта Бакарака, „Those Were the Days” Џина Раскина (која је популарност доживела у изведби Мери Хопкинс) као и неколико тамошњих, јапанских мејнстрим хитова. Тај спој мелодија које су већини познате и њиховог јединственог начина свирања који је већини непознат, показали су се као добитна комбинација, па тако управо овај албум сматрају круном каријере бенда. Можете замислити какву је срећу београдска публика имала 1997. године да гледа уживо „Ground Zero” како изводи баш песме са овог албума. И то на њиховој опроштајној светској турнеји.
Вече за памћење
„Ground Zero” су у Београду свирали 15. маја 1997. године у току другог „Ring Ring” фестивала. Као и већина присутних, тада нисам имао појма ко су они. Све што сам знао јесте да ћу гледати неке Јапанце који, између осталог, свирају џез. Испоставило се да је оно што сам видео и чуо на том концерту заувек променило моје поимање појмова какви су поп, џез и авангарда. Наиме, то вече сам званично научио да не постоје музички жанрови које је немогуће укрстити. Оно што су „Ground Zero” те мајске ноћи помешали у својој музици, једнако је сендвичу на коме се налазе џем, мајонез, шунка, чоколада, љута паприка, поморанџа, бибер и шећер. Да би парадокс био већи – беше то најукуснији „сендвич” који сам икада пробао!
Све је почело четрдесетоминутном темом „Consume Red”. Првих десетак минута чули смо минимализам два тона са клавијатура. Како је композиција одмицала, тако се укључивало све више музичара, постепено надграђујући звук. На самом крају, нико се више није сећао оног минимализма с почетка – све је прштало од складне буке у којој је учествовало свих девет музичара на бини, под диригентском палицом Отома Јошихидеа. Никада пре, а како ствари стоје ни после, нисам чуо тако мелодичну буку и тако слободне, а истовремено врло укомпоноване музичаре.
Након „Consume Red”, дошао је ред на композиције са „Plays Standards” албума. Замислите два дувача, два бубњара, двојицу гитариста, два грамофона, семплер и клавијатуре како у трансу изводе бесмртни Бакаракав поп хит „I Say a Little Prayer” на потпуно нестандардан начин, препун синхронизованих високих тонова пропраћених гласним и брзим ритмом. Ни друге песме са плоче „Plays Standards” нису звучале ништа мање убедљиво те вечери – у свакој сте могли да препознате бар пет посве различитих музичких жанрова, и то спојених као да сви припадају ту. Иако сам погледао стотине концерата у животу, никада нисам на бини слушао бенд који свира с толико енергије, страсти и умећа. Ни пре, ни после.
Епилог
Чланови групе имали су све више обавеза у својим соло каријерама, тако да је „Ground Zero” престао да постоји те 1997. године. Окупили су се само још једном, у марту 1998. године, када су у Шибуји, делу Токија који је познат по живом клупском животу, одржали опроштајни концерт. Након тога, Отомо Јошихиде наставио је успешну каријеру и до данас, његово име појавило се на више од сто албума. Нешто мање продуктивне, али не мање успешне каријере имају и његове колеге из бенда, а то се посебно односи на Казухису, Сачико М и Нарујошија, који редовно одржавају концерте широм планете. Још оне вечери у Београду и лаицима је било јасно да такви таленти не могу да не испливају. Не, не продају они милионе плоча данас, нити ће икада, већ сви живе од своје музике. А сложићете се, то је повластица коју немају и много комерцијалнији музичари од њих.
Шибуја – део Токија у ком су „Ground Zero” одржали последњи концерт
Које је наравоученије ове приче? Не делите музику по жанровима, већ на добру и лошу, јер ћете у супротном много пропустити. Такође, можда некад није лоше отићи на концерт бенда о коме немате појма. Ко зна, можда вам баш на неком таквом концерту буде толико добро, да пожелите да га препричавате унуцима. Свестан ризика да ћу својим унуцима можда звучати као дека Алберт из серије „Мућке” који увек досађује с причама из Другог светског рата, сигуран сам да ћу их у више наврата обавештавати о београдској свирци групе „Ground Zero” из једне мајске ноћи 1997. године.
Аутор:
Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
