3320 25. 9. 2015.
Године које нису појели скакавци
КАД ЈЕ ПЕТАК БИО НЕДЕЉА
Како су се некадашњи ђаци, главни јунаци фотографије коју су као честитку упутили за наш хиљадити број, поново окупили после четрдесетак година и зашто су у Прачи подно Јахорине страховали да „ћиру” не завеје снег...
 |
 |
| Фотографија - честитка објављена 26. фебруара 1971. године |
На истој, другој страни, у рубрици „Догодило се...”, објављена је фотографија тридесетак ученика, готово затрпаних у снегу, како позирају фоторепортеру држећи у промрзлим рукама 24 слова, исписана на хартији блока број В, која су творила несвакидашњу поруку: „1000 Политикиних Забавника”. У редакцијском потпису стајало је: „Ученици Основне школе „Душан Батинић” из Праче (БиХ) честитали су нам јубилеј на посебан начин: уз писмо с лепим жељама за будући рад послали су нам и ову фотографију. Уложили су, очигледно, много труда да слова њихове честитке буду иста са словима ’Забавниковог’ наслова.”
Био је 26. фебруар 1971. године, „Забавник” број 1000.
И? Зар „Политикин Забавник” нема нових свежих прича него је кренуо да преписује сам себе? И зашто баш то? Било је и других, важних, и важнијих, јубилеја па ништа! И какве сад па везе имају лимун, макар он био и сладак, и чова који је науковао из раскупусаних страница с фотографијом ђака из тамо неке Праче која су се, вероватно као и многи други у то време, играли гађајући (се) праћкама?
Истина је да лимун не расте у Прачи, нема ни банана, али – бар кад је воће у питању – нема чега другог нема. Варошица која је запосела обале истоимене реке над којом стражаре планине Јахорина и Романија угнездила се у плодној долини, тридесетак километара источно од Сарајева. Легенда казује да се, некад давно, за Прачу говорило да је шехер (тур. велики град) док је Сарајеву приговарано да је касаба (тур. варош, мањи провинцијски град). Уосталом, овуда је пролазио важан каравански пут који је спајао Дубровник с Цариградом и Прача је, тада, била крцата хановима – одмориштима путујућих трговаца.
Има још. Ту, одмах поизнад данашње варошице, налазе се остаци древног града Павловца којим је, по сачуваним причама, управљала извесна Јериња, владарски хировита. Наиме, легенда каже да је умела да вуном прегради реку Прачу како би уживала у вожњи лађом. Не зна се да ли је уживала у купању у млеку будући да јој је с околних висова, из сеоских домаћинстава, дрвеним коритима, попут водовода, стизала драгоцена текућина. Предању као да ни то није било довољно, па је додало да је господарица утврде обичавала да, након бурне ноћи, младе љубавнике с градских зидина баца у невину Прачу.
Ако је помињани господин Рипли сматрао да је ваљано да забележи и обнародује давнашњи случај човека који је, је л’ те, ни из чега постао нешто, онда га је радозналост обманула и није довела у Прачу. Јер, и овде је поштовања вредан број њих, упијајући знање из којекаквих купусара, успео да живот учини и смисленијим и бољим. О томе заправо и хоће нешто да каже овај новински текст за који је предлог, веровали или не, стигао из далеке Отаве. Да, господине Рипли, из главног града Канаде, друге по површини земље на свету, одмах после Русије.
 |
| Некадашњи ђаци поново у школском дворишту. Ратко Дурсун први здесна. |
– Овдје Ратко Дурсун. Већ сам у годинама и откад знам за себе
читам „Забавник”. Набављам га и овдје, редовно, у једном киоску. И своје унуке сам заразио њиме. Но, не јављам се само због тога јер оваквих као ја вјероватно имате на гомилу. Хоћу, наиме, да вам предложим, ако мислите да то може да буде занимљиво за вас, да будете гости некадашњих ђака школе у Прачи чију сте фотографију, као честитку за хиљадити број „Забавника”, објавили 26. фебруара 1971. Окупићемо се послије скоро четрдесет година...
Дирљиво је било 17. септембра у дворишту осмогодишње школе
која се сад зове „Прача”. У јутру касног лета загрљаји и понека тврда суза, кадшто и мука с препознавањем. Сјећаш ли ме се, Драгане... Јеси ли то ти, Хајрудине... Види ти наше Гордане, ништа се није промијенила... Ено га и Брацо... Памтиш ли, Ленка, како си нам прала чарапе...
Некадашњи парови из клупа које су године угостиле белилом у коси и борама на лицу с готово детињим осмехом друмују временом кад су сневали да постану велики, одрасли људи. Тече река сећања, почесто набујала од мноштва притока јер ко би се свега одједном сетио. До касног поподнева, завршеног богатом трпезом у оближњој „Рибарској колиби”, река је постала језеро (ма океан, болан) крцато причама, оним али и овим, смехом и песмом, уписивањем телефона и мејлова. И тврдим обећањима да ће поново заједно пребирати по времену кад су са жеравицом у очима, сваког петка, ишчекивали „ћиру” који је стизао из Ужица, често у страху да пруга није завејана. Оно кад је из поштанског вагона искакало двадесет примерака најновијег броја „Политикиног Забавника”.
Некадашњи ђаци, јунаци фотографије објављене у нашем хиљадитом броју, на вест да је међу њима, а због њих, човек из „Забавника”, готово углас су загаламили:
– То је био наш прозор у свијет! За нас је петак био недјеља, празник, ба!
И уследио је својеврстан времеплов, попут наше рубрике „’Забавников’ историјски забавник”. Прича причу стиже. Брацо Ступар, данас судија у Сарајеву, још се сећа давнашњег текста о Душановом законику, Миломир Живковић, машински инжењер, вели да је помно проучавао „Дедине вештине”, Гордана Божовић, лекарка на Палама, посебно је волела „Цицин кутак”, а економиста Милена Бубања, и данас с чуђењем, помиње да је у „Јесте ли већ чули да...” прочитала да је Римско царство продато на лицитацији. Хајрудин Суљагић, данас хоџа у Прачи, каже да га је занимало све од технике, а Драган Срдановић, сада наставник ликовног у месној школи, и Данило Тодоровић Тарзо, надимак добио по стрипском Тарзану, отимали су се о стрипове.
А откуд „Забавник” у месташцу какво је Прача, успутна станица на прузи уског колосека, и то у оно време, и сваког петка?
 |
| Пре десетак година школа је обновњена уз помоћ новца Европске уније |
Дакле, Ратко Дурсун, данас шездесетосмогодишњак и човек који је имао и снаге и воље да с друге стране океана, после толико лета, окупи своје некадашње ученике у Прачи. Наиме, тада млади наставник ликовног, на запрепашћење многих, напустио је Сарајево намеран да баш овде деци одшкрине прозор у свет, често мимо крутог школског програма. Драгоцену подршку имао је у својој младој Ленки.
– У време кад је радио био повластица малобројних а телевизија мислена именица „Забавник” је био обоје то заједно, и реч и слика – врти свој филм Ратко Дурсун. – Хтео сам да ђацима понудим више него што им се нудило у уџбеницима, а да буде поучно и забавно, и тако сам дошао на замисао да се школа претплати на двадесет примерака „Забавника”.
А жеља да „Забавнику” упути својеврсну честитку за хиљадити број јавила се спонтано. Два-три месеца пре него што је требало да изађе јубиларац камером је снимио слова насловне стране „Забавника” и пројектовао их на зид учионице, односно на хартије блока број пет. Потом су ученици, они највреднији, попуњавали слова црним воденим бојицама. Ученицима постројеним у школском дворишту, у снегу до појаса, поделио је слова и бројеве, фотографисао и послао редакцији ни не сањајући да ће бити објављена.
– Какав је то петак био кад смо видели објављену фотографију. Ту детињу грају и радозналост препознавања на прилично мутном снимку и данас повремено чујем – поверава се наш домаћин. – А данас, заправо већ одавно, то су одрасли, зрели и паметни људи. Верујем, а многи ми и потврђују, да је и „Забавник” ту одиграо не малу улогу.
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
