3320 25. 9. 2015.
Изгубљене цивилизације
КАД СЕ ПРИРОДА
Ни научници немају исти став према жестоким природним непогодама, а пре свега о томе да ли такве несреће или небеске силе могу да збришу добар део човечанства
а ли велике природне непогоде као што су поплава, ерупција вулкана или удар комете могу да изазову нестанак читаве једне цивилизације? Расправа о томе је стара, врло стара. Старогрчки филозоф Платон (који је легендама придавао важност као да су непобитна археолошка и геолошка сазнања) сматрао је да је Земља заправо жртва различитих, ужасних непогода. Њих су изазвале спољне, космичке силе. Насупрот Платону, Аристотел је веровао у савршеност свемира. У непогрешивост неба. Будући савршен, космос није могао да представља никакву претњу за човечанство. Несугласице су дуго трајале. Све до 18. века. Углавном између теолога, уверених да би потоп могао да буде само Божје дело, и научника који су посезали за другом врстом доказа о катаклизмама. Додуше, мало ко је приговарао библијским причама о потопу. Без обзира на то да ли су прихватане као метафора или као веродостојан историјски податак. Уосталом, потоп је објашњавао једну од највећих тајни од када је света и века: одакле планине и фосилни остаци ишчезлих биљака и животиња? Шта је могло да буде узрок њиховог нестанка?
Славни астроном и геофизичар Едмунд Халеј (1656–1742), директор Гриничке опсерваторије, претпостављао је да је потоп изазвала комета која је пала на место на коме се данас налази Каспијско језеро. Комета је, дакле, изазвала тај талас који је све потопио.
Ко није ускочио у Нојеву барку?
Када је реч о узроцима и последицама природних непогода, почетком 19. века издвојила су се два табора. Такозвани катастрофичари оправдавали су библијско учење, прилагођавајући помало те приче геолошким открићима. Није више било могуће тврдити да су све наслаге стена настале после једног јединог догађаја. Сва је прилика да се то догодило после читавог низа различитих непогода! Предвођени палеонтологом Жоржом Кивјеом (1769–1832), катастрофичари су поново тумачили потоп као низ катаклизми и њима приписивали огромне таласе и вулканске ерупције. Нестале врсте биле су оне које нису преживеле те страшне догађаје. Односно, оне које нису успеле да уђу на Нојеву барку.
С друге стране, градуалисти, чији је главни представник био шкотски адвокат и геолог Чарлс Лајел (1797–1875), тврдили су да је прошлост наше планете могуће објаснити само уз помоћ појава и сила које још увек делују. Јер није могуће да су закони физике некада давно били другачији! Он и његови следбеници били су заговорници идеје да је Земља обликована спорим покретима који делују дуги низ година.
Дакле, слојеви планете наношени су постепено, током милиона година.
Доказујући еволуцију и постепену промену врста, теорије Чарлса Дарвина ишле су на руку градуалистима. Катастрофичари, са причама о Адаму и Еви и Нојевом барком, били су побеђени. Тако је бар изгледало. Ипак, мисао о древној светској катаклизми никада у потпуности није одбачена.
Светови у судару
Руски психијатар и социолог Имануел Великовски (1895–1979), професор Универзитета Принстон (САД), изнео је почетком педесетих година прошлог века још једну занимљиву претпоставку. Да је читав Сунчев систем настао после судара на Јупитеру. И планета Земља је само последица судара у васиони. Као што може да се наслути, писца бестселера „Светови у судару” академска заједница није прихватила оберучке. Напротив. Ипак, његове књиге и данас се добро продају. Великовски је сматрао да су бројне катаклизме у далекој прошлости на Земљи узроковане сударањем наше са другим планетама. Ти догађаји су се проредили када су у 7. веку пре нове ере планете ушле у своје орбите.
Веровање у то да је потоп почистио свет, а замало и људски род, можда је најславнија легенда у историји човечанства. Стари Сумери, још 3000. године пре нове ере, говорили су о светском потопу. Прича о Зиосудри који је направио сплав да би спасао и до копна превезао људе и животиње надахнула је, на известан начин, вавилонског јунака Утнапиштима који је учинио мање-више слично. Исти образац преузет је за библијску повест о Нојевој барци, односно – грчки мит о Деукалиону. Када је Зевс одлучио да направи потоп на Земљи, Деукалион је, по налогу свог оца Прометеја, направио дрвени ковчег. У њега се сакрио са својом женом Пиром. После потопа који је трајао девет дана, Зевс им је наредио да око себе бацају кости „Велике мајке”.
Деукалион је знао да је камење – „Мајка земља”. И заиста, од камења које је он бацао, постали су мушкарци, а од камења које је бацила Пира – жене. Тако је обновљено човечанство. Бројне легенде о потопу наводе на постојање изворне приче, боље речено, истинитог догађаја.
Амерички астроном Карл Саган (1934–1996), још један писац бестселера, изнео је теорију по којој је могућност да нека комета дотакне земљу веома мала, те да су све теорије Великовског немогуће.
Међутим, Великовски и данас има велики број присталица и заговорника претпоставки о свемирским сударима. Посебно је помињан када је откривена веза између нестанка диносауруса и удара астероида пре 65 минлиона година. Дакле, све велике катаклизме које су се догодиле током последњих 450 милиона година, изазване су „споља”.
Небеска (не)дела
Између различитих нестанака и ишчезавања с лица наше планете пролазе десетине милиона година, што је предуго раздобље, посебно ако имамо у виду да је историја хомо сапиенса почела „тек” пре четрдесет хиљада годиина, те да је цивилизација – онаква какву данас посматрамо – стара десетак хиљада година.
Ипак, данас знамо да су се катаклизме и природне катастрофе догађале и после нестанка диносауруса. Енглески астрофизичар Виктор Клуб (1934) и Шкотланђанин Бил Напијер (1940) дошли су до закључка да се највеће комадање суперкомете Енке догодило током бронзаног доба, када су прве египатске и месопотамске цивилизације биле на врхунцу. Постоји ли можда нека веза? Сведочанства из тог времена (2000. године пре нове ере) пуна су прича о чудесним појавама на небу – кишама камења, ватри на небу и томе слично. Сматрало се да су то божанске силе. „Небеским делима” неки објашњавају и крај ере великих градњи пирамида у старом Египту. Други се питају да ли су природне непогоде изазване космичким силама уништиле библијске градове Содому и Гомору?
Многи научници, а пре свега псеудонаучници, имају дакле разлога да испишу нове странице и изнесу нове претпоставке. Да из свог угла дају одговор на питање о томе шта се некада давно дешавало. Поједина истраживања која иду у том правцу научници називају „доследним катастрофизмом” – будући да као основу узимају доказане астрономске појаве и „смештају” их где треба. На коначан одговор још се чека, док многи врте главама гледајући „освете” природе и несреће које погађају нашу планету скоро свакодневно. Надајмо се да ће одговор стићи пре него што се нашој цивилизацији догоди нешто непоправљиво.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
