3320 25. 9. 2015.
Србија на видику
КОБНА МАПА
С путовања по Србији 1829. године један млади пруски генералштабни официр оставио нам је веома занимљиве белешке о животу наших предака у то доба
вадесетог јуна 1832. године у сами сутон, што је неважан детаљ према ономе што прича доноси, из касарне у граду Вроцлаву, који се тада звао Бреслав, изјахао је млади генераллштабни капетан. Јахање по лепом времену није био циљ, а ни шетња по околини и разгледање предела. Циљ младог и лепог официра био је упоређивање околине града с војним картама – секцијама које је команда достављала на употребу јединицама за сналажење у простору и пределу у коме би требало да се изводе вежбе, а и за случај ратних дејстава. Име тог лепог младог генералштабног капетана, који је јашући требало да упореди стање на терену с уцртаним ознакама на картама, исписивало се овако: Ото Фердинанд Дубислав плем. Пирх. Од самога рођења, првога маја 1799. године, судбина јунака наше приче Ота Фердинанда Дубислава плем. Пирха била је везана за војну службу јер је одрастао у гарнизону где му је отац службовао као официр.
Савременик Шилера и Гетеа, понесен жаром ратова за ослобођење, Пирх са 16 година, као гимназиста, ступа у добровољце, а из рата се враћа са чином официра. Службује у Берлину и довршава образовање у Војној академији с акцентом на изучавање језика. Претпоставка је да се тај део академије бавио школовањем обавештајног кадра јер је основ таквога рада знање језика али и скицирање мапа и опис предела.
Владе држава имају лукавости које сматрају оригиналним, али се некада те „лукаве” методе подударају с решењима која користе и друге владе. Тако наш Ото Пирх узима од војске „осмомесечно одсуство” и креће на пут. Разлог траженог званичног одсуства био је да се у случају откривања шпијунског циља путовања Ота Пирха не окриви влада, већ сам Пирх који је на пут кренуо на своју руку, а не као званични обавештајац. Ову варку користила је и наша влада када је слала четнике у Македонију да бране српска села. Пошто је руководећи кадар четника био официрски кадар српске војске, официр је пре одласка у Македонију морао да поднесе оставку, да се у случају погибије или заробљавања не окриви влада Србије.
езултат ових путовања Ота Пирха су дела „Путовање по Србији у години 1829” и „Белешке с пута по Угарској и Италији”. Нећемо овде процењивати Пирхову шпијунску способност јер је са ове историјске удаљености неважна, али његово писање о Србији тога времена заслужује да се о њој говори. С пута по Србији доноси описе обичаја који данас не постоје. Нека се читалац „Забавника” определи да ли би волео да се неки од ових обичаја и данас поштују:
„У Београду се виђају људи са великим покривеним плеханим судовима под пазухом, о појасу виси као једна кесица у којој је обешено неколико гвоздених шипчица. Кад их који од пролазећих или из дућана позове, они прилазе, дижу капак са суда. Ту у суду је низ преграда напуњених са густо укуваним сирупима, разним ситно истуцаним шећером и разним зачинима. Продавац умаче једну од шипчица у који од сирупа, затим у разне шећере и зачине и то меће у уста оном ко купује, а овај му за то даје пару.”
Нема података да ли се, и где, и у чему се та „шипчица” коју је продавац извадио из уста претходне муштерије пере, и да ли се уопште пере. Јасно је само да се та „шипчица” није бацала већ се користила и даље. То би отприлике било као када би данас посластичар истом кашичицом давао сладолед сваком муштерији, или када би свакој муштерији која чека у реду пружао корнет с куглом сладоледа да сваки по једном лизне. Мислим да би се многи радије одрекли сладоледа.
Ото Пирх пропутовао је целу Србију тога времена и сретао се с особама које је, по њему, вредело описати. Описи су се углавном односили на државне службенике. Природна је ова дискриминација ако се зна да га је занимао командни и руководећи кадар а не обичан човек. Овај опис који преносим односио се на кнеза у Трстенику. Књез је био у области у којој је радио све. Баш све. Због тога је необичан опис овог угледног државног службеника који је био и народни посланик, и делегат, и судија и извршитељ.
„Око подне стигосмо у паланку Трстеник. Кнез код кога одседосмо био је у веома жалосном стању. Сасвим узет, једва се довукао да нас дочека. На моје питање услед чега је дошао до таквог стања, одговорио ми је да је дуго времена провео код Абдурахман-паше, у Београду, по народном послу. Његов положај и тадањи ток ствари захтевали су да сваки дан сатима проводи код паше. А како је раја, смео је код паше бити само на коленима. Муке оног који није навикао на такав положај страшне су: оне су се морале сносити, али по свршетку његове мисије појави се код јадника костобоља, која је у току година, без лекарске помоћи, све више јачала. Када пођосмо на пут, нађосмо га на постељи, где на зимњој хладноћи издаје наредбе шта ће ко радити.”
Пошто је у то време тај кнез, уз све остале дужности, био и нешто као народни посланик, у машти себи дочаравам слику наше скупштине у којој сви посланици целе седнице клече. Шта мислите да ли би било дугих седница?… Сигурно не. Ако би било дугих седница, сигурно би то повећавало број сакатих посланика. Не само да би седнице биле кратке, већ се никако не би могле ни звати седнице, јер се не седи већ клечи… Можда клечнице…
осле те пустоловине путовања по Србији тога доба Ото фон Пирх се вратио у војну службу. Може се замислити колико су занимања његове приче изазивале код девојака, и колико је женских срца клецнуло пред толиким необичностима о којима никада нису ни слутиле да постоје. Можда је баш на неку од тих дама Ото фон Пирх мислио када је у седлу развио карту коју је добио од команде. Карте су биле тако сложене да су због величине захтевале од јахача да остави дизгине на тренутак, како би могао карту потпуно да развије. Развијена карта, која се коњу учинила као корбач и претња, уз то још пуштени дизгини, учинили су да се коњ пропне и збаци јахача. 
бесном галопу јурнуо је према гарнизонској штали у граду одакле је недавно изашао и где се осећао безбедно. Јахач се срушио са седла, и све би можда прошло с малим повредама да се капетанова чизма није заглавила у узенгији. Никога није било у близини да обузда помахниталога коња и тако је коњ галопирајући не само довукао јахача до града, већ је наставио да га вуче улицама. Грађани су бежали колико су могли, а коњ је у тој јурњави повредио и једно дете које није стигло да се склони. После дуге борбе успели су да савладају побеснелог коња и ослободе јахача. Повреде младог генералштабног капетана Пирха биле су веома тешке. Лекари су се узалудно борили за његов живот. После неколико дана је преминуо. Тако је погинуо Ото Фердинанд Дубислав Пирх, капетан у пруској војсци. Од њега нам је остала описана Србија из времена за које се тешко може поверовати да је икада, тако описана, постојала.
Аутор:
М. Г.
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
