ЗА ЧИТАЊЕ И УЖИВАЊЕ

КАКО САМ СТУПИО У ЗАКОНИТИ БРАК

Антон Павлович Чехов
(1860 + 1904)

    Кад су попили пунч, родитељи се шапатом договорише и оставише нас.
    – Навали! – шапну ми тата одлазећи.
    – Упорно!
    – Ама како ја њој могу рећи да је волим – прошапутах – ако је не волим?
    – То није твој посао… Ти, будало, ништа не разумеш…
    Отац то рече, одмери ме љутитим погледом и изађе из вењака. Нека старачка рука показа се кроз одшкринута врата и однесе свећу.
    Ми остадосмо у тами.
    „Што је суђено, то не можеш избећи!” – помислих, кашљуцнух и рекох бодро:
    – Околности ми иду на руку, Зоја Андрејевна, најзад смо сами, и тама ми помаже, јер скрива стид на моме лицу… Тај стид је плод осећања од којих гори моја душа…
    Али ту сам стао. Чуо сам како је срце Зоје Желвакове куцало и како јој удара зуб о зуб. Дрхтало је цело њено тело и то дрхтање се осећало преко подрхтавања клупе. Несрећна девојка ме није волела. Она ме је мрзела као псето батину и презирала, ако се само може поверовати да су глупи људи способни да мрзе. Ја сам и сад сличан орангутану, ружан, мада ме красе чин и ордење, а тада сам личио на звер:
    дебеле њушке, бубуљичав, чупав… Од вечите кијавице и алкохола нос ми је био црвен и натечен. Мојој окретности не би ни медведи могли позавидети. Да и не говоримо о духовним особинама. А од ње сам, то јест од Зоје, док још није била моја вереница, узео неправедни данак.   Зауставио сам се зато што ми је било жао ње.
    – Да изађемо у парк – рекох. – Овде је загушљиво…

    Изашли смо и кренули алејом. Родитељи, који су прислушкивали иза врата, побегоше у жбуње кад се ми појависмо. По Зојином лицу затрепта месечева светлост. Био сам глуп тада, а ипак сам умео да прочитам на том лицу сву сласт ропства!
    Уздахнуо сам и наставио:
    – Славуј пева, женку своју забавља…
    А кога ја самотан могу забавити?
Зоја је поцрвенела и оборила очи. Било јој је наређено да тако одглуми.   Сели смо на клупу, окренути реци. Преко реке се белела црква, а иза цркве се уздизао дом господина грофа Кудларова, дом у коме је живео писар Бољницин кога је Зоја волела. Како је села на клупу, Зоја је уперила поглед у тај дом…
    Срце ми се стегло од жалости. Боже мој, боже мој! Нека бог да царство небеско нашим родитељима, али…кад би бар недељу дана у паклу поседели!
    – Од једне особе зависи сва моја срећа – наставих. – Ја према тој особи осећам посебну љубав…Ја њу волим, и ако она мене не воли, ја сам, значи, пропао… Та особа сте ви. Можете ли ви мене волети? А? Волите ли ме?
    – Волим – прошапута она.

    Ја сам, признајем, обамро од те њене речи. Мислио сам раније да ће се заинатити и одбити ме, пошто другог много воли. Много сам се уздао у то, а испало је обрнуто… Није имала снаге да иде против родитељске воље.
    – Волим – понови и заплаче.
    – То не може бити! – рекох ни сам не знајући шта говорим и дрхтећи целим телом.
    – Зар је то могуће? Зоја Андрејевна, драга моја, не верујте! Не верујте, тако вам бога! Не волим ја вас! Дабогда трипут био проклет, ако те волим! А и ви мене не волите! Све је то просто бесмислица…
    Скочио сам и узмувао се око клупе.
    – Не треба! Све је то обична комедија! На силу нас жене и удају, Зоја Андрејевна, због имовинских интереса. Каква ту може бити љубав! Мени би лакше било да ми камен о врат обесе него да вас узмем, ето тако! Кога врага! Какво право имају они? Шта смо ми за њих? Кметови? Псине?    Нећемо поћи једно за друго! Њима упркос! Гадови једни! Доста смо им попуштали! Сад ћу отићи и казати да нећу да се оженим с вама, и готово!
     Зојино лице одједном престаде да плаче и за трен ока се осуши.
    – Отићи ћу и рећи! – наставих. – И ви ћете рећи. Казаћете им да ме уопште не волите, а да волите Бољницина. И ја ћу Бољницину ићи на руку… Ја знам како га ви страсно волите!
Зоја се насмеја од среће и пође поред мене.
    – Па и ви волите другу – рече она тарући руке. – Ви волите мадмоазел Дебе.
    – Да, мадмоазел Дебе. Иако није православне вере ни богата, ја је волим због памети и душевних особина… Нека ме куну колико хоће, ја ћу се ипак њоме оженити. Ја је волим, можда више од живота! Без ње не могу да живим! Ако се не оженим њоме, ништа ми живот не треба. Овог трена идем… Хајдемо да кажемо оним комедијашима… Хвала вам, драга… Како сте ме утешили!
    Душу ми је запљуснула срећа, и ја сам почео да захваљујем Зоји, а Зоја мени. И обоје смо срећни и захвални почели једно другом љубити руке и називати једно друго племенитим створењима…Ја њој љубим руке, а она мене у главу, у моју чекињу. Чини ми се ја сам њу, заборављајући етикецију, чак и загрлио. И могу вам рећи да је ово признање да се не волимо било срећније од било које љубавне изјаве. Пошли смо радосни, румени и устрептали кући, да саопштимо своју вољу родитељима. Идемо и један другог храбримо.
    – Нека нас изгрде – рекох – истуку, нек истерају из куће, ми ћемо бити срећни!

    Улазимо у кућу, а тамо на вратима стоје родитељи и чекају. Гледају нас, виде да смо срећни и махнуше руком лакеју. Лакеј долази са шампањцем. Ја почињем да протестујем, машем рукама, лупам… Зоја плаче, вришти…Подиже се граја, галама, и нису успели да испију шампањац.
    Али су нас ипак натерали да се узмемо.
    Данас празнујемо сребрну свадбу. Четврт века смо проживели заједно!   У почетку је било страшно. Грдио сам је, тукао, настојао да је волим од невоље… И децу смо од невоље изродили… А после смо…навикли. А овог тренутка моја Зоја ми стоји иза леђа и наслоњена рукама на моја рамена, љуби ме у ћелу…

Аутор:

С руског превео др Милосав Бабовић

Илустровао:

Душан Павлић

ЗА ЧИТАЊЕ И УЖИВАЊЕ

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту