Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Батик, између уметности и стрпљења


ИНДИГОПЛАВА ЗА

             
                                                              
Приликом израде батика користе се различите врсте воска,  а најчешће мешавина пчелињег воска, погодног због лаке топивости, и парафина, издржљивог на промену температуре


      Батик – индијска, индонежанска, персијска или кинеска древна уметничка вештина?

атик је индонежанско-малајска реч која означава настајање технике бојења тканине засноване на коришћењу воска. Израз потиче од малајске речи за тачку, „титик”, и јаванског глагола „амба” – „писати”. Може да се нађе у неколико земаља, као што су Индија, Сри Ланка, Иран, Тајланд и Кина, али је напраспрострањенији у Индонезији и Малезији. Најчувеније по батику је индонежанско острво Јава.
    Мада је у последња два века Индонезија неприкосновено средиште уметности батика, око порекла и историје ове ликовне дисциплине и данас трају расправе научника из разних земаља. Тако, на пример, индијски стручњаци, сматрају да је он створен у њиховој земљи и да се одатле преселио у Индонезију, Малезију, Сри Ланку, Тајланд и, много касније, на запад. По њима, историја индијског батика може да се прати 2000 година уназад, у склопу многобројних начина штампања шара на памучним тканинама. За штампање батика најпре су били коришћени пиринчани штирак, печати и восак. Сматра се да је ова техника штампања била позната Индусима још почетком првог века нове ере.
   Осим тога, Индија је одувек била позната по памуку и бојама доброг квалитета. Индигоплава, основна боја батика, једна је од најранијих фарби и сматра се да су је изумели управо Индуси. Верује се да је након почетне омиљености прилично досадан процес бојења и премазивања воском довео до опадања занимања за израду батика.
    Поновни интерес за батик у Индији почео је у 20. веку када је техника његове израде уведена као предмет на чувеном универзитету Санти-никетан у Калкути. У близини Мадраса постоји чувено уметничко село Кола-мандал у коме се израђује уметнички батик, чувен по оригиналном и изражајном дизајну.

                                        Отисак сврачјих прстију

    Допринос сложеној историји батика дали су и ирански стручњаци, тврдећи да је он развијен управо у њиховој земљи, по узору на старију вештину бојења, калико. Сликање батика у Ирану се назива калаги, и данас се негује као народна уметност у крајевима око Табриза, највише у сеоским подручјима Оско, Канамо, Ескандаран, Дизаџ, Бавил Оља и Бавил Софла.



    Израз калаги на иранском језику потиче од назива за свраку, јер преплет ситних линија у овој техници бојења платна подсећа на отиске сврачјих прстију и крила. У Ирану се као техника користи само увезивање тканине у чвор, која се потом боји. Неки други научници, пак, сматрају да је батик стар више од 2000 година, да је у Индију увезен из Кине, а у Иран доспео преко територије данашњег Пакистана. Нека археолошка истраживања показала су да је техника израде батика била позната и у древном Египту, а да је прва коришћена боја била она која се добијала растварањем лишћа са дрвета банане. Најпре се глином сликало по сировој свили, а потом је тканина потапана у боју. Након извесног времена, пошто би тканину извукли из боје, Египћани су одстрањивали глину с површина које су њом премазиване да би остале беле. Ова техника дуго се задржала у Индонезији и другим земљама.  Како тврде ирански историчари, након што су њихови уметници увели восак као метод за израду батика, ова уметност врло се брзо проширила околним светом, а претходне технике су се изгубиле.
    Мешавина стилова са различитих континената одлика је уметности израде батика. Ма колико да се историчари из различитих земаља споре око порекла ове уметности, једнодушни су у ставу да је Индонезија земља у којој се батик највише развио и која му је дала име по коме је познат.
    На каменим статуама уклесаним у зид у древним јаванским храмовима, као што је Прамбанан с краја 8. века, могу да се виде илустрације на текстилу, мада нема доказа да су те тканине била осликане техником батика. У многим холандским списима из 17. века помињу се изузетно вешто украшене тканине израђиване на Јави, тадашњој холандској колонији, али ни ти списи нису довољно поуздан доказ о развијеној техници батика. Међутим, неспорно је да је израда батика у 19. веку постала високоразвијена и разграната област културног живота на Јави.

                                 Уметност јаванског племства

    Неки стручњаци сматрају да се батик развио као уметност јаванског племства. Сасвим је извесно да су неке мотиве могле да понесу само крунисане главе. Принцезе и супруге племића давале су не само надахнуће за веома суптилна решења старих модела штампања тканина, већ су непосредно учествовале и у оној најделикатнијој фази израде – процесу наношења првог цртежа воском. Заморан и прљав рад бојења и наизменичног преливања воском, који се понавља у циклусима, препуштан је дворским уметницима. Они су радили по упутствима племкиња, а ове их надгледале до самог краја.

 Вештини сликања воском, некада су били вични само представници племства

    Познато је да су јавански племићи били велики покровитељи уметности и пружали огромну подршку неопходну развоју било које уметничке форме. Под њиховом заштитом развијали су се украшавање сребра, израда лутака од коже „вајанг кулит” и гамелански оркестри. У неким случајевима ове уметничке форме су се преклапале. Јавански мајстори луткарства, даланзи, нису допринели само усавршавању израде лутака „вајанг”, већ, посредно, и осмишљавању многих модела за осликавање батика. Наиме, лутке вајанг обично се израђују од козје коже која се буши и осликава да би се створила илузија одеће на лутки.  Искоришћене лутке обично се касније продају дамама које их користе као моделе за своје мотиве батика. Оне кроз те рупице дувају прашину дрвеног угља и тиме на тканини коју ће осликавати остављају матрицу за шару.
    Други научници оспоравају тврдњу да је батик као уметнички облик био резервисан само за племство, већ сматрају да је био раширен у свим друштвеним слојевима и да је представљао важан део опреме девојачког мираза. Штавише, сматрају да је вештина сликања воском била важна препорука за удају, исто колико и кување и друге обичајне вештине жена на средишњој Јави.

                                             И с листићима злата

    Израда батика је уметност која захтева много времена. Како је средином 19. века почела да се јавља све већа потреба за овим тканинама, уметници су се снашли и изумели чоп, мали жиг, који се израђује од бакарне траке широке око 1,5 цм која се увија у облик жељене шаре. За израду сложенијих шара потребан је сет од десетак чопова.
    Уобичајене боје које се користе на централној Јави израђују се од природних састојака и претежно су беж, плава, браон и црна. Најстарија боја која се користила била је плава, прављена од листа индига. Листови су мешани са шећерном меласом и соком од лимуна и остављани да стоје преко ноћи. Понекад се, као фиксир, додавао и сок од дрвета тинги. Светлија плава постиже се кратким урањањем тканине у посуду с бојом, док се за тамније боје тканина понекад оставља и по неколико дана. Да би равномерно примила боју, промеша се осам до десет пута дневно.

 Мараме осликане техником батика

    У традиционалном батику друга боја која се додаје је смеђа, звана сога. Нијансе иду од светложуте до тамносмеђе и израђује се од коре дрвета сога. Крајњи изглед зависи, наравно, од умешности мајстора у мешању боја и одређивању времена потребног за потапање у одређену боју и комбиновање нијанси. Основна шара обично се уцрта на тканину малим парчетом угља. Традиционалне шаре за батик преносе се с генерације на генерацију и само је врхунским уметницима дозвољено да сами осмишљавају шаре.
    Мотиви индонежанског батика најчешће су мајушне илустрације животиња и људи, док се у Малезији, која је друга сила у овој уметности, негују светлије боје и једноставнији мотиви. Постојбина малезијског батика је Келантан на источној обали.
За посебне прилике, батик је некада био украшаван и танким листићима злата или златним прахом. Ова тканина позната је као Прада. У подручјима Џогџакарта и Суракарта коришћени су листићи злата, док је у централном делу Јаве коришћен златни прах. Наношен је на тканину тако што се мешао са беланцетом или ланеним уљем и жутом земљом. Од тако добијене смесе прављена је изузетно дуготрајна боја, која је опстајала и након многобројних прања.

                                                      Сан о вили

    Богатству теорија о пореклу батика свој допринос је дао и народ Мјао који живи у Кини и овом уметношћу се, наводно, бави још из времена династије Сонг. За разлику од других, који се, мање или више ослањају на историјске податке, народ Мјао своју теорију дао је кроз легенду.
У народној причи наводи се како је једна лепа девојка, незадовољна својом једноставном белом хаљином, размишљала како да је украси, и смислила да наслика неколико цветова. Није била задовољна постигнутим, растужила се и оставила хаљину испред куће. Заспала је и уснила вилу обучену у раскошну хаљину која ју је повела у диван врт.  Видела је у њему цвеће, птице, лептирове и пчеле. У једном тренутку спазила је да је њена хаљина потпуно прекривена пчелама. Кад се пробудила, схватила је да се на њеној хаљини заиста окупио читав рој пчела које су ногицама оставиле безбројне капљице меда и воска и тиме је нагрдиле.

Отапање воска за шарање тканине

    Девојка је тада, још тужнија, убацила хаљину у посуду с плавом бојом, намерна да целу хаљину једноставно пребоји у плаво. Да би опрала оне тачке које су оставиле пчеле, након бојења је хаљину потопила у котао са кључалом водом. Када ју је извадила, имала је шта да види: на местима која је прекривао восак појавили су се дивни бели цветови.  Одмах је схватила о чему се ради и, поучена пчелама, истопила мало воска, штапићем њиме исцртала шару на белој тканини, и поновила читав поступак бојења. Легенда народа Мјао тврди да је управо тако створен батик.



Аутор: 
Ивана Комадина
број: