Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Двосмерне приче


КАКО СЕ АДАМ


Чешће него што мислимо, догађа се да једна особа, или чак две особе које се не познају, изговоре реченице које су симетричне – једна гласи спреда тачно као друга отпозади. Наука још није успела да објасни узрок те појаве, али љубитељи палиндрома (двосмерних реченица) забележили су доста примера. Ево неких.
                                      
ојвода од Антрфилеа био је у свечаном расположењу. Радови на рестаурацији његовог велелепног дворца на Лоари коначно су приведени крају. На свечано отварање одлучио је да позове највиђеније људе из целе Француске. После вечере у барокној трпезарији, они ће прећи у велику дворану за друштвене игре, где ће их чекати билијар, рулет, столови за картање и друге забаве...
    Са својим секретаром војвода је сео да састави списак званица.   Секретар је читао имена, а војвода је одобравао једно по једно, док нису дошли до барона Кроасана. Ту је војвода подигао прст и рекао:
    – ОН ВАРА НА ПОКЕРУ! МЕЊАЈ!
    Секретар је прецртао барона и унео друго име.
    Кад је дошло вече свечаности, чекало их је изненађење. Међу првим гостима на улазу појавио се управо барон Кроасан. Војвода му је пришао, поразговарао с њим, а онда дао знак секретару да дође у суседну собу. Тамо му је строгим гласом рекао:
    – Он тврди да те је јуче срео, да је питао да ли је позван на пријем, а ти си одговорио: „Па наравно“!
    Искрено запањен, секретар је одвратио:
    – ЈА ЊЕМУ РЕК'О „ПА НАРАВНО”?!?
   Била једном једна зла краљица. Случајно је чула две своје дворске даме како се кикоћу на њен рачун, говорећи да је матора и ружна. Ван себе од беса, наредила је дворском алхемичару да спреми јак отров.  Потом је два сребрна пехара напунила вином, сипала отров у њих и позвала обе даме.
   – Хоћу да ово испијете до дна, у моје здравље – рекла им је.
Девојке су биле изненађене, али нису смеле да одбију. Убрзо су осетиле несвестицу и срушиле се на широку краљичину постељу. Краљица је наредила свом највернијем слуги да донесе велики сандук. Кад је он то учинио, тихо је отворила врата и показала му две несрећнице. Потом је рекла:
   – А ПОКАЗАНО УГУРАЈ У САНДУК!
    Наредила му је да сандук одвезе у једну јаругу северно од двора, да га положи на најдубље место и затрпа земљом и грањем. Слуга је учинио како му је наређено.
    Прича ипак нема тужан крај. Алхемичар, наиме, није хтео да учествује у убиству, па је уместо отрова спремио успављујући напитак. После неколико сати две девојке су се пробудиле, успеле да подигну поклопац и да збаце земљу и грање. Видећи где се налазе, једна је рекла другој:
    – КУД НАС У ЈАРУГУ ОНА ЗАКОПА?
    Док су Адам и Ева били у рају, и њихова љубав била је рајска. Ева је говорила да је Адам најбољи мушкарац на свету (никакво чудо, пошто је био једини), а он за Еву да је лепа и нежна као вила. Кад су згрешили и били избачени из раја, љубав је почела да се квари. Ева је све чешће звоцала и Адаму налазила разне мане, док најзад није и он променио мишљење о њој. Једног дана озбиљно ју је погледао и рекао:
    – ЕВО, НИСИ НЕЖНА, ЛЕПА КО ВИЛА!
    Хиљадама година касније, у једном малом приморском месту живео је старији човек по имену Иво. Покрај његове куће била је капела у коју су рибари долазили да се моле за мирно море и добар лов. Немајући другог посла, Иво је пристао да за малу плату чисти и одржава капелу, што му је донело надимак Иво Капелан.
    Имао је два одрасла сина који су радили у великом граду. Једног дана обојица су му јавила радосну вест: њихове девојке су пристале да се удају за њих. Отац их је позвао да с невестама дођу у родно место, а он ће замолити жупника да градску цркву резервише за двоструку свадбу.
    Жупник се радо одазвао молби верног чувара. Кад су потом наишли други верници који су хтели у ту исту суботу да крсте дете, да закажу мису за покојнике и томе слично, он је свима рекао:
   – Што се мене тиче, врло радо... АЛ' ИВО КАПЕЛАН ЖЕНИ СИНОВЕ!
    Један Норвежанин и један Аргентинац кренули су малим рибарским једрењаком преко Атлантског океана, желећи да поставе нов рекорд за Гиниса. Успут су причали о својим дотадашњим путовањима.
    – Ја сам једне зиме био код вас у Скандинавији – рекао је Аргентинац. – Много су вам, брате, кратки дани. Малтене, ручаш и одмориш се, а оно већ сунце на заласку.  



    – МИ ВОЛИМО КРАТАК ДАН! – мирно је одговорио Норвежанин.
    Док су пролазили поред Мадере, на небу се појавило јато птица. Аргентинац је узео ловачку пушку и почео да нишани, рекавши:
    – Дај боже да погодим неку од њих, па да је испечемо! Досадило ми је да једем само рибу.
    Опалио је једном, двапут, али ниједна птица није пала. Норвежанин је рекао:
    – Гађај тамо где их има највише! Видиш да се скупљају над катарком?
    – НАД КАТАРКОМ И ЛОВИМ! – одвратио је Аргентинац.
    Газда Вељко је женио сина, па је замолио ћевабџију Радета, свог старог познаника, да дође и на лицу места испече месо за госте. Раде је пристао. На дан свадбе, међутим, појавила се млађа жена с марамом на глави и рекла:
   – Добар дан, газда Вељко! Ја сам Зора, Радетова жена. Раде је нешто назебô, па сам дошла ја уместо њега. Не брините, ја све умем кô и он.
    Вељка је то мало збунило, јер никад није видео да жена ради на роштиљу. Ипак, одвео ју је иза куће, показао јој где ће поставити роштиљ и наредио момцима да донесу месо које је тог јутра припремио касапин.
    Под сумњичавим Вељковим погледом, Зора је радила брзо и спретно.  Све је ишло како треба, осим у једном тренутку кад је с роштиља пао комад ужареног угља и запалио сено расуто по земљи. Одатле се пламен проширио до пласта, који је букнуо. Момци су одмах дотрчали с кофама воде и угасили пожар, али се дигао облак густог дима.
    На свадбеном ручку гости су у сласт јели ћевапчиће и ражњиће. Који дан касније, Вељко је у селу срео Радета.
    – Здраво, Вељо! – узвикнуо је овај. – Јеси л' био задовољан роштиљем?
    – Ама, јесам... – прогунђао је Вељко – само...
    – Шта није у реду? – изненадио се ћевабџија. – Је л' Зора нешто погрешила?
   – ПОТПАЛИЛА МИ СЕНО, ДИМИЛА... – одговорио је газда Вељко.
    Седамдесетак година касније, газда Вељков унук био је директор у извозном предузећу. Једног дана, пред крај радног времена, његов компјутер се блокирао. Позвао је свог помоћника и рекао му:
    – Мишо, молим те, позови онај твој сервис, да дођу и да поправе ову шклопоцију.
    – Могао бих, директоре – рекао је Миша – али знате какви су они.   Обећају, а онда их данима нема. Боље да ја сутра дођем с колима, па да га одвезем у сервис.
   – Важи – рекао је директор.
    Помоћник се окренуо да пође, а онда су га зауставиле директорове речи:
   – АЛИ МИ ДОНЕСИ МАЛИ ЛАПТОП!  
    Захваљујући филозофима рационалистима као што су Дидро, Русо,  Волтер и други, осамнаести век назван је „доба разума“. Пред крај тог века, међутим, догодила се Француска револуција, у којој су хиљаде невиних завршиле на гиљотини, а потом су уследили и многобројни ратови. Зато су људи почели да говоре:
    – Е, ДОБА РАЗУМА ВАРКА ИСПАДЕ!
Негде у то време две скитнице среле су се на путу испред великог сеоског имања. Почели су да размењују искуства, па је један рекао другоме:
    – Знаш, кад сам много гладан, ја се по ноћи увучем у ову шталу, да помузем бар мало млека у шешир.
    – И ја сам то покушавао – рекао је други – али није лако. Ови пси на улазу много су опасни!
    Први се сложио:
    – Е, ДА, ПСИ! А КРАВА МУЗАРА БОДЕ!
    Међу навијачима „жуто-зелених” владало је велико незадовољство, јер је клуб из недеље у недељу губио утакмице. Причало се да је за све крив председник клуба, који је продао неколико најбољих играча, а на њихово место довео почетнике. На скупштини навијача то је потврдио и тренер, одржавши читаву тираду против председника.
    Дан касније састала се управа клуба, у присуству навијача. Зачудо, овог пута тренер је само рекао да су имали лоше резултате, да није све изгубљено, да ће он и играчи дати све од себе, док председника није ни поменуо. У публици је био и Бора, стари члан клуба, с једним пријатељем. Слушајући тренера, намрштио се и рекао пријатељу:
    – ОН ЈУЧЕ ТИРАДУ, А САД...
    – Шта ви то причате? – побунио се крупан човек иза њих, за кога се касније испоставило да је тренеров брат. – Имате нешто против?
    – Ама, јуче је говорио једно, а данас друго... – рекао је Бора.
    Уместо сваког одговора, човек га је ошамарио. Шамар је одјекнуо као пуцањ, па су се сви погледи окренули к њима. Бора је очекивао да ће га навијачи узети у одбрану и осудити насилника, али се нико није ни макао. Само је један човек из задњег реда коментарисао:
    – ДАСА! УДАРИ ТЕ ЧУЈНО!
    Једна екипа хрватске телевизије дошла је у Јужноафричку републику (ЈАР) да сними репортажу о Хрватима у тој земљи. Снимили су разговоре с неколико Јужноафриканаца хрватског порекла, али ниједан од њих није био посебно значајан ни угледан. Стога су решили да обиђу музеје, тражећи сведочанства о Хрватима из прошлости. У музејима у Јоханесбургу, Кејптауну и Преторији нису нашли ништа. Разочаран, редитељ је своје невоље испричао једном тамошњем новинару. Сутрадан је у листу „Кејп тајмс” изашао чланак под насловом: „ЈАР И МУЗЕЈИ – ЗА ХРВАТЕ ШОК!”



    Друга једна телевизијска екипа пошла је у Кину и одсела у једном од најотменијих хотела у Пекингу. Међу новинарима се тих дана шушкало да је у току тајни самит шефова азијских држава, али нико није знао где. Екипа је пре подне снимала занимљиве призоре по пекиншким улицама, а онда су се вратили у хотел на ручак. Још држећи камеру у руци, сниматељ је пришао прозору и бацио поглед на пространи хотелски парк. По његовим стазама достојанствено је ходала група старијих људи у свечаној ношњи.
    – Гле, ко ово шета по парку? – упитао је сниматељ.
    На то је и редитељ пришао прозору и погледао. Одмах је препознао председнике Кине, Индије, Индонезије, тајландског краља, члана јапанске царске породице... Узбуђен, узвикнуо је:
    – КО ШЕТА? ВРХ АЗИЈЕ! ЗУМИРАЈ!
    У средњем веку, пред католичким црквама, често су приређиване представе са библијским садржајем, тзв. литургијске драме. Главне ликове у њима су тумачили свештеници, док су епизодне улоге додељиване грађанима или сељацима из околних села. Једног дана на тргу испред катедрале била је подигнута позорница, а иза ње, у дрвеној шупи, били су смештени костими и реквизите за глумце. Ту је ушао један врло побожан сељак, због ниског раста назван Мали Ханс, који је имао да глуми једног од анђела. У исти мах ушао је и други сељак, далеко виши од њега. Пошто је два-три пута обишао све полице, Мали Ханс збуњено је рекао:
    – Рекоше ми да ћу овде наћи анђеоска крила! Видиш ли их ти негде?
    Високи је опипао најгорње полице, на једној од њих угледао неколико пари свилених крила с нараменицама и рекао:
    – ЕВО ГОРЕ ЛЕЂНА ПЕРАЈА!
    – Е, баш ти хвала – одвратио је Мали Ханс. – А ти? Шта ћеш ти узети од опреме?
     – А ЈА РЕП, АНЂЕЛЕ, РОГОВЕ! – са сатанским смехом је одговорио Високи, откривајући тек тада да му је додељена улога ђавола.
    Јован Бијелић, познати српски сликар, пошао је с једним колегом у Париз да разговарају о могућој изложби. Пре поласка његова снаха га је замолила да јој донесе парфем „Ланком”, али не било који, нагласила је, него само онај на коме пише „експорт”.
    Кад су два уметника стигла у Париз, најпре су свратили у музеј    „Д'Орсеј”. Гледајући слике које је Пол Гоген направио приликом свог боравка на Тахитију, Бијелић је рекао колеги:
    – Погледај ову црну боју, ову плаву, ову зелену. Примећујеш ли да су друкчије од оних које је Гоген сликао у Француској?
    – ТРОПСКЕ НИЈАНСЕ, ЈОВО! – одвратио је колега.
    Обилазећи музеје и галерије, Бијелић је заборавио на поруџбину.  Сетио се тек последњег дана, кад су већ пошли на воз за повратак.   Срећом, на станици „Гар де Лион” била је једна мала продавница разноврсне робе. Сликар је ушао у њу, разгледао бочице с парфемом, препознао етикету и радосно узвикнуо:
    – ОВО ЈЕ СНАЈИН „ЕКСПОРТ”.



Аутор: 
Иван Клајн
Илустровао: 
Тања Милатовић
број: