3320 25. 9. 2015.
Векови пресуђују
ИЗДАЈНИК ИЛИ РОДОЉУБ
 |
| Веспазијанов тријумф у Риму 71. године, поводом освајања Јерусалима. |
Неретко нам се догађа да у некој острашћеној политичкој расправи, говорећи о појединим личностима које имају знатног утицаја на историјске догађаје, пристрасно посегнемо за одредницом да је неко истински родољуб или, напротив, некоме ко нам се не свиђа олако припишемо веома тешку дисквалификацију да је издајник. При том, губимо из вида да се између ове две крајности, између ова два супротстављена пола, налази читава скала различитих вредносних судова.
У овом малом прилогу биће речи о двојици писаца – историчара, једном Јеврејину и једном Византинцу, које раздваја временски јаз од четрнаест векова, двојици „браће” по перу који су доживели сличну судбину да од дела историчара буду проглашени за издајнике. Премда се за њихове животне путеве не би могло рећи да су били истоветни, у њима има много заједничког.
Јосиф Флавије
 |
| Јосиф Флавије као свештеник |
Зна се да је Јосиф 63. или 64. године путовао у Рим, у једну нимало лаку дипломатску мисију. Био је посланик са задатком да избави јеврејске свештенике које је утамничио високи римски државни функционер Феликс. Примила га је царица Попеја Сабина, супруга цара Нерона (54–68), и Јосифу је пошло за руком да издејствује ослобађање старих свештеника. У домовину се вратио 66. године кад је почео Јудејски рат и неко време бранио је Галилеју.
После смрти јеврејског владара Херода Великог, коју је пратио масовни устанак, Јудеја је на преласку из старе у нову еру постала протекторат и део провинције Сирије, а њом су у име Римског царства владали прокуратори. Римска управа имала је разумевања за верске обичаје Јудејаца, тако да су они били ослобођени војне службе и нису приморавани да учествују у култу цара чиме би могла да буду повређена њихова верска осећања. Упркос томе, Јудејци су се тешко мирили с влашћу Рима, па је између месног живља и туђинаца, различитим поводима, непрестано долазило до сукоба. Попут житеља других провинција, и становништво Јудеје било је приморано да Римљанима плаћа порез, чији је највећи терет морало да понесе сељаштво. Уз то, осетљиви на своју веру, познату по искључивости и томе да није допуштала мешање припадника других вероисповести, имали су сукобе с каткад надменим и грубим римским управницима и војницима који нису увек уважавали прокламовано поштовање јеврејске верске посебности.
Сачувани историјски извори кажу да је велика побуна почела у граду Цезареји, због тога што је Јудејцима било ускраћено учешће у градској самоуправи. Последица је био њихов оружани сукоб с хеленизованим становништвом овог знаменитог лучког града које је уживало подршку власти. После тог сукоба Јудејци су напустили Цезареју, а то је довело до устанка у Јерусалиму. Мора се признати да су избијању побуне умногоме допринеле и злоупотребе тамошњег прокуратора Гесија Флора. У првом тренутку, бесу устаника није могло да се стане на пут – они су масакрирали римски гарнизон. Римљани су узвратили тако што је Гај Цестије Гал, намесник Сирије, покушао да освоји Јерусалим, али му то није пошло за руком. Пораз омражених Римљана само је погодовао распростирању устанка који се попут шумског пожара хитро ширио по читавој Јудеји.
 |
| Јосиф Флавије с једне романтичарске гравуре. |
Стање је постало толико озбиљно да је император Нерон морао да против Јевреја упути нове трупе под командом ваљаног војсковође Флавија Веспазијана. И овог пута римска војска наишла је на упоран отпор побуњеника који су се углавном бранили. Међутим, у критичном тренутку дошло је до неслагања међу устаницима, па су многи фарисеји, преплашени великим замахом устанка, а прибојавајући се могуће римске одмазде у случају гушења јеврејске буне, ушли у преговоре с Римом. Међу њима био је и војни старешина Јосиф који је, како може да се прочита у многим приручницима за римску историју, једноставно издао устанике. Он се 67. године предао Флавију Веспазијану, а сачувана је и легенда према којој је римском војсковођи прорекао да ће постати цар, што се касније и обистинило.
Ратовању вичном Веспазијану, који је мудро и стрпљиво водио војне походе, успело је да освоји читаву Јудеју. Под влашћу устаника остао је само Јерусалим и још неколико тврђава. У исто време у самом Јерусалиму вођена је борба између различитих група устаника, а превагу је однела струја која је робовима дала слободу, сменила највише свештенство и коцком изабрала новог врховног свештеника, док је храм претворен у тврђаву. Премда се у граду убрзо осетио недостатак животних намирница и појавила глад, браниоци су се и даље јуначно борили против Римљана.
 |
Година четири цара
У том тренутку, реч је о 68. години, у Веспазијанов војни логор стигла је вест о Нероновој смрти. У Римском царству се на драматичан начин отворило питање наследника престола будући да су се појавила четворица претендената. Отуда је 69. година у римској историји остала забележена као „година четири цара”. Један од њих био је и Флавије Веспазијан који је касније изашао као победник.
Кад је Веспазијан проглашен за цара и кад је морао да се окрене према Риму, он је команду препустио свом сину Титу, који је наставио с опсадом Јерусалима. У огорченој борби Римљани су уз велика напрезања успели да освоје градске зидове, али је храм и даље остао несавладив бастион бранилаца. У критичном тренутку римски војници најпре су спалили његове галерије, а затим и сам храм. То је довело до уличних борби које су трајале још месец дана и завршиле се тек у септембру 70. године. За одмазду храм је био порушен и сравњен са земљом, а следеће, 71, године Веспазијан, тада већ римски цар, и Тит заједнички су прославили тријумф поводом победе над Јудејцима.
У међувремену, 69. године, Веспазијан је повратио слободу Јосифу који је онда остао уз Тита током 70. године, а затим дошао у Рим где је провео остатак живота. Додатак Флавије уз своје име Јосиф дугује Веспазијану и Титу, представницима нове римске династије такозваних Флавијеваца. Дошљак из Јудеје се у „вечном” граду посветио писању за које је био необично надарен. На књижевни рад охрабривао га је и подстицао пријатељ Епафродита коме је Јосиф у знак захвалности и посветио своја дела.
Његово најзначајније дело је „Јудејски рат” у чијем уводу пише о устанку Макабејаца, а онда обухвата збивања у раздобљу од 66. до пада Јерусалима, 70. године. Изгубљени оригинал састављен је на арамејском језику и Јосиф Флавије га је свакако уз нечију помоћ превео на грчки. Он је, између осталог, желео да Грке упозна са својим народом. Уосталом, било је то време кад су грчки и латински били „светски” језици. Његово дело „Јеврејске старине” почиње са стварањем света и допире до 66. године. Међутим, сматра се да сведочанство о Исусу Христу које се налази у тој књизи није аутентично. У спису „Против Апиона” Јосиф Флавије настојао је да докаже како је јеврејски народ један од најстаријих културних народа и да грчки филозофи заправо зависе од Мојсија. Уз наведена дела, сачувана је и аутобиографија Јосифа Флавија која употпуњује његову значајну писану заоставштину. За њега се може рећи да је био противник искључивог јеврејског национализма, али је здушно бранио јеврејску веру и културу. Невољни да му опросте напуштање устаника и предају Римљанима, Јевреји су га ипак дуго сматрали за издајника. Тек кад су увидели колико је његово дело значајно за јеврејску прошлост и за ширење истине о Јеврејима у оновременом свету, донекле су смекшали ставове према Јосифу Флавију. Ипак, извесна сенка и даље остаје на његовој биографији, па тако у појединим уџбеницима можемо да прочитамо: „Јосиф Флавије није ни велики дух ни велики карактер.”
Критовул с Имброса
 |
| Мехмед II Освајач |
Последња генерација византијских историчара, писаца који су живели и стварали у 15. веку, имала је удес да доживи крај Византије и да пише после пропасти универзалног царства. Овај нараштај ромејских људи од пера стоји готово на самом крају једне духовне вертикале. Реч је о грчкој прагматичкој историографији која је трајала преко две хиљаде година и у чијем подножју су Тукидид и Ксенофонт. Георгије Сфранцис, Дука, Михаило Критовул и Лаоник Халкокондил сачињавају то последње поколење византијских историчара махом окренуто успону турске моћи. Модерни истраживачи ромејске прошлости, не без извесног жаљења, склони су да последњих стотину година византијске историје виде само као својеврстан увод у велику историју Османског царства.
Од споменуте четворице историчара овога пута окренућемо се Критовулу. Имброс, егејско острво надомак Хелеспонта (Дарданела) – теснаца који спаја Егејско и Мраморно море, а раздваја копно Мале Азије и Тракију – родно је место Михаила Критовула. О његовом животу сачувано је само неколико чињеница тако да се биографија овог византијског историчара може сагледати само у недовољно јасним обрисима. Није познато ни кад је тачно рођен – можда негде крајем прве деценије 15. столећа. Потомак је истакнуте породице с Имброса, где је провео највећи део живота. У изворима се први пут помиње 1444. године, кад га је на родном острву посетио чувени италијански хуманиста Ћиријак из Анконе и о њему врло похвално говорио.
После пада Цариграда у руке Мехмеда II Освајача, 1453. године, све већи страх од Турака није мимоишао ни Имброс. Најугледнији архонти у нервозној ужурбаности напустили су острво и сигурност потражили на удаљенијим тачкама егејског архипелага. Будући да Критовул, који је стао на чело странке конформиста, није имао никаквих илузија о снази оновременог раздробљеног и драстично смањеног византијског света, света чији су „остаци остатака” били потпуно обезглављени падом престонице на Босфору, био је спреман да острво добровољно преда Османлијама. Једноставно, желео је да тамошњи живаљ поштеди узалудних страдања и Имброс спасе ратних разарања. Отуда не би требало да изненади податак да је 1456. године, за време експедиције папске флоте с циљем да острва у егејском архипелагу доведе под власт Латина, Критовул стао на чело антилатинског покрета и водио преговоре о предаји острва Османлијама. Био је свестан да се пред снажном турском флотом у Егеју не може очекивати никаква сигурна заштита Венеције или папске курије.
Србија, лепа и богата
Тако је 1456. године управо Михаило Критовул постао турски намесник на Имбросу, одакле је, вероватно 1466. године, кад су острво запосели Млечани, побегао у Цариград. Тамо, у новој престоници Османског царства, затекла га је куга следеће, 1467. године, пошаст која је однела на десетине хиљада живота. Ту је завршио своје историјско дело, сачињено у пет књига, и у јесен 1467. године предао га Мехмеду II Освајачу (1451–1481). Претпоставке неких истраживача да је Критовул био султанов секретар и, касније, монах у једном манастиру на Светој гори, немају потврду у изворима.
Ово је један од прилично ретких случајева да је сачуван аутограф, рукопис потекао из пера самог аутора, који је Критовул с Имброса саставио у раздобљу од 1465. до 1467. године. Кодекс о коме је реч открио је Константин Тишендорф у библиотеци Сараја 1859. године, а Критовулов спис је до сада објављен два пута, 1870. и 1983. године, и преведен на енглески, немачки и бугарски језик.
У улози главног јунака Критовуловог дела, у коме је описано релативно кратко раздобље од 1451. до 1467. године, појављује се Мехмед II Освајач, па је стога он „цар царева”, „господар земље и мора”, „тријумфатор” и „непобедиви”. Византијски историчар велича подвиге турског емира, истиче његову личну храброст, непоколебљивост и издржљивост, наглашава његову дарежљивост и милосрђе, док султанове пороке и, истина ретке, неуспехе прескаче или преко њих прелази сасвим овлаш. Он султана упоређује с Александром Великим, Помпејем и Цезаром. Ипак, овај хвалоспев дат је помало апстрактно и шематизовано и Критовул себе не унижава претераном снисходљивошћу која је, на пример, била својствена другом туркофилу – трапезунтском научнику и филозофу Георгију Амируцису. Критовул има крајње лоше мишљење о Латинима, док за друге народе као што су Ромеји (Византинци), Срби, Угари, житељи Босне – осим Албанаца и Влаха, према којима је такође непријатељски настројен – има одређених симпатија.
Занимљиво је да Критовул с Имброса доноси један од најлепших описа средњовековне Србије, мада, колико је познато, никада није походио наше крајеве. У његовом историјском делу можемо да прочитамо како Србија има много лепих градова у унутрашњости, а на обалама река јаке тврђаве. Она је веома плодна и у њој се налази обиље хране, а на њеним ливадама узгајају се велика стада коза, оваца, свиња, говеда и добрих коња, као и других домаћих животиња. У Србији се налази велико богатство у злату и сребру, који су налик на речне изворе, а има их у већим количинама и бољи су него у Индији. Реч је о земљи велике војне снаге и моћне војске, с одличним оружјем, земљи која има дивно и храбро становништво. Једном речју, била је то земља којој су се сви дивили, али и земља која је код других изазивала завист, што значи да је осим пријатеља имала и непријатеље.
 |
| Мехмед II Освајач на Имбросу, где је Михаило Критовул био турски намесник |
Критовула с Имброса сматрали су ренегатом, неким ко је оставио своју и прешао у туђу веру, и он је тога био свестан. Зато не треба да изненађује да он у свом спису као противаргумент узима умногоме сличан историјски пример из далеке прошлости – указује на Јосифа Флавија кога хвали за истинитост и објективност. Можда је Критовул с Имброса боље него било ко други схватио и разумео поступак јеврејског свештеника и писца из 1. века.
Премда се може убројати међу присталице туркофилске оријентације у оновременој Византији, ни у ком случају се не може закључити да је Критовул био издајник свог народа, како га је оцењивала византологија 19. и прве половине 20. века, а нарочито истраживачи који су наступали с марксистичких гледишта. Како је недавно проницљиво примећено, „Критовул није био ни херој ни мученик, него патриота који је деловао у непосредном животном интересу својих земљака”.
*****
Приликом оцењивања појединих историјских личности – али и епоха и догађаја – увек треба да будемо колико је могуће мање оптерећени предрасудама и острашћени, да њихове поступке и укупно дело сагледамо у времену у коме су живели, да дајемо одмерене и трезвене оцене, управо онако како нас је подучавао Корнелије Тацит, славни римски историчар, чије начело сине ира ет студио (без мржње и пристрасности) никада не смемо да пренебрегнемо.
Аутор:
Радивој Радић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
