Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Византијске приче


КАД СУНЦЕ ПРЕСТАНЕ


             

У почетку је завладао паничан страх, бојазан од божјег гнева, а онда су следили суша и глад... све то као последица помрачења Сунца, односно Месеца


сихолози сматрају да је један од најстаријих страхова у човеку страх од помрачења Сунца који и данас у примитивним људским заједницама може да изазове космичку застрашеност. Одискона је у појединим раздобљима историје човечанство заокупљао ужас да ће доћи тренутак када ће се видети како Сунце заувек ишчезава на хоризонту и како људи остају у вечном мраку. Као и остале природне појаве, попут земљотреса или комета, средњовековни људи су и помрачење Сунца, односно Месеца, сматрали испољавањем божјег гнева. Из разних разлога незадовољан људским родом, Бог упозорава човечанство, упућује му злослутне предзнаке који наговештавају велике несреће као казну за учињене грехе.
    Нарочиту бојазан изазивао је и сваки, па и најмањи наговештај да сунчеви зраци „слабе” и да ће сунце престати да сија. Реч је о необичној климатској појави која се, истина, дешава веома ретко. Једна таква забележена је у првој половини 6. столећа. Сачувана изворна сведочанства, изашла из пера неколико писаца који потичу из различитих делова средњовековног света и припадају различитим друштвеним срединама, веома живописно и речито казују о чудноватој појави. Посреди је необичност која је потрајала током 535. и 536. године и у великој мери узнемирила оновремене људе.
    Прокопије из Цезареје, највећи византијски историчар и савременик Јустинијана I Великог (527–565), у својој „Историји ратова” забележио је да се током десете године његове владавине појавило најјезивије знамење. Ту можемо да прочитамо следеће:
    „Сунчевим зрацима недостајао је било какав сјај и током читаве године сунце је сијало као месец, као да је по
мрачено. С времена на време, људи су доживљавали рат, кугу и све друго што је предсказивало смрт.”

а у Прокопијевим реченицама нема претеривања, показује извештај једног писца из друге средине.
Јован Ефески, сиријски писац који је
живео у 6. веку, аутор је врло значајне црквене историје која није сачувана у целости. Међутим, Михаило I Сиријски, јаковитски патријарх Антиохије (1166–1199), користио је у хроници делове црквене историје Јована Ефеског, па је преписао и његов извештај о „затамњивању” Сунца. Остало је записано:
    „Сунце је давало такав знак који никад
а пре није био виђен ни записан. Оно је постало мрачно и његова затамњеност потрајала је осамнаест месеци. Сваки дан сијало је око четири сата, па ипак, светлост није била ништа више од слабе сенке. Сви су говорили да Сунце никада више неће повратити потпуну светлост.”



ожемо само да претпоставимо како су се осећали људи који су живели 535–536. године пред чијим очима је Су
нчева енергија нагло опадала.
    У 6. веку на Апенинском полуострву живео је Касиодор Сенатор чији су и деда и отац направили одличну политичку каријеру, први на двору римског цара Валентинијана III (425–455), док је други био личност од поверења Теодориха Амалијца, краља германског племена Острогота (489–526). И Касиодор Сенатор достигао је веома високе положаје за владавине Теодориха Амалијца, у историји упамћеног и као Теодорих Велики, и његових наследника. Он је
оставио сведочанство у познатом делу „Вариае” (Разноликости) из којег сазнајемо да у Италији сунчеви зраци скоро годину дана нису бацали сенку и да је у најтоплијем делу године температура била ниска.
   Из Касиодоровог подробног описа јасно се види да је прашина у знатној мери умањила уобичајену видљивост
. Овај угледник записао је:
„Ваздух, који је из снега накупио прекомерну студен, није био загрејан врелином сунца. Ваздух пак задржава стечену густину, спречава сунчеву топлоту и поиграва се гледајући људску крхкост. Јер, небеска тела владају нашим обзорјем и кроз њих једино у ретким приликама можемо да видимо када то њихова материја допусти.”
   У овим реченицама Касиодор нам је понудио и неку врсту „научног” образложења појаве чији је очевид
ац био.

пак, хронолошки најтачнији извештај о несвакидашњој климатској појави оставио нам је Захарија Ретор или Захарија Схоластик, епископ града Митилене, који је живео у завршним деценијама 5. и првој половини 6. века. Овај црквени великодостојник записао је:
„Сунце је почело да бива затамњен
о дању, а Месец ноћу, од 24. марта до 24. јуна наредне петнаесте године индикта.”
    Индикт је циклус од петнаест година према којем се у средњем веку означавало време напоредо с годинама ере или без ње. У овом случају посреди је раздобље индикта који је почео 522–523. тако да Захарија заправо упућује на период између 24. марта 535. и 24. јуна 536. године.   Из сачуваних историјских извора са
знајемо и то да се ова „тамна” година подударила с посетом папе Агапета I (535–536) Цариграду.   Римски првосвештеник је и преминуо у престоници на Босфору.
   Посредно сведочанство о томе да је ова појава постојала и на Истоку, налазимо у хроници Марцелина Комеса, писца 6. столећа. Он је забележио да је међу сараценским п
леменима долазило до сукоба око пашњака и да је то постало нарочито жестоко 536. године, у време када је дошло до катастрофалне неродице. Због погубне суше око петнаест хиљада Сарацена било је приморано на сеобу.

ада је у питању хронологија ове појаве, и Прокопије наглашава да је „тамна” година наступила током зиме коју је византијски војсковођа Велизар провео на Сицилији, док се други војни заповедник Соломон налазио у Картагини. То је била зи
ма 535–536. године. Изразито слаб „сјај” Сунца имао је за последицу и неродну годину која се одразила и на врло слаб принос житарица. С тим је у вези и важна царска одлука изражена у знаменитом едикту из 538–539. године. Ова одлука императора Јустинијана I Великог тиче се нових одредби о испоруци жита из Египта у Константинопољ. Добро је познато да је до арабљанског освајања, 646. године, Египат био житница византијске престонице.
    Једно писмо Касиодора Сенатора, које је заправо део званичне службене преписке, недвосмислено сведочи о тешкоћама у прикупљању пореза у натури у провинцијама Италије. Као државни функционер, он у циркуларној епистоли, писму
које је датовано у септембар 537. године, истрајава на томе да је неопходно да земљовласници исплате дуговања.  У јесен исте 537. године једно писмо упућено је становницима провинције Истре и у њему се исплата пореза у натури захтева у целини. Занимљиво је да се као разлог наводи чињеница да путници намерници који су тамо пролазили јављају да је у провинцији родио очекивани принос жита, грожђа и маслина. То значи да је чудновата пошаст на неки начин поштедела област Истре. Из овог случаја види се да је држава једва дочекала да неке провинције, које су ипак остале поштеђене последица недовољне осунчаности, оптерети пуним износом пореза и тако попуни своја осиромашена складишта.

згледа да је подручје северног Јадрана, уопште, било поштеђено погубног учинка „бледуњавог” Сунца. О томе нам сведоче још нека писма из писане заоставштине Ка
сиодора Сенатора. У једном од њих налаже се локалном трибуну да прикупи рибу и со из приобалног појаса око данашње Венеције. На њихове приносе није утицала неродна година која се нарочито неповољно одразила на земљорадњу. Међутим, из другог писма може да се разабере да је принос вина, пшенице и проса у Венецији ипак подбацио. То је био разлог што су неопходна следовања хране за војне потребе морала да буду прикупљана у Конкордији, Аквилеји и Форуму Јулија, али и то само у виду меса, док се вино по тржишним ценама набављало из Истре.
   Будући да је слаба жетва довела до појаве глади, остроготски краљеви, који су владали Италијом, морали су да воде рачуна о прехрањивању становништва. Из једног Касиодоровог писма види се да је готски краљ Теодат (534–536) епископу Милана у
путио наредбу да просо из државних амбара прода изгладнелом становништву. Све побројано говори о томе да су климатске промене 535. и 536. практично уништиле усеве.
    На другој страни, Касиодорова преписка из јесени 537. године већ наговештава делимични опоравак,
барем када је у питању подручје Истре. Међутим, остаје чињеница да су у средњем веку људи најчешће умирали од марта до јуна, односно до доласка нове жетве. У вези с тим, пракса је показала да је и прва година после сушне и неродне била веома тешка.



ва елементарна непогода временски се подударила с током великог двадесетогодишњег рата (535–555) у којем су војсковође Јустинијана I, у оквиру обнове империје у некадаш
њим границама, водиле рат против Острогота који су – после рушења Римског царства – створили државу на Апенинском полуострву. Учесник и историчар овог рата, Прокопије, често се враћа на тему глади. Тако су током једногодишње опсаде Рима, која је потрајала до марта 538. године, обе стране, нападачи и браниоци, биле погођене тешком несташицом хране. Истовремено, за римски гарнизон у Ариминију, који је био ослобођен опсаде у касно лето 538. године, као и за остроготске одреде у Ауксијуму и Урбинуму, глад је била непријатељ равноправан војним снагама противника.

лад је десетковала градове у Умбрији и Пиценуму, а током 539. године буквално је збрисала читав сеоски живаљ јер су непрестане ратне операције спречавале становништво да посеје усеве. На тај начин и рат је допринео неродним годинама. Као сведок и очевидац, Прокопије је, уз обиље потресних и сурово реали
стичких подробности, приказао изгладнеле становнике средишње Италије током Готског рата. Тада је, на пример, само у Пиценуму од глади умрло више од педесет хиљада сељака. Начин на који је то учинио, сматрају модерни историчари, сасвим је довољан да се Прокопије учврсти међу велике историчаре ратова.
    Ево како је највећи византијски историчар описао ужасне призоре глади:
    „А сада ћу нешто рећи о њиховом изгледу и начину на који су преминули, јер сам то видео својим очима. Сви су они прво постали повијени и бледи, јер су њихова тела
била лоше ухрањена, у складу са старом изреком ’глад зна да шчепа’. Жуч која им је сада због изгладњивања обузела тела лишила их је сопственог лика. И док је болест напредовала, сва течност их је напуштала, тако да им је кожа постајала веома сува. Тако је њихова кожа изнад свега почела да подсећа на животињску, па је изгледало да су испошћени све до кости.    И како им се боја тела мењала од животне у црну, тако су и они почели да подсећају на изгореле бакље. На лицима им је увек био израз запањености и стално су имали страшан лудачки поглед... И нико није могао да их сахрањује у земљу, јер никога није ни било ко би могао да обави сахрањивање. Штавише, чак и бројне птице које су се обично храниле мртвим телима оставиле су их нетакнутима јер нису имале шта са њих да поједу. Јер, као што сам претходно рекао, све месо је већ изјела глад. Таква је била несташица која је походила земљу.”

                                                             ***
    Сва побројана сведочанства, Прокопијева на грчком језику, Јована Ефеског на сиријском или Касиодорова на латинском, разумљиво драматична када се има у виду да потичу од запрепашћених савременика који су све то могли неп
осредно да виде, убедљиво сведоче о великој елементарној непогоди која је у оно време задесила готово читав свет.
    Модерни истраживачи покушали су да нађу узрок великом заклањању Сунца, односно његовог затамњивања 535–536. године. Најизвеснијим објашњењем чини се оно према којем је горњи слој Земљине атмосфере после велике вулканске ерупције био загађен облаком прашине. У разрешавању ове загонетке, која н
ије само историјска, научници су се окренули и окамењеним налазима и геолошким остацима, односно подацима значајним за археолошка истраживања. Од помоћи су били неки подаци из богате ризнице природних наука. Тако, на пример, сложени графикон који приказује раст годова дрвећа широм Европе показује да је раст биљака био уочљиво отежан управо крајем тридесетих и почетком четрдесетих година 6. века.
   Слично је било и у осталим крајевима
света, што јасно указује на то да климатска колебања нису била усредсређена само на европски континент, него су погодила и најудаљеније делове оновременог света.  У сваком случају, последице огромног облака прашине, који се испречио између Сунца и Земље – ако је та појава била у питању – потрајале су неколико година. Пољопривредна делатност готово одмах је замрла, па су поља средоземног света била сасвим огољена и људи су гладовали.



Аутор: 
Радивој Радић
Илустровао: 
Горан Горски
број: