На истоку нешто ново

КАД НАУКА

Михаил Васиљевич Ломоносов био је вишеструко надарен. Постао је први руски научник светског угледа а савременицима у домовини био је, пре свега, познат као песник, сликар, лингвиста...

ридесетих година 19. века Пушкин је о њему говорио:
„Он је створио универзитет. Он сам био је наш универзитет.”
Михаил Васиљевич Ломоносов живео је у време великих промена у Русији које је почео цар Петар Велики. Како каже историчар науке Лебедев: „Пред очима једне–две генерације родило се ново друштво, утврдио се нови однос према човеку. Од тада, порекло и титуле нису били у првом реду, већ заслуге за државу. Енергични и предузимљиви људи добијали су главне улоге. Брзо су се рушиле привилегије старог племства – бојара и духовништва.”
Петар Велики кренуо је у стварање нове армије, морнарице, престонице, световних школа. Усвојен је нови календар, грађанско писмо, процветала је издавачка делатност, појавиле се новине, основан први музеј и Академија наука.
Многи су у то бурно време добили прилику, а један од изабраника срећних околности био је свестрани Ломоносов. Успешан рад на много поља омогућио му је да од државног кмета постане племић. Прави човек у право време.

   Постао је први руски научник-природњак светског угледа, песник, књижевник, лингвиста, сликар и историчар. Његов рад обухватио је све области просвећености и с правом га сматрају оцем руске науке. На његово заузимања основан је први самостални руски универзитет у Москви 1755. године.

                                    Странци прогоне домаће

   Михаил Васиљевич Ломоносов рођен је 19. новембра 1711. у селу Денисовка, на обали Белог мора у породици рибара. Од детињства је помагао оцу и пловио све до Шпицбершких острва. Опасности пловидбе по немирним водама калиле су физичку и духовну снагу младића. Комшије су га училе да чита, а ђакон месне цркве помагао је у томе. Поред црквених књига читао је „Граматику” Смотрицког и „Аритметику” Магницког.
   Имао је деветнаест година када је отишао од куће и придружио се својим земљацима који су путовали у Москву да тргују рибом и крзном. Скривајући своје ниско порекло, 1731. уписао је Славјано-грчко-латинску школу у Москви, где су га остали ђаци звали, како је касније рекао, двадесетогодишњи балван који тек почиње да се школује. Будући да је био један од бољих ђака пет година касније упућен је у Петербуршку академију наука, а одатле у Немачку на даље школовање.

                               Успео је да објасни и најтеже проблеме из физике и хемије

   На универзитету у Марбургу учио је: хемију, механику, хидраулику, хидростатику, аритметику, геометрију, тригонометрију, експерименталну физику, теоретску физику, метафизику, логику, сликарство, немачки и француски језик. Уз то похађао је и приватне часове мачевања и плеса. Потом је, на захтев Петербуршке академије, отишао је у Фрајбург да изучава рударство и металургију, али због неспоразума с професором Хенкелом одлази у Хаг. У лето 1741. враћа се у Санкт Петербург. Следеће године изабран је за асистента у Академији наука на катедри за физику.
   У то време, Русима је било тешко да добију место на Академији. Ломоносов је говорио „Странци закључавају врата испред нас као безочни гости, који неће да пусте домаћина у кућу”. И поред тога што је дошао у сукоб с администратором Академије, Шумахером, изабран је за академика уједно и професора на катедри хемије. Осим њега од Руса, је само још песник и лингвиста Тредиаковски био академик. Иако полиглота, Ломоносов је предавања држао на руском, а не на латинском језику. Била је то новина коју остали академици-странци нису радо прихватали.

                                            Поглед у Венеру

   Шумахер, будући да није могао да спречи избор Ломоносова за члана Академије, тајно шаље његове радове чувеном математичару и физичару Ојлеру, члану Академије наука у нади да ће оцена бити негативна и да ће на тај начин омаловажити не само Ломоносова већ и остале академике који су га изабрали. Међутим, Ојлер је одговорио:
   „Сви ови радови не само да су добри него су прворазредни, јер аутор објашњава најважније и најтеже физичке и хемијске проблеме које други научници нису успели. Он их објашњава с таквом аргументацијом да сам потпуно уверен у тачност његових доказа”.

                                                  Металургију је изучавао у Фрајбургу

   Ломоносов је развио представу о атомско-молекуларној грађи материје, тврдећи да се сва тела састоје од најситнијих недељивих честица које не могу да се виде голим оком. Од тога каква су својства тих делића зависе и својства тела.
   Ломоносов је 1748. први дошао до закључка, касније закон, о очувању масе:
   „Све промене које се дешавају у природи такве су да колико се нечега одузима од једног тела, толико се додаје другоме. Значи ако се материја негде смањи онда се она повећа на другом месту”. Ову тврдњу Лавоазије је само обликовао четрдесет година касније и остао упамћен као творац закона. Нешто слично десило се и с његовим радом о теорији о еластичности ваздуха која је потврђена век касније.
   Трећи пример кратког памћења у историји науке је откривање атмосфере на Венери. У мају 1761. било је помрачење Сунца. Планета Венера је прошла између Земље и Сунца. Посматрајући тај догађај телескопом, Ломоносов је запазио да се део диска Сунца мало затамнио када му се Венера приближила, али док још није почела да заклања Сунце. Одмах после помрачења приметио је затамњење другог дела диска који се налазио близу одлазеће планете.

                      Петар Велики пресудно је утицао на развој руског друштва

   „ Да није Венера окружена атмосфером сличној оној каква се налази око   Земље” питао се Ломоносов и то изнео у малу брошуру. Астрономи су, такође, запазили ту појаву али јој нико није знао узрок. Тек тридесетак година после, „откривена” је атмосфера на Венери, али се нико није сетио Ломоносова.

                                     Светлости Полтавске битке

   Ломоносов је свестрано приступао науци и истицао је опште принципе у истраживању. Утврдио је да је физика напредовала јер су научници почели да примењују експерименталне методе и тек након вишеструке провере добијених резултата доносили су закључке.
   За хемију је говорио да није довољно само „састављати и растављати” материју него треба тражити шта је узрок хемијским променама.
Угледну Волфову „Експерименталну физику” превео је на руски језик. и први увео појмове који су касније коришћени у пракси:
   „Био сам принуђен да тражим речи и називе неких физичких справа и појава и, мада ће они у почетку изгледати чудновато, надам се да ће временом постати обични”, записао је у предговору ове књиге.
   Успео је да се избори за изградњу и опремање хемијске лабараторије у 1748. године, једне од бољих у Европи. У њој је држао предавања и вршио огледе. Тако је разрадио своју технологију израде непрозирног разнобојног стакла, претходно извршивши око три хиљаде огледа.
   Касније је отворио фабрику за производњу разних предмета од обојеног стакла и радионицу за израду мозаика. Урадио је много слика у мозаику од којих су неке сада у највећим музејима Русије. Најбоље су: „ Полтавска битка” и „ Портрет Јелисавете Петровне”. Прва је урађена 1764. године, величине 6,5 х 4,5 метра. Она улепшава свечани улаз у Академију наука у Санкт Петербургу. Предлагао да се јавне зграде украшавају мозаиком, што је масовно рађено тек у 20. столећу. Сетимо се лепих станица Московског метроа.

                                Физика занимање, стих утеха

   Ломоносов, Карамзин и Пушкин утемељили су језик којим данас говоре и пишу Руси. Михаил Васиљевич је у чланку „О користи црквених књига у руском језику” написао да нови књижевни језик мора да користи руске речи, али је дозвољавао могућност и употребе црквено-словенских израза који су се одржали у говорном језику.
   Утврдио је основу руског књижевног језика и показао његов друштвени значај. Говорио је да руски језик има лепоту – шпанског, живост – француског , снагу – немачког и нежност – италијанског .
   Године 1755. написао је прву „Руску граматику”. Пре почетка писања рекао је „Ипак ћу почети, а ако је и не завршим другима ће бити лакше после мене”. Граматика је током сто година доживела десетак издања, а многе њене одреднице ушле су и у касније уџбенике.
   Занимљиво је да је савременицима био познат, пре свега, као песник који је говорио: „Физика је моје занимање, а писање песама – моја утеха”. Писао је оде, поеме, епиграме, посланице и драме. Још 1739, као студент из Немачке је Академији наука послао рад „О правилима руског песништва” где доказује да руски језик омогућава писање стихова не само трохејем и јамбом, него и анапестом и дактилом, што је утицало на руску поезију у наредних две стотине година.

                             Препознатљиве зграде - куле Универзитета ''Ломоносов''
                      у Москви

                                    УНИВЕРЗИТЕТ ЗА ПОНОС

Михаил Васиљевич Ломоносов био је покретач првог самосталног Универзитета у Русији, а помогао му је великаш Иван Шувалов, који је убедио царицу Јелисавету да потпише оснивачки указ 25. јануара 1755. године. Данас студенти у Русији овај датум славе као свој празник.
Приликом оснивања имао је три факултета: Медицински, Правни и Филозофски с физичко–математичким и филолошким одељењима.
„При Универзитету треба да буде и гимназија без које би Универзитет био као жетва без посејаног семена”, говорио је Ломоносов.
Од 1940. године, универзитет носи име Ломоносова.
Данас ова научно-наставна установа обухвата 39 факултета са преко 380 катедри. Има око 40.000 студената, магистраната и доктораната.
Осим факултета, у саставу су и: научно-истраживачки институти (15), музеји ( 4), научни парк, ботаничка башта, библиотека с девет милиона томова књига, издавачка кућа и школа–интернат за изузетно талентовану децу из читаве Русије.
У септембру 1953. Универзитет се уселио у једну од најпрепознатљивијих зграда-кула у Москви. Смештен је у још неколико стотина различитих објеката, укључујући и десетак студентских домова, укупне површине од око милион квадратних метара.
Московски државни Универзитет „ Ломоносов” најпрестижнија је научно-наставна установа у Русији и једна од цењенијих у свету.
Од двадесетак руских нобеловаца више од половине били су студенти или професори овог Универзитета.

                                                    -----------------

   Написао је преко двадесет ода од којих се издвајају „Ода о заузимању Хотина” посвећена Петру Великом и „Ода о доласку Јелисавете Петровне из Москве у Санкт Петербург после крунисања”.
   Професор Лотман говорио је да „код Ломоносова у неким песмама поезија постаје наука, а у другим наука се претвара у поезију. У одама Ломоносова та противречност ствара уметнички набој унутар текста”. У оди посвећеној царици Јелисавети поред похвалних речи самој царици и њеном оцу Петру Великом, пише о потреби развоја науке у Русији:

„Науке вазда омладину хране,
Утеха су духу у старачке дане.
Срећан живот с њима само више вреди,
Оне нас чувају у злу и у беди”

                                                            * * *
   Када се Ломоносов припремао за избор у болоњску Академија наука сачинио је списак својих радова. Његови биографи су, на основу тога, успели пронађу део необјављених рукописа у Хелсинкију тек 1972. године. Сматра се да је остало још материјала недоступног јавности.
Михаил Васиљевич Ломоносов умро је 1765. године у Санкт Петербургу.

Аутор:

Веселин Вашчић

На истоку нешто ново

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту