3320 25. 9. 2015.
Језик поставља замке
КАКВА
Бака, уз то и грофица, осуђена је у Ломбардији да плати казну јер је псовала, падајући тако у позним годинама на испиту из језика, што би јој овде можда донело и „титулу” ликуше...
ивела је мирно свој грофовски живот дуге деведесет две године. А онда су јој мир позних година пореметиле… псовке! Ко зна шта је заправо рекла времешна грофица Л. К. Б. из Мератеа у Ломбардији (Италија) када је пре неколико година ушла у радионицу за поправку и обнову старинског намештаја. Извесно је да је напала власника да је варалица, будући да је приметила како је комад старинског намештаја који је донела на поправку, наводно заменио новонаправљеним, знатно мање вредности. У том часу из уста су јој једноставно „склизнуле” псовке. Нимало племените, у односу на њено порекло. Посебно, имајући у виду да се у Мератеу школовао и живео славни италијански књижевник Алесандро Манцони (1785–1873).Власници радионице били су запрепашћени („кочијашким”) речником старе даме, познате по отмености. А онда су се наљутили. Поднели су тужбу суду. Грофица је осуђена да плати две стотине евра онима које је псовкама увредила и нанела штету њиховом угледу. Трошкови суђења који су знатно виши, оштетили су џеп грофице псовачице.
огађај потиче још из 2005. године када је племенита Л. К. Б. однела вредан комад намештаја на обнову, код познатог мајстора. Међутим, у тренутку када је требало да преузме предмет, учинило јој се да није исти. Посумњала је да га је мајстор заменио. Неколико дана касније срела је мајсторову супругу, иначе касирку у радионици. Том приликом јој је сасула у лице низ увреда на рачун поштења њеног супруга, па и ње као „саучеснице”. Сумњајући да су у супермаркету, где су се иначе среле, и друге особе чуле грофичине увреде и псовке, касирка се уплашила да је углед радионице доведен у питање. Стога се обратила суду. Јер, Мерате је ипак град. Без обзира како мали. Има петнаест хиљада становника.
редмет је дуго чекао у суду да дође на ред. Судија у месту Мисиља саслушао је оптужену. Бранивши се, грофица је истакла како јој уопште није ни пало на памет да вређа касирку и „увлачи” је у причу, будући да она није мајстор, већ само жена која откуцава рачун! Осим тога, нагласила је „ти изрази не чине, нити су икада чинили део речника који употребљавам!”. И грофичин адвокат потврдио је како племенитој дами „псовке никада нису биле блиске, нити ће тако бити. Наводно, ниједну током дугог живота није ни изговорила. Судија је после дужег разговора, размишљања и испитивања оптужене донео одлуку да би било сасвим могућно да госпођа у годинама – псује! Додуше, одредио је благу новчану казну, уз скупе трошкове суђења. Потврдио је да је крива. Односно, да псује!
аква ликуша! – рекли би наши млађи суграђани. Овај израз за особу женског пола већ извесно време је у честој употреби. Чини део уличног говора који би се могао назвати и преовлађујућим. Сви знају шта се под изразом лик данас подразумева. Али, вратимо се мало уназад. Лик, обличје, лице јесте предњи део главе на коме су уста, очи, нос, чело и брада. Лик је исто што и лице, тачније, општи утисак који се задржава у свести. Реч лице може да означава и личност, особу. Лик у овом смислу значи што и личност (лице), посебно када је реч о књижевним јунацима, позоришним и филмским ликовима. Из тога је изведено ново значење речи лик. Када кажемо за некога да је лик, подразумева се да је то врло особена особа, таква да би могла да буде описана у неком роману или комаду или, пак, да би лако могла да буде јунак неког играног филма. „Какав лик!” – чујемо често. А ликуша?
ао прво, то би могла да буде својеврсна пародија на нова правила нашег правописа која су од бивших жена археолога створила археолошкиње, од психолога – психолошкиње, од архитеката – архитектице и тако даље. Међутим, као да се намеће још један закључак. Руку на срце, ликуша има призвук који тој именици не даје баш нарочито похвално значење. Звучи као аљкавуша, прљавуша. Као да се тој особи неко подсмева. Када је неко лик, онда је стварно оно што би се (такође уличним речником) рекло „фаца” (од енглеске речи фаце, што значи лице, или италијанске истоимене речи фацциа). А ликуша? „Ма ликуше су потпуно у реду”, тврди једна ученица седмог разреда из Новог Београда. Она сматра да је то ипак једна врста комплимента. Ликуша - то значи да је нека девојка занимљива, симпатична, особена.
Додатно објашњење даје студент из Београда, тврдећи да се иза речи ликуша ипак крије нека врста пакости, односно женске љубоморе. Зашто? Зато што младићи никада не употребљавају тај израз за девојке. Само девојке једна другу „часте” називајући се међусобно ликушама. Ликуша звучи одвратно, додаје младић. Ако је неко лик за филм, роман или позоришни комад, онда је лик! Можда може и ликуша, али само за комедије!
Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
