Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Устаничке и друге приче


КО ЈЕ



Стојана Чупића, прослављеног војсковођу из Првог српског устанка, издали су Срби. Остаће вечита недоумица да ли су га предали Турцима из страха од нове буне или је реч о нарученом политичком убиству. Ипак, више од 170 година о његовом гробу у Зворнику старали су се муслимани




ок мећава напољу бесни, разгорева се ватра у механи старог Јусе. Турци се окупили око огњишта, прекрстили ноге, напунили чибуке и тело крепе некаквом мастиком. Утом започе и разговор. Неки Сарајлија, тек приспео у Лозницу, загледа у времешну старину крај врата, у његове кљакаве ноге и пита га где је и када тако окилавио. Седи Турчин се мршти, очито му није до дивана, али пружени чибук не одбија. Најпосле, пљуцну на земљу два-три пута, осврну се око себе и невољно започе причу.     – Беше то, некако, уочи Карађорђеве буне – зарони старац да пребира по данима младости. – Из логора с Тичара дигне се нас петнаесторица Турака у дринске лугове не бисмо ли шта упљачкали. Све беше пусто, нигде живе душе. Тако се прикучимо и до саме Лешнице, кад ето ти на друму једног чо’ека на мркој кљусини. Некако млитав, погрбљен, рекô би иксан да ће се сваки час стровалити о земљу. Ми га заокуписмо, терамо да се преда, а он, чини ми се, као да за то и не хаје. „Хоћу, хоћу, ја”, вели, а затим одби два-три дима, лагано истресе о длан лулу, остави чибук у чибучницу, па се само маши дизгина. Аој, мајко мила шта тада би. У трен ока се она кљусина пропе као каква хала, а на њој више не бијеше она млитава људина, него некакав змај! Поче нас сијећи кô што се пшеница српом обара, а ми бјеж куд који. Осврнем се који пут за собом, а пред халом бијежи свега пет-шест мојих другова. Кад се поново осврнух, видим да више нема ниједног. Само ми она хала стоји за вратом. Ја подбодох коња још јаче, већ стиже и до Липнице, када се кљусина спотаче, а ја се ударих у ункаш, скр’ах се у траву и занавек се осакати. Али, барем једини жив оста. А таквог јунака, дина ми, не видех ни пре ни после тога.
    – Ејвала – одобравају окупљени Турци. – Јунака какав беше тај Чупић, мајка једном рађа.

                                                   Златни ћупови

    О Стојану Чупићу, српском војводи из Првог устанка, причале су се бајке још за живота. У песми „Милош Стоичевић и Мехо Оругић” помиње се као трећи по реду међу српским великашима. Истакао су у бојевима на Салашу и Мишару, где је изазвао и победио турског јунака Мусу Сарајлију. У борби на Главици преко Дрине спасао је Цинцар Јанка, а његово име запамтила је и епска народна поезија у песми „Змај од Ноћаја”. Осим јунаштва, памти се и као врсни војсковођа и још бољи говорник. Остале су запамћене речи вожда Карађорђа: „Ко ми надговори Чупића и натпише Молера (Петар Николајевић Молер), може од мене искати шта год хоће.” Нажалост, памти се и начин на који су га Турци ухватили и погубили, а издаја мачванских кметова, његових земљака, само је још једна тамна мрља у историји нашег народа.



    Рођен је у Пиви 1765. године. Рано је остао без родитеља, па је са старијим сестрама одлучио да се пресели у Србију. Дошао је у Мачву, у Салаш Црнобарски, где га је као бистрог, окретног и одлучног момка запазио имућни трговац Страхиња Чупић из оближњег Салаша Ноћајског. Младић му се толико свидео да је одлучио да га посини, да му део земље и упути у то како да је обрађује. У знак захвалности, Стојан је дотадашње породично презиме Добриловић заменио у Чупић.
    У мноштву легенди о прослављеном јунаку издваја се она по којој је, орући земљу, чак три пута нашао ћуп са златом. То му је, наводно, помогло да почетак буне против дахија дочека као зрео, богат и предузимљив српски домаћин. Брзо је окупио чету поузданих мачванских момака и одмах се одазвао позиву Карађорђа из Орашца да на северозападу Србије покрене војну против Турака. Уз то, Чупић је био и образован човек, знао је да чита и пише, па се веома брзо уздигао међу српским главешинама.
    Прославио се после боја на Салашу где је с малим бројем људи, применом војничког лукавства, савладао вишеструко бројније турске снаге. Сем тога, био је познат и као одважан и храбар мегданџија, а његов сусрет са силним турским бегом Зумбулићем, када је код Бајине Баште, преко Дрине, прешао у Босну, дуго се препричавао у народу. Наиме, несрећни бег се толико уплашио Чупића да је побегао с мегдана пре него што је и почео.
    После пропасти Првог српског устанка и боја на Равњу, где је преживео пуким случајем, Стојан се као и већина других старешина обрео у Срему, на подручју тадашње Аустрије. Али, није се смирио. С пажњом је пратио шта се дешава преко Саве и на први знак нове побуне похитао у Србију.     То му је, нажалост, и дошло главе, 1815. године. Не само да су од њега зазирали Турци, већ и сам кнез Милош који је у њему видео озбиљног такмаца за власт. Ипак, о самом начину како је Змај од Ноћаја ухваћен и предат Турцима постоји неколико верзија.

                                            Уместо крста ибрик

    По Вуку Стефановићу Караџићу, његовом савременику, Чупића су издали мачвански кметови који нису били ради да поново заподену рат с Турцима. Успели су да га наговоре да пређе Дрину и с бијељинским старешином уговори мир. Не слутећи ништа, а желећи да купи време до доласка Милошеве војске, Стојан је у пратњи кметова пошао само са десетак својих момака. Да је реч о издаји схватио је тек када је упао у турску заседу. Када су га заробили, преко Дрине су га превели Рушић-паши, а затим даље ка Зворнику, где је погубљен и бачен на ђубриште.
    Међутим, Вук је пропустио да забележи и другу верзију овог догађаја. А она каже да га је Турцима предао будући кнез Србије Милош Обреновић. По речима академика Радована Самарџића, овакве приче су Вуку, свакако, биле познате, јер је Чупић тада сматран једним од најозбиљнијих претендената на кнежевски престо, а с таквима Милош није имао милости. Уосталом, сурово се обрачунао с већином некадашњих војвода, па је, осим Карађорђа, наложио и убиство Петра Николајевића Молера, Павла Цукића, Младена Миловановића, кнеза Симе Марковића и сваког ко би на било који начин могао да му угрози власт.


                  
                     Испред цркве у Салашу Ноћајском сваке године одржава се сабор
                                                            у славу знаменитог војводе


    Према историчару Милошу Ђ. Милићевићу, смрт Стојана Чупића дело је издаје мачванских кметова којима се није допало да се поново боре против Турака, те да су се, на Чупићево наваљивање да се изјасне да ли су за крст или за ибрик, изјаснили за ибрик. Своју тезу Милићевић заступа на основу сведочења Мирка Копрића, из Салаша Ноћајског, који је причао да је његов рођени брат био на Прудовима са Стојаном када је наведен на заседу. Те мачванске кметове, који су после пришли Турцима и с њима ишли у напад на шанац у Дубљу, после пораза Турака посекао је Димитрије Ногић, хајдук из села Совљак.
    По једној од верзија, бежећи пред Милошем и његовим момцима, Чупић се сам обрео у Зворнику, преобучен у просјака, али су га Турци препознали, заробили и по налогу султана задавили. Његово тело препознао је један Србин и достојно га сахранио али, да иронија буде већа, гроб српског јунака више од 170 година чували су и одржавали муслимани! Наиме, када се и последњи Србин иселио из Великог Зворника, после пропасти Првог српског устанка црквена општина продала је имање на коме су били гробље и црква Српске православне цркве. Будућем купцу постављен је само један услов: да се стара и одржава само један гроб, гроб Стојана Чупића.


                                        
    Тако је уистину и било: хумка је деценијама била у дворишту породице Хамзић, који су достојно испуњавали аманет предака. Међутим, о каквој личности је реч Сафет Хамзић схватио је тек када је једном приликом пре тридесетак година у Шапцу, из аутобуса, видео таблу с ознаком улице овог прослављеног јунака. С обзиром на то да његови синови нису имали воље да брину о гробу непознатог човека, Сафет се обратио Скупштини општине Шабац сматрајући да, ако већ има улицу у Србији, тамо би требало пренети и његове посмртне остатке. Напослетку, то је и урађено 1988, године, када је тело пренето и сахрањено крај његове задужбине, цркве у Салашу Ноћајском. Међутим, остаће вечита дилема да ли је његова смрт последица издаје мачванских кметова или је реч о нарученом политичком убиству.



Аутор: 
Влада Арсић
Илустровао: 
Горан Горски
број: