3320 25. 9. 2015.
Зов железа железних врата
ИСПРШЕНИ
Повлачећи се Дунавом после пораза на Црном мору, немачка флота није могла да прође кроз Ђердап. Сустизала ју је Дунавска флотила Црвене армије, а на копну су је чекали наши партизани…
ада је почео да се назире слом 1944. године, Немци су почели да се повлаче на свим фронтовима, па и са доњег и средњег Дунава. Разбијање немачко-румунског фронта у августу 1944. године условило је повратак Дунавске флотиле Совјетског Савеза на Дунав. Немци су у делти Дунава имали мали број слабо наоружаних бродова. План њиховог окупљања није остварен.У време склапања примирја између Румуније и Совјетског Савеза у Оршави су се налазили делови немачке Дунавске флотиле под командом капетана фрегате Кезера. Били су то: топовњача „Бехеларен”, патролни бродови „Александар” и „Нотнунг”, пробијач минских препрека, наоружани артиљеријски сплавови и друга пловна средства. Касније су им се придружили бродови „Одер” и „Вајхел”. Већ 26. августа Румуни су митраљеском ватром напали немачке бродове и приморали их да се повуку у Текију. Топовњача „Бехеларен” пребацивала је преживеле немачке војнике из Оршаве, али су под јаком ватром морали да се повуку узводно, након чега су кренули у пробијање кроз дунавски теснац Казан. Међу овим бродовима била су и два торпедна чамца, па је створена борбена група „Железна врата”.
Немачки састав био је под сталном ватром Румуна и јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ). Код места Молдава на мину је наишао миноловац „Тронје” и потонуо. Саставу су се прикључили артиљеријски сплавовии „АТ-916” и „АТ-917”, те пробијач препрека „192”. Група је стигла до Базијаша, два торпедна чамца упућена су на Балтик, а борбена група под командом капетана Ашенбаха вратила се натраг да би са једним пешадијским батаљоном обезбеђивала повлачење групе „Циб” кроз Железна врата. Од свих немачких бродова који су се нашли низводно од Железних врата само је ескортерима (пратиоцима, заштити) „Одер” и „Вајхел” успело да се благовремено пробију.
Двобој код Черноводе
Сломом немачко-румунског фронта у Бесарабији прекинут је рат на Црном мору. Американци су бомбардовањем Констанце, 19. августа 1944. године, потопили више подморница (подморницу „У-18” потопила је посада), миноловаца и торпедних чамаца. Већ у ноћи 21/22. августа наређено је извлачење немачких снага из Црног мора. Повлачењем је руководио контраадмирал Паул-Вили Циб, главни директор бродоградилишта у Констанци. По њему је група и добила име „Kampfgruppe ZIEB”. Повлачење Дунавом било је неминовно, јер је железнички саобраћај био несигуран, а Средоземним морем није се могло. Окупили су се у Браили. На путу до тамо оштећен је од пробијач препрека „Потемкин”, који се насукао и био заробљен.Група „Циб” напустила је Браилу 25. августа с много материјала опљачканог у рату. На челу је био артиљеријски сплав „МФП-563”, преуређен у пробијача препрека. На почетку су у саставу били војни транспортери „106” и „110”, артиљеријски сплав „МФП-563” и четири теглјача који су теглили три барже и четири тегленице преграђене у пловеће радионице. Успут су им се прикључили преостали бродови и Казнени батаљон немачке копнене војске. Тако се скупило око 100 немачких бродова, па је одлучено да се настави ноћу.
После покрета колона се развукла у дужини од 20 до 25 километара. Код Чернаводе је дошло до сукоба с румунском артиљеријом, у коме је, по немачким подацима, изгубљено 11 бродова са 480 људи, а губици код Румуна, по истим подацима, били су око 6.000 људи. И остали бродови који су се пробили били су оштећени, а заостали су заробљени. Чернавода је разрушена и уништена. Већину заосталих оштећених немачких бродова заробили су румунски монитори.
Бежање контраадмирала
Немачки бродови пробили су се код Чернаводе, али су се преостали налазили у врло тешкој невољи, јер за бројне рањенике није било санитетског матетријала, бродови нису имали више муниције, а недостајала је и вода за пиће, хлеб и погонско гориво. У свитање 28. августа контраадмирал Циб одлучио је да настави повлачење кроз рукавац уз бугарску обалу, а да истовремено уплови у нешто дублји румунски рукавац. Румуни нису отворили очекивану ватру из својих батерија, па је састав прошао и стигао до бугарског града Русе.
Ту је командант добио наређење да настави пловидбу Дунавом. Морнаричка команда „Југ” била је у пуном покрету ка Бечу и врло заинтересована за судбину групе „Циб”. Адмирал Фрике наредио је да наставе узводном пловидбом. Неки бродови нису испловили због недостатка горива, па их је Црвена армија потопила или заробила. Код места Турну Магуреле дошло је до лакшег боја с румунским батеријама. Увече се састав усидрио и наставио пут, 31. августа у 05.00 часова, када је командант одлучио да се пробију кроз румунске положаје код Калафата.
У вечерњим сатима почео је тешки бој с румунским утврђенјима код Калафата који је трајао све до 10.00 часова наредног дана. Већ у 21.00 час „КТ-110” је погођен, машина је стала, а брод се насукао. Остали немачки бродови пролазили су под борбом поред командног брода који је и даље трпео тешке поготке. Уз његов бок пристао је артиљеријски сплав „МФП-301” ради прекрцавања жена и других гостију, али и команданта Циба. „МФП-301” је пловио је узводно поред бројних немачких бродова у пламену. Жесток артиљеријски двобој није престајао. У 23.00 стигло је још осам артиљеријских сплавова капетана корвете Сталтерса, који је привремено преузео команду.
Контраадмирал Циб се вратио на „КТ-110” јер је на броду у међувремену отклоњен квар. Да би убрзао вожњу, наређено је да тегљач „Мајнц”, који се налазио у близини, потопи своја три брода које је до тада теглио, те да се прикључи командном броду.
Наредба из Београда
Тегљач „Мајнц”, убрзо је погођен с неколико узастопних погодака и потонуо. „КТ-110” позвао је у помоћ сплав „МФП-534”, па су бродови заједнички наставили вожњу. Командни брод био је већ сав добро оштећен, када је последња граната онеспособила и кормило. Убрзо су се оба брода усидрила испред Прахова. После страданја командног брода и оних који су га спасавали, остало је још 172 немачка брода, јер је пре Калафата изгубљено њих 20.
Након пристизанја у Прахово рањеници (око 1.600) су искрцани, а онда је почела поправка оштећењ. Командант Циб одлетео је за Београд, где му је саопштено да су Железна врата у рукама Црвене армије, те да их треба поново заузети, али ти напади нису успели. Кад је повлачење кроз Железна врата било немогуће, наређено је да се сви бродови потопе.
Цивили су извучени у два транспорта (један је код Зајечара наишао на мину коју су подметнули партизани) преко Неготина, али потапање бродова није у потпуности извршено, јер су у међувремену ојачане снаге Црвене армије и Румуна на обали, па је око 12 натоварених лађа заробљено. Пук „Бранденбург”, који је штитио потапање бродова, након петонедељног марша, уз сталне нападе партизана, стигао је у Београд.
Тиме је операција завршена, потопљено је преко 150 немачких бродова и других пловних објеката. Спасен је највећи део људства. Основни циљ био је избећи руско заробљеништво.
Говор песка
Данас, 62 године после, потопљени бродови поново постају предмет занимања, и чак се најављује њихово вађење. То се чини из еколошких, али и економских разлога, као и радозналости. Не зна се поуздано колико је гвожђа на дну реке. Проучавајући наведене податке долази се до закључка да се ради о броју од преко 150 пловила.
Према писању „Политике” од 15. јула 2001. године, Резолуција Информбироа спречила је вађење ових бродова. Према сећању мештана, од августа 1947. године до пролећа 1948. године, наши стручњаци и припадници Црвене армије извадили су седам бродова и два шлепа. У вађењу су учествовале и наше дизалице „Сутјеска” и „Соча”. У тим пловилима било је највише оружја и експлозива, а извађен је и један шлеп пун сувих смокава упакованих у неколико стотина джакова. У једном шлепу нађено је 60 тона бакра из Бора (несигуран податак, одакле бакар из Бора укрцан на брод који долази из правца Црног мора?). Акција је прекинута после објавлјиванја Резолуције Информбироа.
У каквом су данас стању ти бродови тешко је рећи. Поредећи стање лима на бродовима немачког порекла из тог времена који су и данас у употреби, сигурно је да трупови нису у потпуности иструлели. Вероватно је остало и материјала који није могао да се однесе копненим путем. Дубина на којој се данас налазе мања је од десет метара, а један део је због ниског водостаја чак и ван воде. Део је потонуо у муљ и песак. Бродови су сигурно напуњени песком, а могу да се очекују и мине и експлозивна средства, па је неопходна свеобухватна опрезност на том послу.
Све у свему, вреди извадити остатке потопљених објеката. На њима је сигурно и доста предмета музејске вредности, посебно наоружања.
Аутор:
Бошко Антић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
