Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

„Забавникова” школа живота


ИЗНЕВЕРА



Сто тридесет година ученици у Србији на часовима историје слушају о Санстефанском мировном уговору. Зашто је тај догађај толико важан?



вај мир који је крајем зиме 1878. године пораженом Османском царству у једном цариградском предграђу диктирала победничка Русија, у Србији одувек наилази на неподељено одбацивање и лошу оцену. Мењали су се режими, идеологије и поглед на свет, али остала је та тврдња о мировном споразуму чијим је словом Кнежевина Србија изгубила велики део ратних тековина, којим је створена Велика Бугарска, а српски народ спречен у борби за национално ослобођење.
    Временом, појавила се у нашој историографији тврдња да је српска влада, која се од тог времена окренула Аустроугарској, у ствари добро учинила, због чега је дугорочни губитак сваке наде у ослобођење Босне и Херцеговине заменила основана тежња за ослобађање крајева насељених Србима и Словенима на југу – у Старој Србији (Косову и Метохији) и Македонији. Чак је и полуколонијална Тајна конвенција, која је Србију у односу према Аустроугарској учинила, како је један савременик сликовито приметио, „европским Тунисом”, појединим историчарима изгледала мање неповољна пошто је Србији отварала пут ка долини Вардара. Нико у Србији, колико год био наклоњен Русији, није Санстефански мировни пројекат означио као повољан по Србију.
   Санстефански уговор о миру изненадио је савремене српске политичаре и јавност. Годинама се Србија спремала за велики ослободилачки рат. Када је до рата 1876. године коначно и дошло, српска војска доживела је велики и тежак пораз. Руска јавност ватрено је подржавала Србију, међу официрима кнежевске војске било је више руских добровољаца него регуларних српских часника. Ипак, руска царска влада није стала иза Кнежевине Србије. Тек када се поражена и делом прегажена Србија нашла у миру, предстојећи развој источне кризе довео је до ступања Русије у рат. Зверства у Бугарској, даљи ток црногорског ратовања у побуњеној Херцеговини и устанак у Босни, довели су до новог руско–турског рата. Рату је претходио споразум Санкт Петербурга с Бечом.  Цареви су се тада договорили тако да је Балкан поново подељен на њихове утицајне сфере.

                    
                           Комадање Балкана на рачун Србије – насловна страна француског
                                                               листа   „Петит журнал”
                
едном поражену Кнежевину Србију овог пута требало је гурати у рат са њеним сезереном – Османским царством. Руску војску зауставио је код Плевне у Бугарској снажан отпор османских трупа на челу са Осман-пашом, победником над српском војском у претходном рату. У погађању око руске помоћи без које је офанзивни рат српске војске био немогућ, пролазиле су седмице, али је српска војска коначно поново прешла границе кнежевине и то пре руског освајања Плевне. У успешном зимском ратовању српска војска победила је османске трупе. Истина, кнежевска војска није успела да допре до старих српских престоница Призрена и Скопља и граница из времена краља Милутина, којима су тежили стратези ратних операција. Ослобођени су Ниш, Пирот, Лесковац и Врање, али српске трупе нису узеле Видин, заузевши Трн и Белградчик, ни Приштину допревши до Брвеника и манастира Грачанице.

ат је завршен када су руске армије стигле надомак Цариграда. Руска дипломатија спремала се да поништи понижавајуће и неповољне одредбе Париског конгреса којим је 1856. године окончан Кримски рат – успешан европски поход против великог словенског царства. Османском царству наметнути су сада услови мира који су практично прекинули турско господство на Балкану. Поред дела Тракије, области покрај Цариграда, царство је задржавало већи део данашње Албаније, већину Косова и Метохије и узак земљишни коридор до Босне и Херцеговине. Ове средишње јужнословенске области, у то време већински настањене српским народом, стекле би према уговору о миру аутономију. Балканским полуострвом превладавала би огромна бугарска држава, која је требало да се простире земљама древних бугарских царева из лоза Дуло и Асена: од Црног мора и прилаза Једрену, широког излаза на Егејско море крунисаног Солуном, па све до надомак српског Ниша и албанске Кроје. Нова држава била би руска штићеница на југу Европе.
   Једна мала држава такође је била виђена да постане добитница овог споразума. Црна Гора је требало да учетворостручи површину, да изађе на Јадран и рашири се шире од данашњих граница, до реке Лима. Руски амбасадор у Цариграду за малену Кнежевину Црну Гору говорио је како је она „заветна земља” Русије.
Српски војник у спреми за рат 1875. године

нежевина Србија добила је најмање проширење од свих хришћанских балканских држава. Кнез Милан и српска јавност били су изузетно незадовољни ставом Русије чије су им дипломате јасно ставиле до знања да су руски и бугарски интереси изнад српских. Не само да је пут за Македонију заувек био затворен, већ су умањени и добици на другим странама. Чак је и посед Ниша, великог српског града у близини старе границе Кнежевине Србије, у почетку био несигуран. Коначно, словом Санстефанског мировног уговора Србија је добила Ниш и Лесковац, али не и Пирот и Врање. Добици на другој страни чинили су се симболичним.  Земљиште од старе границе до Новог Пазара, али без овог града, подручје до Косовске Митровице, али не и сама ова варош, Подујево, али не и Приштина. Није ни чудо што се савременицима чинило да ће Србија у будућности, окружена трима, уместо двема, далеко моћнијим државама, бити изложена великим искушењима и опасностима. Било је то доба колонијалног, индустријског и царинског надметања у коме је Србија, поред Швајцарске, остала једина европска држава без излаза на море. Милиони Срба остали су при том да живе без слободе и права, изван граница Србије.


                             
                                   Успомена каплара Бранислава Нушића (десно)
                                                          из српско–бугарског рата

ви ови аргументи несумњиво су имали велики значај у оно време. И, када су уместо једне велике успостављене две знатно мање самосталне бугарске државе, а Србија присајединила пространије поседе на истоку и југу, стратешки важне за будући продор према Скопљу и Вардарској долини, чинило се да је ипак постигнут некакав успех. Ипак, на другој страни, из данашње перспективе, ствари изгледају потпуно другачије.  Према споразуму царева, Босна и Херцеговина требало је да падне под аустроугарски утицај, али са аутономијом и страним гаранцијама, на челу с гувернером из најбројнијег – до тада потлаченог – српског народа и равноправношћу свих вера и народа. Можда би у том случају будућност ове несрећне области, данас независне државе, била срећнија и мирнија. У сваком случају, мало је вероватно да би могле да буду нестабилније и у већој мери оптерећене унутрашњим тешкоћама и тешким наслеђем.    Напредовање Србије ка југу било би вероватно мало могуће, али објективно ова тежња показала се политички неодрживом и економски недовољно потребном. У време када је у области Новог Пазара српски народ био у већини, баш као што је чинио веома бројну мањину у етнички измешаним областима Косова и Метохије, присуство српске државе надомак Новог Пазара, Косовске Митровице и на десетак километара од Приштине свакако би онемогућило да током 20. и 21. века у овим крајевима буду створена национална средишта с државним претензијама. Иако је Османском царству остављен узани земљишни појас ради пролаза пруге ка Босни, која до наших дана није изграђена, раздаљина граница Србије и Црне Горе од свега десетак километара омогућила би раније и можда успешније уједињење и интеграцију у то време несумњиво две српске кнежевине.
   Наравно, сва размишљања у вези са свим догађајима из прошлости није могуће проверити. Санстефански мировни уговор, који је од почетка имао мале изгледе, пошто је Русија имала раније успостављене чврсте обавезе према другим великим силама, ипак са становишта историјског искуства нашег времена даје више ослонца и разлога новим размишљањима.


Аутор: 
Чедомир Антић
број: