3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Алексис Вајсенберг
КАКО ЈЕ ХАРМОНИКА СПАСЛА
У концентрационом логору у Бугарској, 1941. године нашао се и један дванаестогодишњи Јеврејин с мајком, ишчекујући да буде послат у пољски логор. Срећом, умео је да свира Шуберта
ада је почетком јануара ове године у Лугану, у Швајцарској, у осамдесет трећој години умро Алексис Вајсенберг (1929–2012), цео музички свет сетио се да је са животне сцене отишао један од највећих пијаниста двадесетог века. И славни диригент Херберт фон Карајан, с којим је Вајсенберг снимио најважније клавирске концерте, својевремено је тврдио да је Алексис један од неколицине најбољих пијаниста свих времена. Додуше, критичари су, као што је и обичај, изрицали различите судове, али увек једнако исказивали дивљење. Неки су његово свирање називали „ледено научним“, „часовима музичке анатомије”, „сјајном дисекцијом”...Било како било, после младалачких година вртоглавих светских успеха, Вајсенберг је годинама живео далеко од јавности, посвећујући се подучавању и у Швајцарској основао своју школу – мастер клас.
„Не знам зашто моје свирање на људе делује тако узнемирујуће”, рекао је 1983. у разговору за „Тајмс”. „Сећам се, у школи, док сам још био ђак, учили су нас да је пламен свеће чине жута светлост која је врела и може да опече, али и плава светлост, која је ледено хладна. То важи и за људска бића. Можда поглед на ту плаву светлост у мени плаши извесне људе!”
Своје музичко мајсторство објашњавао је на посредан начин:
„Како је ужасна идеја да би неко могао да помисли шта је један композитор покушао да каже или како би његову музику требало да свира.”
Овај став, који уметност извођења, описује као дубоко личан чин, Алексис Вајсенберг изрекао је после више од пет деценија пијанистичке каријере и бар тридесет година подучавања.
„Рад је један од најважнијих елемената у мом животу . То је суштинска одлика мог централног нервног система, кичма моје каријере, и пут ка свему што ме је занимало”.
Да ли само рад? Некоме би могло да се чини да је живот Алексиса Вајсенберга, бугарског уметника јеврејског порекла, човека који је највећи део живота провео у Француској – личи на филм. Замах тој тврдњи дао је и сам уметник у једном краћем аутобиографском тексту, писаном јула 1991. године, у којем је забележио мало познате појединости из свог детињства:
„Живот једног тумача музике јесте живот у коме је избор најважнији чинилац, живот у коме је најважнији напор да се напредује, усавршава, поједностави, поново научи, поново тумачи. Упознао сам многе страхове и захтеве које поставља грађење каријере, сумње и радости који проистичу из неизбежног сукоба између инстинкта и мајсторства, једноличност живота са коферима које селите по концертним салама. Али такође, а изнад свега, оних неколико чудесних тренутака повезаности, ону чудесну и ни са чим упоредиву размену између уметника и публике, између диригента и солисте, између једне и друге осетљиве душе.”
Љубав из мирних очију
Окосницу репертоара Алексиса Вајсенберга чинила су особена тумачења дела Јохана Себастијана Баха, на која је, у његовој раној младости, велики утицај извршила чембалисткиња Ванда Ландовска. Ипак, чини се, суштински утицај на Вајсенбергово поимање музике извршила је његова мајка, о чему је сведочио сам уметник у поменутом чланку:
„Рођен сам у Софији, 27. јула 1929. године као Алексис Зигисмунд Вајсенберг . Као син јединац делио сам радост музицирања са мајком, слушајући концерте и снимке са радија. Звао сам их 'радијски сат'. Пре Првог светског рата моја мајка је с братом и сестром студирала музику и клавир на Бечком конзерваторијуму. Вративши се у Софију, њих троје су са собом донели дивну навику заједничког музицирања, свирања многих дела камерне музике, као и посете уметника којима је требала пратња, краћи смештај, кафа, велики комад незаборавног чоколадног колача, или, најчешће, све ово заједно.”
„Мора да ми је било четири или пет”, написао је – „када је мајка одлучила да ме посади уза себе на клавирску столицу, сваког дана по пола сата, после повратка из обданишта. Поставка руку, покретљивост зглобова, веза с клавијатуром и изнад свега, звук, контрола темпа, усавршавање технике, легато, стакато... Најлепше успомене на њу заувек су везане уз ове тренутке... Пажња с којом ме је слушала, љубав која је у тим тренуцима блистала из њених мирних очију.”
После мајке, малог Зигија краће време подучавао је доктор Бен Суса, познати софијски зубар, који је, по сећању овог пијанисте, много више уживао да свира клавир него да се бакће зубима. Но, недуго потом, неко из породице досетио се да дечака, који је показивао велику обдареност, одведе код Панча Владигерова, водећег бугарског композитора тог времена.
„Владигеров је био интуитиван, прилагодљив професор, који је у ученицима развијао свест о томе да је темперамент више оруђе него зачин. Оно што се сада назива 'мастер-клас', у то време није било омиљено, али је Владигеров био сигуран да је за нас изузетно важно да упознамо што више великих уметника, од којих је већина долазила код њега кући. Први велики уметник кога сам слушао уживо био је Дину Липати. Владигеров ми је организовао и први реситал: имао сам тада једанаест година. Било је то и први пут да сам изашао на подијум. Допало ми се.
Била је то 1941. година. Бугарска је била увучена у рат, а са њим су дошли и антисемитизам и депортације. Мада је било тешко објаснити једном детету зашто је неопходно бежати, мајка и ја смо, без оца, покушали да пребегнемо у Турску. Уз лажна документа, с малом торбом, великом картонском кутијом, неколико сендвича, једним имагинарним клавиром који се појављивао сваки пут кад бих затворио очи и једном старом хармоником коју ми је неколико година раније поклонила једна богата тетка кренули смо у опасну пустоловину.
На граници је одмах откривено да је наша виза за Истанбул лажна, као и дипломатски папири које смо носили са собом. После двосатног испитивања, мајку и мене одвели су у импровизовани концентрациони логор, намењен већином онима који су илегално покушали да пређу границу. По свој прилици, смерали су да нас одведу у Пољску. Овај логор, у коме смо провели три месеца, није се разликовао од других, осим што бар није било убијања. Само су три ствари остале непромењене у мом сећању: тишина, певање и плакање. Један немачки официр, надлежан за нашу бараку, игром случаја, изузетно је волео музику...
Чудо судбине
Судбина заиста има необичне путеве који понекад могу да произведу права чуда. Неочекивану срећу за мајку и мене донела је моја драга, стара хармоника. Немачки официр је изгледа волео Шуберта. Дозвољавао ми је да свирам касно по подне и, с времена на време, долазио да ме слуша. Сећам га се како је седео у углу, сасвим сам, каменог лица, без икаквог израза, изненада устајао и остављао нас на исти узнемирујући начин на који би и долазио. Једног невероватног дана тај исти официр одлучио је да дође по маму и мене, у журби нас изведе из логора, одведе на железничку станицу, убаци кроз врата наше ствари које су још увек биле спаковане у истој картонској кутији, хармонику дословце убаци кроз прозор вагона, пожели нам срећу. И нестане”.У Истанбулу, у који се најпре упутио са мајком, живео је његов ујак Фери.
„Иако је поновно окупљање породице било набијено снажним осећањима, ја сам само поздравио ујака и ујну и утрчао у музичку собу у којој је стајао клавир који нисам месецима додирнуо. Током дана у којима смо чекали да добијемо званичне папире мајка је одлучила да би било паметно да наставим са часовима клавира. Одлучили смо се за господина Зомера, којег су нам препоручили. Морам признати да није био педагог од великог поверења, јер је свирао прилично трапаво, али је зато био прави стручњак за жене. Салон у којем је држао часове много више је личио на модну писту, по којој су непрестано шетале елегантно обучене лепотице. Ипак, радио сам са њим неколико недеља. Он се већином опредељивао за брзе комаде и, кад год је то било могуће, веома кратке.
Коначно, стигли су и наши пасоши и транзитне визе за Палестину. После путовања возом за Бејрут, које је организовао Црвени крст, кренули смо таксијем за Хаифу. Сећам се да је целог тог путовања киша лила као из кабла. Падало је као што још само пада у филмовима у којима треба приказати библијски потоп. Све што смо знали јесте да је мамина млађа сестра Фини, која је емигрирала у Палестину непосредно пред избијање рата, после неколико неуспелих покушаја да пронађе посао, заједно са мужем изнајмила бар у предграђу Хаифе. Прве ноћи кад смо стигли мајка је одлучила да, уместо у потрагу за хотелом, кренемо на рибљу пијацу, око које је била већина барова, који су радили до касно у ноћ. Први бар био је такорећи празан и, као и већина наредних, осећао се на дим, пиво, рибу и урин. Посетиоци – морнари, рибари и проститутке. Наредна два бара изгледала су слично, мада дупке пуни и бучни. Четврти је затворен непосредно пре нашег доласка. Прилазили смо петом када се моја мајка наједном обесхрабрила и рекла да је уморна те је одлучила да потражи неку хотелску собу да преспавамо.
Препознавање срца
Угледао сам још један бар који је заударао горе од претходних. Неко је, негде у дну, свирао популарне џез мелодије на неописиво старом клавиру. Нешто, можда интуиција, можда неки звук, наједанпут ми је, попут бола, 'запарало' срце. Окренуо сам се, утрчао и препознао тетку с леђа.”
После једногодишњег боравка у Хаифи, Зиги се ратне 1943. године с мајком преселио у Јерусалим због, како сам наводи, високог угледа тамошње Музичке академије.
„Професор Шредер, следбеник Шнабела, био је неспорни ауторитет за немачки репертоар. Сви ми који смо имали ту срећу да нас одабере за своје ученике много му дугујемо. Фрау Хермелин, дама од класе и шарма, водила је дивну вилу у којој је живело неколико професора са Академије и бесплатно боравило неколико ученика с препорукама. Мајка је нашла посао у путничкој агенцији.
Убрзо по доласку, први пут сам наступио с оркестром. Било ми је 14 година и са оркестром Радио Јерусалима извео сам Бетовенов „Трећи клавирски концерт”. Наредне сезоне имао сам и прву турнеју, по Јужној Африци: петнаест концерата са различитим програмима реситала и пет концерата са оркестром. Рат се био тек завршио, професор Кестенберг, високо цењени музичар и управник оркестра Палестинске, а потом Израелске филхармоније, прихватио је да будем солиста на једном од редовних концерата оркестра. Добио сам уговор за наредне три године, који ми је омогућио да наступим и на концерту којим је дириговао Леонард Бернштајн. После тога одлучио сам да се преселим у Њујорк. Но, пре него што сам напустио Израел, одржао сам реситал на отвореном за хиљаду деце из Дегание Алеф, најстаријег израелског насеља. Као знак захвалности за задовољство које су ми пружили, оставио сам им своју стару и обожавану хармонику. Инструмент који ме је извео из концентрационог логора. Тим симболом отпочео сам нови живот.
Експлозија мозга
Стигао сам у Њујорк крајем лета 1946. године. Имао сам два писма с препорукама, једно за Артура Шнабела, друго за Владимра Хоровица, свако у по једном џепу. И једно и друго прочитао сам бар петнаест пута. Била су истоветна, а потписао их је маестро Кестенберг. Навео је да су ме, током година у Софији, педагошка снага и музички утицај и ентузијазам Панча Владигерова, пијанистички припремили у најбољој педагошкој традицији.
„Похађао сам предавања на Џулијарду, који је у то време био најбоља школа у Америци. Ушао сам у класу Олге Самароф која је, са Розином Левин, примала само врхунске таленте. Владимир Хоровиц био је тај који ме је навео да се пријавим на такмичење Левентрит, у то време најугледније такмичење у Америци. Мислио је да ће, независно од исхода, то бити добро искуство.
Како је некад тешко разазнати шта су сећања, а шта су била надања. Седео сам иза сцене покушавајући да чујем, штавише, да слушам, али је све у мојој глави звучало збркано. У једном тренутку учинило ми се да чујем гласове који допиру с улице, онда да неко дивно свира Шопенову „Сонату у х-молу”. Или је то био Лист? Пред очима ми се одвијао филм, са флеш бековима појединих звукова, покушајима да се подсетим шта је било добро, шта лоше, још увек слушајући. Али сада су се звуци некако расипали око мене, нешто мора да се десило, срце ми је на тренутак прескочило, више нисам могао да чујем ниједан једини звук, ум ми се на тренутак тако замаглио да сам једва чуо како ми прилази човек који ме је очито прозвао после звона. Ког звона? Уопште нисам чуо звоно. Нагнуо се преко мене и прошаптао или га нисам добро чуо: 'Управо сте освојили Левентрит награду за 1947. годину'. Мозак ми је експлодирао тренутак пре него што сам спустио руке на клавијатуру. И у том тренутку сам се пробудио.”
Победа на Левентриту донела је Вајсенбергу први концерт у Карнеги холу са Њујоршком филхармонијом и Ђерђом Шелом. Није се зауставио већ је исте године победио и на такмичењу младих музичара које организује Филаделфијски оркестар, што му је омогућило да наступи са Јуџином Ормандијем. Те, 1947, године почео је онај део Вајсенбергове каријере који је кренуо узлазном путањом и свакако веома добро познат многима. Постао је један од најпознатијих пијаниста двадесетог века – века пијанизма Ипак, једна појединост остаће, ипак, загонетна.
Године 1956. године, пошто се преселио у Париз и постао француски држављанин, Вајсенберг се повукао са концертног подијума и читаву деценију посветио реконструисању сопствене пијанистичке технике. Размере тајне која обавија такву једну одлуку биле су тако велике, да су се о њему препричавале бројне легенде. Оне и даље живе кроз бројне, незаборавне снимке које је за собом оставио, али и причу како му је, захваљујући свирању у окриљу смрти, подарен живот.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
