3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Михаило Лалић
ИМА ЛИ ШЕЋЕР ВЕЗЕ
Постоје писци на које се прећутно заборави кад дође време другачије од оног о којем су писали, без обзира што су њихова дела пресудна за националну књижевност. Михаило Лалић један је од њих
ихаило Лалић јединствен је писац. Историчари књижевности кажу да, могуће чак ни у светској књижевности, не постоји писац који је више писао о рату од њега. Три приче су о Првом, а готово све остало написао је о Другом светском рату. Његова заокупљеност овом темом је разумљива: био је партизан, па су ратне године сигурно оставиле у њему незаборав, а и родом је Црногорац, припада народу који је много ратовао и који сматра да су херојство и јунаштво највеће људске врлине. По Лалићу, рат је сцена на којој се најбоље виде два основна начела људског постојања: борба човека за људско и бољу будућност, али и издаја тих идеала. Ето, о та два начела и њиховом сукобу хтео је Лалић и другима да исприча.
Описивао је најтеже дане револуције: време најжешће реакције и најтежих офанзива на партизане, колашински затвор, протеривање партизана у логоре, уништавање малих партизанских група, терор над партизанским породицама. Почео је као песник и приповедач половином тридесетих година прошлог века. После ослобођења, 1948. године објавио је збирке поезије „Стазе слободе” и приповедака „Извидница”, али га ти наслови нису издвојили међу онима који су тих година улазили у књижевност. У то прво време после ослобођења писци су били заокупљени догађајима које је проживљавала држава Југославија: рат је завршен, победила је револуција. Стварност је од писаца захтевала да пишу о томе истинито, али не објективно, већ ангажовано.
| О СЕБИ „Моје родно село је Трепча, код Андријевице, у Црној Гори. Име селу дали су Војиновићи, потомци или сродници Војиновића из народне пјесме, који су се пред Турцима повукли из Трепче код Косовске Митровице, прешли Ибар и прешли Лим, и свом новом насељу у Црној Гори, од жеље, дали име старог завичаја. Ова нова Трепча, на Лиму, помиње се већ 1614. године: имала је сто кућа (више него данас), а старјешина јој је био Драгоје Лаков. Читаво то становништво, осим двије-три куће Војиновића, преселило се с Арсенијем Чарнојевићем у Војводину; на опустјела земљишта села тада су се населили преци данашњег становништва који су дошли из Лијеве Ријеке да ‘српску земљу’ одбране од туђинских насељавања и од Турака. То о Трепчи дознао сам касније, из књига и предања, али у вријеме мога дјетињства књиге су тамо биле веома ријетке – честе су биле само несреће, погибије и пуцњаве. Први свјетски рат почео је био прије мог рођења; моје прве успомене почињу из времена кад је Црна Гора била већ окупирана од аустроугарске војске и кад су одрасли мушкарци били одведени у заробљеничке логоре по Мађарској и Аустрији. Младићи који су остали по селима – одметнули су се у шуму да хајдукују и звали су се комити. Војска је сваког дана јурила за њима кроз шуме – да их похвата или поубија, а понекад и да побјегне од њих – зато су пуцњаве биле честе. Кад би комити убили неког од оних што су их тјерали, војска се светила на нејачи коју би код куће ухватила. У тој војсци, поред Аустријанаца, било је Мађара, Личана, Чеха и Босанаца. Чеси и Босанци имали су сажаљења према дјеци и женама, чак су им, кришом, попуштали везе на рукама и давали по залогај хљеба да поједу, али на оне друге никад нијесам чуо да се неко похвалио – били су страшни! Посљедњег ратног прољећа гледао сам како жене ору њиве а краве вуку рала – од тог тешког посла час су падале жене, час краве. Гладна дјеца из сусједства долазила су код мене да се играмо – дијелио сам им свој оброк хљеба, а послије сам плакао што немам шта више да подијелим. Од глади нијесмо могли да се играмо – уморни бисмо попадали по ливади, ту бисмо и заспали док нас однекуд пуцњава не пробуди. Одједном су почели да долазе сасвим непознати људи, однекуд – за једнога су ми рекли да је мој отац, за друге да су његова браћа и другови. Долазили су из заробљеништва – неки побјегли, други отпуштени због болести, сви црни и мршави као скелети. Изненада су се, болесни и измучени, окупили из више села – напали војску у Андријевици, отели оружје и отјерали разоружане војнике. С оно оружја што су добили напали су затим војску у Беранама па и њу разоружали и потјерали. У Колашину су Колашинци учинили то исто, у Бијелом Пољу Бјелопољци – тако је ослобођено све до Подгорице. Узгред су заузели војничке магацине, по селима су раздијелили шећер из магацина – то је био мој први сусрет са шећером, мислио сам да је то неки нов проналазак, свиђао ми се иако је швапски. Причали су о слаткој слободи, а ја нијесам знао шта је слобода него сам мислио да је и то нешто у вези са шећером. Шећер се убрзо потрошио, а хљеба је сасвим нестало, много народа поумирало је од ‘шпанског грипа’, али и они што су остали почели су да умиру од глади. Дошла је српска војска, али оскудица се није смањила, него напротив. Не само глад, него није имало шта да се обуче – вуна је била опљачкана, стока уништена, ни новца ни робе није било. Одрасли су имали бар швапске кабанице које су скинули са живих или мртвих непријатеља, а жене и дјеца ишли су у дроњцима. Прилике су се споро смиривале а глади су се често понављале. Ко је имао коња, одлазио је сто километара низ Лим, до Увца, да купи товар жита; ко није имао коња – хранио се куваном травуљином или умирао од глади. Више нијесам имао да дијелим хљеба, нијесам га имао ни за себе – коња смо продали за дугове послије очеве сахране. Моји другови из Трепче, и ја с њима, ишли смо у школу само зато што код куће није било никаквог посла за нас. Послије смо ишли у гимназију, у Беране – десет километара пјешице до вароши и десет од вароши до куће, сваког дана по вјетру, по киши и сусњежици. Уз пут смо сретали натуштене жандаре – дерњали су се да скидамо капе кад поред њих пролазимо. Кад их нијесмо послушали, јер ми смо били већ приличне инаџије – замахивали су, ударали длановима, бацали нам капе у трње. Мрзјели смо их због тога, чинило нам се да су исти они аустријски – само су униформе промијенили. И стварно је било доста тих што су само газду промијенили а ћуд насилничку задржали. У мржњи смо смишљали како ћемо им се и кад осветити. У гимназији није било физичарских инструмената ни хемијске лабораторије, ничег. Кад је хтио да нам објасни како се планете окрећу око Сунца, професор је стављао једног ђака у средину, да буде Сунце, а пет других око њега, и наређивао им да се окрећу око својих замишљених осовина. Знали смо да у свијету постоје возови, видјели смо на слици како изгледају, али праве возове на пругама видјели смо тек послије матуре. Књига је била једино из чега је нешто могло да се научи. У другом разреду гимназије прочитао сам причу Максима Горког о скитници, зачудило ме како су сиромашни људи исти: ови које ја познајем и они у тој тамо далекој земљи. У трећем разреду натрапао сам на књигу Иве Андрића и поново се зачудио: пише човјек о нашим људима и касабама, пише без уљепшавања а то сасвим лијепо и занимљиво изгледа. Нешто касније сам упознао Крлежине књиге и видио: не пише писац тек онако, што му се пише, него се писањем бори против неког одвратног стања, против насиља, пљачке нејаких и биједе, а за неко праведније стање које би се заједничким напорима могло остварити. Тих дана су сви моји другови били већ помало комунисти – само један није, зато смо га презирали. Дознали смо понешто о економским законима, чак и о томе како се може побољшати живот радних људи и како помоћи неразвијеним крајевима. Почињали смо да се боримо за то и већ у самом почетку смо се сукобили са жандарима. Најприје су они нас злостављали, а послије смо и ми њих. Понекад смо их збацивали с ногу, понекад шутирали њихове капе. Понеки од нас је плаћао зато кад га ухвате, неки не једном него више пута. И ја сам то три или четири пута добро платио и запамтио, али то је била неопходна школа борбе која нам је у рату и револуцији добро послужила. У рату сам упознао многе другове који у борби за бољи живот будућих покољења нијесу жалили своје животе. Учинило ми се да су то најзанимљивији људи нашег времена, да они дају боју времену – зато сам о њима највише писао покушавајући да се писањем и књигом о њима борим за њихове идеје – за мир, за слободу, за човјека достојан живот радних људи”. |
Тамновање од Колашина до Солуна
У „Свадби” је приказан детаљ ратне драме на северу Црне Горе, у страшном тренутку дезоријентације партизана после првих успеха, кад „наиђоше крупни сукоби и тешки ударци, хиљаде погибија и стотина освета”, како описује Лалић, и кад се „година 1941. измаче у далеку тамну прошлост”. У таквим околностима, у колашинском четничком затвору, група затворених партизана припрема и остварује бег. Критичари су посебно издвајали снагу којом је Лалић извајао велики број ликова на челу са Тадијом Чемеркићем, и начин на који је упућивао на ужасно окружење колашинског затвора из кога се, по правилу, ишло само на губилиште. Његово виђење револуције у овом роману јединствено је и до сада непоновљиво. Наиме, његов јунак Тадија Чемеркић каже:
„Код нас ти је сад стање такво: партизани су као сватови отмичари: пошли су и уграбили и доводе народу невјесту-слободу. Студенти и уопште партијци ту свадбу зову револуција, а ја не могу него како се мени свиђа: Свадба, само велика. Близу су стигли сватови, чује се њихова пјесма и шенлук, а дјевојка – правда и слобода, мени се чини да су уједно – припрема јабуку среће да је баци на шљеме.”
„Свадбу”, као и касније романе, Лалић је писао на основу свог искуства, својих осећања. Наиме, он је у Црној Гори учествовао у припреми народног устанка и у устаничким борбама на Црвеном прлу, Брезојевици и Новшићу, а затим је, од почетка 1942. године, учествовао у борбама против четника код Колашина, на Марковој глави и Краљевом колу код Мојковца. У једном тренутку током лета остао је сам, без везе с осталим партизанима. Заробили су га четници и одвели у Колашински затвор. Одлуком четничког војводе Ђуришића осуђерн је на смрт. У заточеништву је био осам месеци, до доласка немачких војника. Они су га, као и све остале затворенике и њихове тамничаре, спровели у други затвор, у Солун, у Грчку.
Након 14 месеци заточеништва успео је да побегне и ступи у везу са грчким партизанима на Халкидикију. Такво лично искуство учинило је да Лалић већ у „Свадби” опише партизане и четнике онако како их је сам упознао, а не црно-бело како се до тада о томе писало. И партизане и четнике приказује као сложене личности. Тако је главни јунак Чемеркић бивши шверцер дувана, а бивши жандарм Лучић, помоћник управника страшног Колашинског затвора, диви се комунистима и њиховој непоколебљивости и због тога постаје жртва
оних којима је раније служио.
Након „Свадбе”, Михаило Лалић објавио је још једанаест романа, осам збирки приповедака, једну збирку песама, три књиге аутобиографских текстова и збирку путописа. Најпознатији је по романима. „Свадба”, „Зло прољеће”, „Раскид” , „Лелејска гора”, „Хајка”, „Прамен таме”, причама које говоре о човеку у револуцији; тетралогија „Ратна срећа”, „Заточници”, „Докле гора зазелени” и „Гледајући доље на друмове” критичка је слика друштвених превирања у миру; романи „Одлучан човјек” и „Тамара” су самокритика револуције.
У зачецима прадедова
„Лелејска гора”, његово ремек-дело, било је део школске лектире. Збивања која описује у овом роману имају аутобиографску подлогу:1942. година, млади партизан Ладо Тајовић нашао се сам у планини, у непријатељском окружењу. Књижевни критичари оцењују да је писац испричао причу о самоћи и тешкој унутрашњој борби кроз коју мора да прође појединац у тешким временима. „Лелејска гора” је велика и због величанственог описа усамљеног и прогоњеног човека у борби са собом и с природом. Уводећи у причу и лик Тајовићевог двојника ђавола, Лалић користи и посебан облик књижевне фантастике и могућност да материјализује садржаје узнемирене свести појединца који напушта окове револуционарне догме јер види да га она не води ка спасењу и опстанку.
Лалићеве приповетке и романи осветљавају прилике које човека своде на животињу описујући језиве покоље, свирепа убиства, подле издаје, истребљења читавих породица, нечасне преваре, хајке и погроме, страшна мучења, уживања у крвопролићу.
Једни људи подивљају и постају вуци, други су принуђени да постану гоњене животиње – скривају се по земуницама, смрзавају, беже и умиру ухваћени у клопку. Пишући о тим страхотама, Лалић их критикује и оптужује. Животињском у човеку ваља дати јуначки отпор.
Јунаштво је, осим човека у рату, следећа велика Лалићеве тема. Код њега постоји само једна врлина – јунаштво. То је једина могућност да се човек ослободи зла, око себе и у себи. По њему, све добро произлази из јунаштва и другарства. Сматра да нас је јунаштву учила сва наша историја и тиме нас обавезала на нова прегнућа. У „Хајци” тврди:
„Одавно су нас наговарали да баш ово изаберемо. Прије нас су били Бајо Пивљанин и Стојан Јанковић и гуслари што су о њима пјевали да нас на ово наговоре. Па владике с Цетиња и Карађорђе, па Миљан Вуков и Марко Миљанов и Гаврило Принцип. Сви су нас они наговарали, не од дјетињства, него и давно прије дјетињства, док смо били у зачецима прадједова.”
Јакост речи
Нада у бољу будућност присутна је у свему о чему пише. У „Злом прољећу” поручује: „Човјек је дужан да учини све што може и да остави мало наде. Да има наде – док одрасту неки снажнији, или јаче задојени љутим млијеком невоље – да опет премјештају или сасвим бришу границе... Све границе... И све што дијели људе.”
Све време је писао о Црној Гори у којој се родио. Место његових тема је горњи ток Лима око Андријевице и Колашина, са тачним одредбама места. Ликове није измишљао, имао је узоре у животу. У једном интервјуу је рекао:
„Без примјера из стварности нијесам могао да измислим, ни да напишем. Но, чини ми се да су сличним ограничењима били погођени и велики и модерни – не само Балзак и Достојевски, но и Пруст, Џојс, Бекет. Ваше питање ме подстиче да се подсјетим како сам бирао те узорке из живота. Често то није зависило од времена посматрања; забљеснуо ме неки савременик с три-четири ријечи јаче него неки други са три дана приче. Неког сам дуго проучавао, па опет није ништа испало: себе у њега нијесам успио да удјенем, а без себе не може ништа да се оживи.”
* * *
Михаило Лалић рођен је 7. октобра 1914. године у селу Трепча, између Берана и Андријевице. Гимназију је завршио у Беранама као ђак-пешак, а почео је студије на Правном факултету у Београду. Био је новинар цетињске „Побједе”, управљао је новинском агенцијом „Танјуг” у Црној Гори, био уредник „Борбе” у Београду, и уредник издавачке куће „Нолит”. Био је академик. Био је први добитник Његошеве награде, и то за „Лелејску гору”. За роман „Ратна срећа” добио је НИН-ову награду. Добио је вероватно све важне и велике тадашње књижевне награде. Био је писац који је уживао велико поштовање и читалаца и тумача. Од 1965. до 2001. године о стваралаштву Михаила Лалића, пре свега о његовим романима, објављено је 11 критичких књига, приређено пет зборника. Његове књиге штампане су код најпрестижнијих државних издавача и биле су дугогодишњи део школске лектире, о њима су писане студије и докторски радови, по њима су снимани филмови.
На примеру дела Михаила Лалића може да се види како промена друштвених околности утиче и на промену прихватања неког писца. Јер, након свег тог успеха, Лалићево дело је преко ноћи прекрио мук. Као, уосталом, и многе друге приповедаче и романсијере који су стварали у Југославији у време социјализма.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
