Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Дете је отац човека


И НА ЈАЧЕГ ОД СЕБЕ
Какав је био Гаврило пре него што је постао Принцип


Гаврило Принцип један је од људи који су променили историју. У Сарајеву, 28. јуна 1914. године, пуцао је на аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда, и после тога почео је Први светски рат. То сви знамо, учили смо у школи, а недавно је и „Забавник” писао о томе у броју 3247.
Какав ли је био Гаврило док није постао Гаврило Принцип? Какав је био кад је био мали? Где је одрастао, какви су му били родитељи, шта је волео, како је изгледао?
Принципи су из Грахова поља. То је долина испод Динаре, планине која дели Босну од Далмације и Јадранског мора, а кроз коју протиче речица Корана. У северном делу Грахова поља, само неколико километара од тромеђе Османског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике, налази се заселак Горњи Обљај. Ту су из Црне Горе дошли Принципи почетком 18. века.


Породично име – Чека

Горњи Обљај било је претежно католичко село. У њему је било десетак камених кућа с високим црним дрвеним крововима, а сељани су били кметови бега Сијерчића. Област Грахова била је нека врста војне границе, и неки чланови породице Принцип били су погранични стражари. Бранили су се од напада са аустријске и млетачке територије, али и од упада разбојника и кријумчара. Постављали су заседу и, чекали. Зато су их људи прозвали – Чека, а они су, временом, тај надимак прихватили као породично презиме.
Хроничар породице Принцип, Божидар Томић, Гаврилов школски друг, забележио је да су се они све до почетка 19. века презивали Чека, и да су и презиме Принцип добили по надимку. Наиме, Тодора, једног од старешина породице, Италијани су звали Ил принчипе зато што је био изузетно леп и посебан човек. Запамћено је да је Тодор био висок, снажан, да је био одевен у раскошну ношњу свог краја, да је увек јахао на белом коњу, да је био одличан стражар на граници, али и напрасит и увек наоружан. Једном је на својој слави, Светом Јовану, пијан пројахао на белом коњу поред кућа у којима су живели католици, уграбио најлепшу девојку и држао је неко време у својој кући. По његовом надимку су се и остали из породице назвали Принцип.
У доба турске владавине породична задруга Принципа била је велика. Бавили су се земљорадњом и сточарством, и од тога могли и да живе и да бегу плаћају дажбине. Међутим, крајем 18. века намети су постали толико велики, морали су да плаћају и држави и земљопоседнику, да је живот кметова постао изузетно тежак. И они су се побунили. Кад је 1875. године избила буна у Херцеговини, Грахово поље нашло се усред устаничког подручја а главни устанички логор, Црни Потоци, налазио се баш изнад куће Принципових. Устаници су спалили стари дом Принципа у Обљају, не зна се зашто. Можда да заплаше Принципе, а можда је кућа страдала у борби устаника са турским војним јединицама које су се налазиле у оближњем Грахову. По неким изворима, међу устаницима су били сви мушки чланови породице Принцип: деда Јово и његов брат Тодо били су у главном штабу устаника у Црним Потоцима, а Гаврилов стриц Илија учествовао је у неколико битака и добио је медаљу за храброст од краља Петра. Кад је устанак угушен, Гаврилов деда Јово и стриц Илија пребегли су са устаницима на аустријску страну где су већ биле њихове породице.
Након Берлинског конгреса хиљаде хришћанских избеглица вратиле су се са аустроугарске стране у своја села, па и породица Принцип. Почели су поново да граде кућу у Горњем Обљају. Они Принципи који су током турске власти били стражари на граници наставили су да служе и у аустроугарској држави. Зна се да је Тодо био стражар до краја живота, да је Илија, Гаврилов стриц, једно време био жандарм, и да је по обичају један члан породице увек био у жандармима. Према Божидару Томићу, овај обичај је прекинут 28. јуна 1914. године, кад је око десет увече Гаврилове родитеље пробудио један рођак жандарм и наредио им да се сместа јаве испостави у Грахову, јер је, рекао им је, „Гаврило убио Фердинанда”.


Рођење на голој земљи
Једног недељног поподнева у зиму 1881. године убијен је Јово Принцип док је у мочварама близу куће ловио дивље гуске и патке. Породица је била убеђена да је деда Јово убијен намерно, и да га је убио аустријски предстојник, шеф месне управе.
Јова је на челу задруге Принципових наследио Петар, Гаврилов отац. Тада му је било 30 година. Био је малена раста, кошчат, препланула лица, добродушан и благ човек. Умногоме се разликовао од осталих сељака: није пио, није псовао, садио је дрвеће дуж пута између Обљаја и Грахова. Био је поштар, веома савестан. Зими је носио пошту на леђима како би сачувао кола, а једном, кад су му се коњи који су вукли поштанска кола уплашили на некој планинској окуци, скочио је из њих да заустави коње и сломио ногу. Ипак, људи га нису много ценили.
Оженио се касно, тек годину дана након очеве смрти. У младости је био заљубљен је једну девојку католичке вере, али његов отац то није одобрио што је значило крај те љубави. Оженио се Маријом, четрнаест година млађом девојком. Била је из оближњег села Мали Обљај, из богате породице Мичић. Сви су је знали по надимку – Нана. Божидар Томић забележио је да се Нана није слагала с маћехом, те да је зато хтела што пре да се уда и оде из куће. Описује је као енергичну девојку, снажну, мушке грађе и каже да је певала као славуј. Петар и Нана имали су деветоро деце, али само троје им је преживело.
Гаврило се родио 13. јула 1894. године. Био је необично врео дан. Нана је прво радила у пољу, пластила сено и преносила га на ратарским вилама, а затим је у кући опрала рубље и отишла да помузе краву. Ту су почели први порођајни болови, и она је пожурила унутра. Чим је ушла у кућу, у том тренутку је на голу земљу пало дете и вриснуло. Отац га је видео тек кад се касно вратио кући. Новорођенче је било слабо, па су родитељи од проте Илије Билбије одмах затражили знамење које ће га заштити од болести. Нана је хтела да јој се син зове Шпиро по њеном умрлом брату, али је прота захтевао да дететово име буде Гаврило зато што се родило на дан светог Гаврила. Тако је и било, десетак дана касније, на крштењу. Том приликом десило се још нешто што му је одлучило судбину.
Наиме, поп Милош, који је мењао проту Илију, грешком је уписао два различита датума Гавриловог рођења: у књигу држављана написао је 13. јун, а у књигу рођених – 13. јул. Међутим, управо та грешка га је 1914. године спасла смртне казне. Да је Гаврило Принцип на дан атентата престолонаследника имао више од 20 година, био би осуђен на смрт.


Прек дечак
По Божидару Томићу, а његови записи једни су од малобројних докумената о његовом детињству, Гаврило је још у „раном детињству показивао особите знаке развоја. Проходао је врло рано, још у деветом месецу, и још врло мали био је жив и лак. Као мало дете ретко се играо са својим друговима парњацима; више је волео да чува телад и да посматра како тежаци у пољу раде, како копају, косе, жању. И пре него што ће поћи у основну школу, пре своје седме године, идући за стоком, замишљао се као ђак, па би узимао торбицу на леђа и носио у њој старе књиге и писма. У игри с децом бивао је врло прек, па би ударио и јачег од себе, а нарочито ако је видео да му се чини криво или да га снажнији потцењује”.
Међутим, Гаврило је пошао у основну школу тек у деветој години зато што је његов отац сматрао да ће бити кориснији као чобанин. Да његова мајка није наваљивала, можда не би уопште ни пошао у школу. Школа је била близу села, удаљена свега два километра. У разреду је било 54 ђака. На крају прве године Гаврило је имао одличан успех, следеће је био добар, а у трећем разреду се разболео, нередовно је похађао школу, па је понављао. Наредне године положио је трећи разред с одличним успехом, па затим и четврти. Божидар Томић тврди да је четврти разред похађао два пута, зато што је волео школу, и да је оба пута био одличан. Као награду учитељ му је дао збирку народних јуначких песама, и Гаврило се није одвајао од ње. Сви су га знали као мирног и тихог дечака који много воли да чита.
Гаврило је имао два брата, седам година старијег Јову и две године млађег Николу. Њихови родитељи једва су их прехрањивали, па је Јово отишао да тражи посао. Прво се запослио као писар, па као кочијаш, затим је у Хаxићима код Сарајева био келнер, па онда помоћник код неког предузимача. Ускоро је закупио малу пилану и почео самостални посао. Породици је све време помагао и бринуо о два млађа брата. Гаврила је позвао к себи у Хаxиће, како би наставио школовање.
Гаврилу је тада било тринаест година. И више није био мали. Почео је његов пут ка Сарајеву и историји .
Аутор: 
Соња Ћирић
број: