Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

ЛАПОТ, између истине и легенде


КАМЕН ЗА


Језиви обичај убијања старих људи историја бележи још од давних времена. Да ли је тога било и код нас?



бичаји жртвовања људи свакако спадају у најстрашније и најтајанственије делатности у историји цивилизације. Обреди жртвовања изводили су се на много начина и из много разлога. Ако размишљамо о овим језивим догађајима, обично их повезујемо с друштвима врло различитим од нашег и удаљеним хиљадама километара у простору или стотинама, чак и хиљадама година у времену.
    Иако је жртвовање људи језив догађај сам по себи, традиција убијања људи, у зависности од узраста или других карактеристика, са собом носи још мрачнију димензију.
   Историја прати убијање стараца још од старог века када су – по казивању античких писаца Хесиода, Херодота или Страбона – многи народи убијали старе људе на различите начине. Убијање стараца негде је подразумевало једноставно изопштавање из заједнице и остављање у шуми, где би ови умрли од глади, док је било и племена попут Масагета који су своје старе убијали, кували и јели.
   У средњем веку Млечанин Марко Поло, светски путник, описао је како је на овакве језиве обреде наилазио у разним облицима од Европе, преко Меланезије, до Сибира. Он је гледао како у Малаји млади припадници племена убијају и једу своје старце, док су код сибирских Јакута старци једноставно убијани или препуштани на милост и немилост силама природе.
   У Европи је овај обичај потрајао готово до половине средњег века и био је најраспрострањенији код Трачана, Западних Словена и Немаца.  Сматра се да је био прихваћен и код Словена на Балканском полуострву где се, по веровањима, најдуже и задржао.

                                              Готов за секирче

   Неки аутори, попут Светислава Првановића, сматрају да се овај обичај на нашим просторима задржао до касног средњег века, и то у областима источне Србије, македонској Торбешији и деловима Црне Горе. Будући да је ипак ствар прошлости и да собом носи одређену тајанственост, различита су мишљења колико је заиста постојао у нашем народу. Исти аутор наводи теорију по којој се овај обичај на нашим просторима задржао доста дуго, на пример, код црногорског племена Пјешивци до средине 18. века, или код хомољских Влаха све до прве половине 19. века.


   С друге стране, аутори попут чувеног етнолога, професора Душана Бандића, сматрају да овај обичај можда ипак није заживео у нашем народу, већ да је само део предања и легенди које порекло вуку од других култура. И поред тога, Бандић истиче да је сачуван у усменој баштини нашег народа.
   Примера ради, у народним изрекама попут: „готов за секирче” или „зрео за сјекиру” види се однос према обичају као и начин, односно оруђе које се користило – секира. Он наводи да су Власи из источне Србије, по предањима, били најбруталнији јер су своје жртве прво „пржили усијаним гвожђем по врату и још живе стављали у мртвачки сандук” и да су их „ако не би умрли од опекотина, давили”.
   Иако однос према обичају изгледа брутално и безлично, истиче се ритуална тежина, не само за породице из које су старци, већ и целог села. Старце су убијала њихова деца, и то углавном секиром или штапом (некада и тољагом). Бандић наводи како су, по предању, старци ишли на лапот готово расположени, а не уплашени или бесни. Ова тврдња ипак не делује превише стварно, посебно ако се сагледа поступак непосредно пре извршења.
   Наиме, пре него што би смртоносни ударац био изведен, на главу жртве се полагао смотуљак вуне или парче проје преко ког се ударало.  Приликом ударца се углавном изговарала следећа реченица: „Не убијам те ја, него овај хлеб/вуна/проја”. Ово се изговарало из страха од могућег повратка душе покојника, као и извесно лошег расположења у ком би се она вратила. Будући да су се људи плашили освете, пребацивали су кривицу на предмете.
   Сврха овог обичаја може да се објасни како кроз разумна тумачења тако и кроз познавање логике народних веровања Срба. С једне стране, логично је да су стари и изнемогли били на терету својој заједници, посебно на просторима где је владала оскудица и стална борба за живот, тако да је овај обичај, колико год био ужасан, ипак разумљив. Бандић наводи и легенду у којој је овај обичај приказан као племенит.
Како легенда каже, некада је постојао народ посебног имена – „Немри”. Веровало се да његови припадници јако дуго живе, али дуго и с муком умиру. Веровало се да су у просеку живели око 150–200 година. У оваквим (не)приликама ближњи су им помагали тако што су им скраћивали муке „шаљући” их на онај, неки бољи свет. Бандић наводи да се на ово гледало као неку врсту „еутаназије”.

                                           И деца ће бити очеви

   Како је исти аутор духовито приметио, требало је ипак објаснити и зашто је тако „племенит” обичај напуштен. Народна машта ни овде није затајила. Постоје две најчешће навођене анегдоте које објашњавају узроке нестанка лапота.
   У првој причи већ остарели отац саветује сина како да се понаша и чува кад оде у рат. Син одлази у рат и, пратећи очеве савете, успева да се сачува. Искуство и мудрост старијих показују се као изразито вредни за заједницу, и од тада пракса убијања стараца престаје.
Други пример је једнако логичан, можда и вероватнији од првог. Син је остарелог оца повео у шуму на лапот. Док њих двојица иду према шуми, синов наследник, дечачић, трчи за оцем и подсећа га да сачува секиру.   Отац схвата да дечак тражи секиру за лапот и да и њега чека иста судбина као и његовог остарелог оца. Отац одбацује секиру и одбија да убије свог оца. Ту се ланац традиције везан за лапот прекида, и у покољењима која следе постаје готово заборављени део баштине.
-----------------------------------------
И НА ФИЛМУ И НА РОМАНУ

Мит о лапоту често је био предмет истраживања антрополога и етнолога, попут Симе Тројановића, Тихомира Ђорђевића, Веселина Чајкановића и Бојана Јовановића. Он је, поред осталог, послужио као надахнуће и неким уметницима. Тако је филмски редитељ Горан Паскаљевић 1972. године, као дипломски рад, снимио документарни филм под насловом „Легенда о лапоту”. У њему је реконструисано извођење овог обичаја. Недавно је овај филм био приказиван и на фестивалу етнолошког филма у Етнографском музеју у Београду.  Сликар, писац и филмски редитељ Живојин Павловић искористио је овај обичај као метафоричну идеју за наслов истоименог романа за који је 1992. године добио Нинову награду за роман године.
---------------------------------------

   Тако је на основу многих усмених предања тумачен овај древни обичај који и данас чини важан део народне културе и веровања Срба, али и других народа на овим просторима. Посебну тајанственост даје му чињеница да, иако важан део нашег усменог памћења, у постојање лапота у нашим крајевима нећемо заправо никада бити потпуно сигурни.
   Оно у шта можемо бити сигурни а што су аутори ових легенди можда и желели да поруче, јесте важност животног искуства и мудрости које старији чланови нашег друштва поседују. Приче о лапоту, такође на свој начин, подсећају млађе генерације да време неумољиво корача и да ће и они сами једног дана бити старци и старице који ће зависити од помоћи и доброте других.



Аутор: 
Данило Трбојевић
Илустровао: 
Драган Максимовић
број: