Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Ањоло Бронцино


ИСКРА У ПОВЕСТИ



О њему се, у наше време, говори као о „најсјајнијој светлости” Фиренце 16. века. Слично мишљење имали су и његови савременици

анас видимо да је Микеланђело највећи од свих сликара, и од старих и од нових, само зато што све што слика сазнаје из модела које је добро проучио у скулптури. Не познајем никога ко се више приближио истинитом у уметности осим великог Бронцина.”
    Ове речи, које је јануара 1546. године исписао Бенвенуто Челини, фирентински вајар, златар и писац, понајбоље описују колико је Ањоло Бронцино у своје време био цењен. Данас је овај „велики дворски сликар”, портретиста „истанчаних, раскошних боја” коме „нема премца” међу савременицима, добро познат онима којима је проучавење уметности позив. Већини осталих није. Иако никада није био заборављен и иако је тешко наћи иједан преглед историје уметности који га не помиње, чини се да познавање његовог живота и рада излази из оквира онога што се најчешће назива општом културом.

                                              Ученик и учитељ

   Ањоло ди Козимо ди Маријано, син месара, рођен је 17. новембра 1503. године у Монтечелију крај Фиренце. Надимак Бронцино добио је, каже једна прича, због боје косе. По другој, за то је заслужна његова тамна пут.
   Прва знања о сликарству почео је да стиче већ од осме године од Рафаелина дел Гарба, сликара скромних достигнућа, који је учио од Филипина Липија, ученика славног Сандра Ботичелија и сина његовог учитеља Фра Филипа Липија. Након две или три године проведене под окриљем Дел Гарба, Бронцино је примљен у атеље Јакопа Каручија званог Понтормо.

Детаљ Понтормове слике са младим Бронцином

   Тај гласовити и утицајни маниристички сликар свој дар развијао је уз Андреу дал Сарта, Пјера ди Козима и, врло вероватно – Леонарда да Винчија, током неколико година с почетка 16. века које је ренесансни геније провео у Фиренци. Тако је Бронцино, и посредно и непосредно, учио и био настављач традиције неких од највећих италијанских уметника ренесансе и маниризма.
   Понтормо је био само девет година старији од Бронцина, ипак њих двојица изградила су однос попут оца и сина. Ученик је постао, у неку руку, усвојеник свога учитеља. Ђорђо Вазари, њихов савременик, у своме делу „Животи славних сликара, вајара и архитеката”, забележио је да, на Понтормовој слици „Јосиф у Египту”, може да се види млади Бронцино у лику дечака који седи на степеницама и чврсто стеже свој огртач.
   Бежећи од куге, 1523. године, двојица уметника, Понтормо и Бронцино, уточиште су нашли у Картузијанском манастиру у Галуцу, месташцу сат времена хода удаљеном од Фиренце. Проживели су ту две године. За то време старији је, уз помоћ млађег, израдио пет зидних слика које приказују Христово страдање. Иако сачуване, на себи носе мноштво дубоких трагова протеклих векова. Недавно су обновљене и њихово пропадање је заустављено. Значај тих дела за Бронцина лежи у томе што је на њима, највероватније први пут, радио са својим учитељем. У годинама након повратка у Фиренцу настале су слике за цркву Санта Феличита, међу којима су и портрети светаца – Јована Јеванђелисте, Марка и Луке. За први се претпоставља да је насликан Понтормовом руком. Када се о другом ради, научници нису сагласни чије је то дело, па се о њему пише као о Понтормовом или Бронциновом. Трећи портрет је, највероватније, насликао Бронцино.  


Едвард Луси-Смит пред репродукцијом слике „Венера, Купидон и Време”

Процес рестаурације слике „Венера, Купидон и Завист”
---------------------
МАНИРИЗАМ

   Током времена у којем је Бронцино живео и стварао маниризам је био преовлађујући стил у уметности. Умберто Еко, књижевник, научник, професор Универзитета у Болоњи, у својој књизи „Историја лепоте”, написао је:
   „Дуго се веровало да је маниристе довољно омеђити кратком заградом између ренесансе и барока – данас је међутим прихваћено мишљење да је велики део ренесансног доба – од Рафаелове смрти, 1520. године, ако не и раније – маниристички”.
   Ањоло Бронцино припадао је оној „новој немирној генерацији” којој, речима Арнолда Хаузера, мађарског историчара уметности, „лепота и дисциплина форме нису више биле довољне” и „којој су се спокојство, равнотежа и ред ренесансе чинили јефтини, ако не и неистинити”. Не треба заборавити ни да се Микеланђело, иако уобичајено сматран уметником високе ренесансе, „без сумње може одредити као манириста у извесним фазама свога развоја”. Међу ствараоцима чији је стил био маниристички су и Франческо Марија Мацуоли звани Пармиђанино, Ђовани Батиста ди Јакопо звани Росо Фјорентино, Ђузепе Арчимболдо, Јакопо Робусти звани Тинторето, Доминикос Теотокопулос познат као Ел Греко…
-------------
   Ове данашње недоумице сведоче о томе да је шегрт достигао мајстора, и да је, крајем двадесетих и почетком тридесетих година 16. века, ступио на уметничку сцену Фиренце као стваралац способан да сам одговори сваком захтеву богатих патрона.

                                         Портретиста владарке

  Баш у то време крхка фирентинска република, настала након другог збацивања с власти моћне породице Медичи, срушила се. На чело Фиренце, 1530. године, дошао је Алесандро Медичи. Његов портрет, завршен пет година касније, израдио је Понтормо. Врата двора велики сликар несебично је отворио и своме ученику. Алесандровог наследника Козима I Бронцино је први пут портретисао одмах након ступања на престо, 1537. године.
   Владар је постао је Бронцинов мецена, и био је његов модел још неколико пута. Били су то и сви други чланови владарске породице. Несумњиво је да је Козимо I схватао колико добија стављајући даровитост и вештину уметника у службу грађења угледа Медичијевих. Бронцино није само тачно и уверљиво умео да дочара изглед портретисаних, он је успевао да открије и њихову личност, остављајући на слици дискретне поруке о особинама, карактеру, темпераменту али и друштвеном положају и угледу портретисаног.
   Мало је оних који се неће сложити са тиме да врхунце своје портретне уметности Бронцино досеже сликајући једну особу – Елеонору од Толеда, прву Козимову супругу. Елеонора је потицала из шпанске племићке породице Алба, а била је у сродству и са династијом Хабсбурга. Истанчане лепоте, страствено посвећена раскошном али и складном одевању, она је у својој служби увек имала десеторо занатлија који су се старали о њеној одећи, нештедимице је украшавајући сребром, златом, бисерима, драгим камењем…


                                   
                       „Елеонора од Толеда са сином”, уље на дасци, 115 × 96 cm (и детаљи)

    Бронцино је, пре њеног доласка у Фиренцу, осликао просторије намењене животу будуће владарке. У годинама које ће уследити Елеонора је уметнику била чест модел. Један од најранијих портрета, на којем млада племкиња поносно показује два прстена од којих је већи дар Козима I, данас се чува у Националној галерији у Прагу, у дворцу Штернберг, и део је сталне изложбе „Европска уметност од антике до краја барока”.
   Вероватно најпознатији портрет Елеоноре од Толеда налази се у фирентинској Галерији Уфици. На њему је приказана са једним од својих синова, највероватније другим, Ђованијем. Узвишена и далека, она, ипак, присно и с нежношћу привија уз себе своје дете. Њена свечана хаљина, и сама уметничко дело, Бронцину је пружила могућност да покаже своје умеће, а он је то учинио на начин који изазива дивљење.

                                             Песникове слике

   Мало је познато да је Ањоло Бронцино, попут Микеланђела, био и песник. Многе теме његових песама одразиле су се и на слике – сложене композиције, понекад тешко разумљивог значења. Оне, не мање од портрета, сведоче о уметниковој величини.
   „Венера, Купидон и Време”, једна од најуспелијих Бронцинових алегоријских слика, део је збирке Националне галерије у Лондону.  Уметник, кроз ликове који отелотворују Време, Љубомору, Лудост и Превару, указује, могуће је тумачење, на то да због сопствене лудости не видимо љубомору и лажност телесне љубави коју разоткрива време.    Нескривено еротично, Бронциново дело навело је Едварда Луси-Смита, британског писца, песника и ликовног критичара, да се запита „шта они који воде екскурзије ђака у Националну галерију имају, заправо, да кажу о овој слици. Шта говоре деци о њој?” И да примети нешто необично:

„Венера, Купидон и Завист”, уље на дасци, 192 × 142 cm

   „Ова слика је свима сасвим у реду. Никоме не смета. Људи доводе своје петогодишње дете или, још горе, узбуђеног тринаестогодишњака пред њу. Она је ремек-дело! Постоји некакав чудан договор у нашем друштву – да не примећујемо еротске, па чак ни порнографске елементе у делима која су постала класика. Али нас нове слике дубоко узнемирују, иако нису ни приближне снаге.”
   Још једна Бронцинова алегорија сврстава се у његова најбоља дела – то је слика „Венера, Купидон и Завист”. Данас је она, као део сталне поставке, изложена у Музеју ликовних уметности у Будимпешти, у здању на многима добро познатом Тргу хероја. Њоме сликар и песник приповеда о слаткој љубави, оличеној Купидоном, и горчини тога осећања предоченој застрашујућим лицем Зависти којој из уста излази змија. Будимпештанска слика недавно је темељно обновљена и враћен јој је негдашњи сјај.

                                  Ауто-портрет у добром друштву

   Под покровитељством Козима I, уз пресудно залагање Ђорђа Вазарија и помоћ неколицине других стваралаца тога доба, укључујући Микеланђела Буонаротија, Бенвенута Челинија и Ањола Бронцина, 13. јануара 1563. године, са радом је почела Академија цртежа, званична установа створена са циљем да брани интересе уметника и младима омогући стицање образовања. Поред рада на оснивању те установе, Бронцино је водио и веома успешну сликарску радионицу. Његов најбољи ученик био је Алесандро Алори. Бронцинов однос са Алоријем зачуђујуће личи на онај који је изградио са Понтормом – и овога пута учитељ је ученику био попут оца. О томе речито говори податак да се Алори често помиње и као Бронцино Алори.

Мучеништво Светог Лоренца и детаљ – Бронцино, Понтормо и Алори

   Једно од последњих Бронцинових дела је величанствени приказ „Мучеништва Светог Лоренца”, који је за фирентинску цркву посвећену томе свецу насликао у шездесет и седмој години живота. Та зидна слика скрива један дирљив детаљ. Уметник је, испод скулптуре римског бога Меркура, насликао свога ученика Алесандра Алорија и учитеља Јакопа Понторма, који у време настанка слике већ више од деценију није био међу живима. Лево од њих двојице, уз сам руб слике, нашао се и он сâм.
То је, највероватније, једини његов сачуван ауто-портрет.
   Ањоло ди Козимо ди Маријано звани Бронцино умро је 23. новембра 1572, тек закорачивши у седамдесету годину живота.



Аутор: 
Владимир Ранковић
број: