Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Тајанствена здања


И ЛЕПОТА

            
Три различите грађевине чија се заједничка особина крије у симболима које носе



Капела Сансеверо
(Напуљ)

ајмондо ди Сангро (1710–1771), седми принц од Сансевера, значајан део времена проводио је у Капели Сансеверо у Напуљу, месту крајње тајанственом. Капелу је подигао његов предак у 16. веку. То је место у којем пред очима посетилаца и данас искрсавају алхемичарске и масонске алегорије лебдећи пред очима, указујући на многобројна, за већину непозната значења. Утисак је толико снажанн да су током минулих векова о овој грађевини настале бројне легенде – према неким, статуе у Капели настале су посредством тајанствених сила! 
    Иначе, Капела се налази у историјском делу Напуља, у непосредној близини дворца Сансеверо са којим је до 1888. године била повезана подземним пролазом. Војвода Ђовани Франческо ди Сангро 1590. године, после чудесног опоравка од неке тешке и подмукле болести, одлучио је да сагради капелу. И посвети је Богородици. Коначан облик Капели дао је управо Рајмондо од Сансевера, додајући бројне масонске симболе.

 Унутрашњост капеле чија је градња започета 1590. године 
                 Лобања са круном – моћни симбол на улазу у Капелу Сансеверо (доле десно)
 
    Изгледа да је Рајмондо ди Сангро данима остајао затворен у својој алхемичарској лабораторији где је учио и изводио огледе. У подземљу Капеле налазила се и штампарија, што је потпиривало још жешћа оговарања. Укратко, принц од Сансевера постао је још за живота легенда и према мишљењу суграђана – опаки чаробњак. У причама које су о њему испредане помиње се и једна у којој се каже да је убио седморицу кардинала како би од њихових костију направио столице. Да је једну даму која није хтела да му се пода, претворио у металну фигуру, баш као и патуљка који ју је бранио. Да је крв правио од воде, или чак ни из чега... Од оптужби за вештичарење, алхемију и безбожништво прешло се на оптужбе да је многобројне људе отео управо да би над њима вршио опите. Истини за вољу, ниједна прича није потврђена, али легенде, као легенде, наставиле су да живе и добијају различите верзије, све до данашњег дана. Као и она према којој је Рајмондо, иначе љубитељ певања, по селима тражио дечаке који су умели лепо да певају и кастрирао их, да би сачувао њихов дечји, високи глас.

Кућа чудовишта
(Сицилија)

ила Палагонија у Багерији крај Палерма (Сицилија) познатија је као Вила чудовишта (Villa dei mostri). Разлог због којег се поменути назив наметнуо лако је уочљив. Ова огромна кућа својеврсна је збирка статуа језивих облика и црта – фантастичних животиња и изобличених и ужасавајућих (људских) бића.
   Зашто би неко пожелео да живи у оваквој кући? А пре свега да је сагради! Није баш сасвим јасно, премда се нагађа да је први власник и наручилац радова Франческо Фердинандо Гравина Круилас, принц од Палагоније, био веома ружан човек. Прича каже да је на леђима имао грбу. Помисао на ружноћу тела наводно га је опседала. Окружујући се застрашујућим каменим фигурама покушавао је можда на известан начин и да се утеши.
   На захтев принца, изградња је почела 1715. године. Раскошна кућа је рад архитекте, иначе доминиканског фратра, Томаза Марије Наполија и његовог помоћника, Агатина Даидонија. Ова вила страве и ужаса није одмах у потпуности завршена. Дограђивали су је и украшавали наследници. Радови су окончани 1749. године.


Балска сала са таваницом од огледала и једна од многобројних фигура које истовремено красе и плаше

   Јохан Волфганг фон Гете, славни немачки песник, научник али и путописац, боравио је у Вили Палагонија у априлу 1787. године и делимично описао необичности које красе ово здање:
   „Ногаре столица су све криво исечене, тако да нико не може да седи без напора, а испред улаза, послуга обавештава посетиоце да у столице уопште не ваља имати поверења, будући да се испод меких сомотских јастука налазе оштре бодље.”
   Било како било, принчеви од Палагоније ипак су одлучили да 1885. године продају свој дворац богатој породици Кастроново која је и даље власник Виле чудовишта. Захваљујући њима, и посетиоцима је дозвољен улаз. Путници намерници, баш као и Гете некада, у прилици су да разгледају већи део унутрашњости, као и парк око виле.
   Новија истраживања показују да у основи архитектонског нацрта постоји одређена матрица која би могла да се оцени као алхемичарска.   Распоред чудовишта (монструма) на бочним странама куће (музичари, с једне стране и изобличена бића с друге стране, Меркур, заштитник трговаца, али и учења, као и преображавања материје) означава тежњу ка складу: од музике... до материје!
   Балска дворана у дворцу чудовишта такође је необична. Богато је украшена фрескама, мермером, али је таваница обложена – огледалима. У суседној дворани постоји капела иза које је сала за билијар. Одатле се ниже читав низ одаја... Око виле, у круг су постављене статуе различитих личности, човеколиких фигура, и то у друштву фантастичних животиња...

Дворац на брду
(Апулија)

еобични осмоугаони дворац није изграђен на брду да би власници одатле могли лакше да се одбране од најезде непријатељске војске.  Уосталом, нема ни моста, опкопа, ни шанца, нити било каквих других војних обележја. Не би се могло рећи ни да је летњиковац, па ни ловачка кућа. Јер, наоколо, као и у самом дворцу, не постији простор за шталу. Богати украси, као и бројни математички и астрономски симболи, наводе на помисао да би Дворац на брду (Castel del Monte) могао да буде нека врста храма. Место на коме су се највероватније окупљали познаваоци признатих и тајних наука.

  Дворац на брду необичног облика који је потпирио и машту писца Умберта Ека те је радња романа „Име руже” смештена у здање сличног облика

   Реч је о средњовековном дворцу римско-немачког цара Фридриха II. Грађен је девет година, од 1240. до 1249. године у Апулији, у данашњој јужној Италији. У намери да подигне дворац, Фридрих II вероватно је имао на уму јерусалимску Куполу на стени (Златну куполу), најстарију исламску богомољу, коју је без сумње уочио током својих крсташких похода. Осмоугао у основи здања по свој прилици је симбол који означава земљу (квадрат), а круг небо. Занимљиво је да је Фридрих II  није стигао дуго да ужива у свом дворцу, тек неколико месеци. Неки сачувани подаци показују да је долазио у апулијско уточиште ради лова, али кратко, будући да је умро 1250. године.
   Касније је Дворац на брду постао озлоглашени затвор да би потом, премда се наметао својом висином, пао у заборав... Као да га нико није примећивао. Италијанска влада га је откупила 1876. године и отприлике пола века касније започела је обнова. Заплет романа „Име руже” Умберта Ека догађа се у средњовековном утврђењу „Аедифицум” које неодољхиво подсећа управо на Castel del Monte .


Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: