3320 25. 9. 2015.
Хит страна
КАНТРИ РЕВОЛУЦИЈА
Амерички кантри дуго је важио за музику коју слушају необразоване камионџије, припите провинцијске кавгаџије и беспослене домаћице. А онда се појавио Мики Њубери
Мики Њубери на концерту
ао клинац, дуго сам живео у убеђењу да су кантри музичари у ствари „амерички народњаци” јер су ми управо тим изразом то описивали овдашњи медији. Да будем искрен, тада ми није било претерано тешко да поверујем у то – на пример имиџ пун неукуса који је тих осамдесетих година гајила Доли Партон, у мојим клиначким очима није се много разликовао од појаве и недостатка стила једне Лепе Брене, рецимо. Наравно, тада нисам имао појма да имиџ и појава нису све, нарочито када је музика у питању.Кантри
Када сам у једном тренутку открио Боба Дилана, почео сам да истражујем његову биографију. Тако сам сазнао да је његов главни музички узор био Вуди Гатри, легендарни амерички фолк и кантри музичар. Након што сам преслушао Гатријеву музику, био сам мало збуњен: у његовим песмама није било ничег јефтиног и његови стихови нису звучали нимало петпарачки. Онда сам сазнао да је и музика Џонија Кеша, чију сам касету са хитовима тад већ увелико слушао, такође окарактерисана као кантри. Било је време да преиспитам своје ставове о кантри музици, с обзиром на то да је и полуглувом човеку било јасно да Џони Кеш и Лепа Брена немају баш ништа заједничко. Тако сам увидео да између америчке и (тад још) југословенске фолк музике не стоји знак једнако, премда ми није било сасвим јасно због чега. Касније сам сазнао да је америчких фолк певача неколико стотина пута више од овдашњих, да је њихово тржиште исто толико пута веће, те да самим тим нема много тачака по којима се могу поредити.
Оригинални омот албума „Frisco Mabel Joy” Омот овогодишњег бокс сета „An American
Trilogy”
Ипак, чињеница је да је већина кантри музичара, као уосталом и већина овдашњих фолк певача, првенствено описивала живот човека изван града. То је подразумевало извесну једноставност у музици без претераних експеримената – акустична или слајд гитара, лако памтљиви рефрен и то је то. Оно по чему су се издвајали они најбољи у кантрију, били су текстови песама. Музичари чији стихови су верније описивали стварност човека из народа, били су много цењенији од оних који су певали једноставне љубавне песме. Отуд Диланово одушевљење Гатријем, између осталог.
Тако је било некад. А данас? Данас се америчка фолк музика подједнако обраћа пољопривредницима као и универзитетским професорима. Сада постоји на десетине кантри поџанрова од којих су неки крајње прогресивни и много ближи импровизацији него изворном фолку. Као и већина важних промена у музици и ове су почеле да се дешавају крајем шездесетих година. Поред група као што су биле „The Byrds”, „Buffalo Springfield” или „Grateful Dead”, један од првих музичара који је унео новине у кантри, звао се Мики Њубери.
Краљ Нешвила
Милтон Сим Њубери Јуниор, рођен је у Хјустону 1940. године. Као тинејџер, средином педесетих био је члан кантри састава „The Embers”, који је неколико пута био предгрупа на концертима Џонија Кеша и Сема Кука. Крајем педесетих прикључује се ваздухопловној јединици америчке војске у којој проводи четири године. Након повратка из војске сели се у Нешвил, престоницу кантрија, где се поново враћа музици али овога пута као писац песама за друге. Током наредних неколико деценија, Њуберијеве песме изводила су таква имена као што су Џони Кеш, Рој Орбисон, Елвис Пресли, Џери Ли Луис, Џоан Баез, Том Џонс, Вили Нелсон, Кени Роџерс и многи, многи други. За допринос кантри музици почаствован је пријемом у нешвилску Кућу славних, 1980. године. Тада је имао 40 година, што га је чинило најмлађим чланом у историји Куће славних у Нешвилу.
Иако су његове песме изводили углавном певачи из мејнстрим света, Њуберијеви најближи пријатељи били су Крис Кристоферсон, Гај Кларк, Таунс ван Зант и Вејлон Џенингс, музичари који су важили за такозване „кантри одметнике”, односно оне који су интелигентним текстовима својих песама покушавали да разбију предрасуде да је кантри музика за сељаке.
Њуберијев утицај у свету фолка крајем шездесетих био је огроман. Он је наговорио Таунса ван Занта и Гаја Кларка да се преселе у Нешвил, после чега су њихове каријере кренуле узлазном путањом. Убедио је свог пријатеља Роџера Милера да сними Кристоферсонову песму „Me and Bobby McGee” која је касније постала велики хит (сећамо је се и у извођењу Џенис Џоплин).
У пролеће 1968, годину дана пре него што ће та Кристоферсонова песма постати хит, Њубери снима свој први албум „Harlequin Melodies”. Плоча је прошла прилично незапажено, а ни сам Њубери није био задовољан како је она на крају звучала, а нарочито му је сметала продукција. Одмах се окренуо другом албуму који је био, испоставиће се касније, почетак најузбудљивије трилогије објављене у америчкој фолк музици.
Америчка трилогија
Доба између 1969. и 1973. важи за златно када је реч о Њуберијевом ауторском печату. Тада је објавио плоче „It Looks Like Rain”, „Frisco Mabel Joy” и „Heaven Help the Child” које су направиле малу револуцију у схватању кантри музике. Амерички фолк никада се пре није толико померио далеко од својих корена. Уместо уобичајених лаких нота, Њубери је на ова три албума кантри музику уздигао до границе са уметношћу. Само коју годину раније, било је непојмљиво да неки музичар из конзервативног Нешвила сними плочу која у себи комбинује фолк, госпел, поп, соул и амбијенталну музику. Другим речима, оно што чујемо на ова три албума веома је тешко сврстати у било који жанр.
Блиски пријатељи – И данас сматра Њуберија
Таунс ван Зант и Гај Кларк својим великим узором
– Крис Кристоферсон
Њубери је током снимања ове три плоче студио користио као посебан инструмент. Тако на албуму „It Looks Like Rain” између сваке песме чујемо снимак кише, док на „Frisco Mabel Joy” можемо да чујемо гомилу психоделичних звукова за које не можемо са сигурношћу да кажемо од ког инструмента долазе. Овај албум отвара композиција „An American Trilogy” која у себи садржи три песмице из времена америчког грађанског рата, а мислим да нема потребе наглашавати да их је Њубери потпуно изместио у нови свет. Касније ће ову песму снимити и Елвис Пресли, но већина љубитеља музике сложиће се да Њуберијева верзија нема премца.
Замислите када би Хор бечких дечака почео да изводи панк музику уз пратњу оргуља. Отприлике је у том рангу револуција коју је Њубери направио у кантрију са „Трилогијом”. Снимити овакву музику у то време, захтевало је велику дозу храбрости. Мало ко би се усудио да усред Нешвила у својој музици ствара меланхоличну атмосферу уместо да нариче о количинама алкохола попијених у провинцијској кафани, или да свира мистичне клавијатуре уместо прорачунате и већ виђене слајд гитаре. Није чудо што су неки музички новинари Њуберија називали „пиониром новог фолка”, а колеге „хипи каубојем”.
Скоро четири деценије пошто су ове три плоче оригинално објављене, средином маја ове године, доживеле су реиздање управо под називом „An American Trilogy”. Њима је придодат још један диск на коме се налазе раритети и алтернативне верзије неких Њуберијевих песама из тог доба. Уколико никада нисте долазили у додир са музиком Микија Њуберија, нема бољег места да почнете од овог. Уз коначно објављивање оригиналног албума „Smile” групе „Beach Boys”, нема сумње да је „An American Trilogy” убедљиво најбоље реиздање које смо дочекали у години која истиче.
Одлазак у легенду
Поред ова три, Мики Њубери је објавио још петнаестак студијских албума, међутим никада није досегао уметничке висине на којима је боравила поменута трилогија. Преминуо је 2002. у свом дому, у малом месту Вида, у држави Орегон, након дугогодишње борбе са плућним болестима.
У позним годинама
Прича о Микију Њуберију је прича о померању музичких граница, о борби против наметнутих клишеа. Данас имамо на хиљаде бендова који се ослањају на кантри, а чија музика има везе са електроником, авангардом или чак и џезом. То је и логично, јер је поимање било ког музичког жанра данас, ипак, нешто слободније него што је било пре 40 година. Међутим, да није било Њуберијеве трилогије, ствари би се готово извесно одвијале за нијансу спорије, а оно што је сасвим сигурно, ми бисмо данас били ускраћени за три истинска ремек-дела модерне популарне музике.
Аутор:
Уређује Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
