3320 25. 9. 2015.
Ово можда нисте знали...
И БИЉКЕ ИМАЈУ
... МОЖДА САМО НЕКЕ, АЛИ ВРЕДНО ЈЕ ПАЖЊЕ
свету биљака, које чине 90 одсто укупне биомасе на Земљи, препознају се појаве које, барем издалека, наликују на оне код животиња и код човека. Развој биотехнологија (хроматографије, спектрометрије…), баратање са генима (генетски модификоване биљке) и друго учинили су да се, последњих година, низ појава код биљака најтачније описује ако се – у недостатку терминологије – означе речима: чула слуха, додира, моћ комуникације и кретање, препознавање сродника, памћење. Иако су то ознаке интелигентних бића, о „неуробиологији” се засад може да говори тек у дарвинистичком смислу настојања да се јединка најбоље прилагоди околини, примањем и одавањем (електричних и других) знакова и променама иза тога.Причвршћена за тле, биљка, додуше, опстаје тако што из светлости, фото-синтезом, ствара енергију која јој је потребна, али је приморана и да се брани од својих природних непријатеља.
Тиме се, пре свега, објашњава њена крајња сложеност, што чини, рецимо, да она има више гена од човека – пиринач, два пута више него човек. Или: биљке реагују у трен на инфрацрвене и ултраљубичасте зраке, које човек не опажа, као и на најнезнатније поремећаје средине сваке врсте (механичке, топлотне, хемијске…), што није случај с човеком. Најразличитији пријемници у вегетативном свету служе да приме на стотине сигнала из околине, на које се потом адекватно „одговара”, онда када ми својим чулима налазимо, можда, да их је само мали број. Ти су одговори физиолошке, или хемијске природе, па онда и неприметни за нас, али несумњиво постоје, и мерљиви су: на нивоу гена, молекула.
Гусенице, беж' те!
Тако је Бруно Клер (научник с јапанског универзитета у Кјоту) показао да се зид између ћелија стабла смањује, или повећава, што чини да се оне издужују, или скраћују, а то би било својеврсно „кретање” дрвета ка оном положају који је повољнији за њега.
Једну сложену хемијску поруку описује биофизичар Јан Балдвин (с Института Макс Планк, у Немачкој), која успева да одврати гусеницу, природног непријатеља дивљег дувана, онда када га ова нападне. Наиме, кад гусеница загризе лист, дуван лучи такозване „трихоме”, које гусеница прогута, но они ослобађају јак мирис, који прецизно наводи стенице и мраве, њене непријатеље, да дођу и нападну је.
Иначе, отровним састојцима које лучи (један од њих је никотин), дивљи дуван се брани и сам да би овај истраживач нашао да их је чак 950 различитих. Потом, оно што смо назвали „памћењем” препознаје се код јасике, будући да ова биљка, онда кад ветар савије њене гране, трпи промене на једном гену, које се задржавају пет до седам дана.
А о осетљивости на додир, мирис и слух налазимо сведочанства у огледима биолога вршеним на биљкама краставцу, вилиној коси и кукурузу. Стабљике краставца (sicyos angulatus), пошто не успева да сазда дрвену масу, услед недостатка ензима, већ после тридесетак центиметара висине, савија се до земље, да ту тавори у оскудној светлости. Али су његови пипци развили такву осетљивост на додир да могу да се и истежу и савијају, не би ли нашли неку другу биљку и „привили” се уз њу, да тако ова врста себи обезбеђује усправан раст. То је утврдио Данијел Шамовиц с Универзитета у Тел Авиву.
Слично се дешава и у случају вилине косице (cuscuta pentagona), али је овога пута реч о осетљивости која се пореди с мирисом. Наиме, као паразит, пошто нема хлорофила и не може да врши фото-синтезу да би се прехранила, она се без престанка извија насумце и у свим правцима, док нема плена у близини. Уз то, кад је једнако удаљена од парадајза и пшенице, она бира увек парадајз, јер је сочнији и својим мирисима привлачнији. Штавише, оглед са здравим парадајзом и оним који то није показује да се вилина косица без изузетка приклања овом првом, тврди Конзуело де Мореас с Универзитета у Пенсилванији.
Моцарт за вино
Најзад, аустралијска научница Моника али и многи други, доносе приповест о биљкама које реагују на звук. Реч је о кукурузу засађеном у неком хранљивом раствору и о звуцима музике који су допирали до њега. Када је фреквенција звука била око 200 херца, корени биљке би се изразито нагињали ка извору одакле су долазили. Тај особити вид комуникације неки научници тумаче као економичнији од ослобађања и емитовања органских састојака у биљном свету. Неки научници чак истичу и хипотезу да „дрвеће говори” и истражују да благотворно деловање озбиљне музике, рецимо, на приносе винове лозе, или производњу млека, нешто је што већ примењују виноградари и сточари широм света. То чини, рецимо, земљорадник из Италије Карло Сињози који је свој засад винове лозе „подвргао” Моцартовој музици током 24 часа, да би, у крајњој линији, побољшао квалитет вина. Што би био случај и са кравама и млеком.
Биљке, дакле, познају најразличитије облике општења, унутар и изван себе, с инсектима и другим животињама, слањем сигнала хемијске, или физичке природе, ваздушним или подземним путем. У нашим, човеколиким појмовима, за неке од њих налазимо речи: препознавање сродника и брига о њима, солидарност. Тако је кинеска научница Јуан Сонг описала један облик подземне „приче” између корена парадајза и његових суседа. У присуству микориза, коренских гљива, буде ли нападнута, та биљка лучи ензиме који служе као сигнали осталим биљкама од опасности.
Међутим, до тога не долази кад поменуте гљиве одсуствују. Или, пак, многе биљке могу да „препознају” примерке своје врсте и разликују их од осталих. То је уочила биолог Сузана Дадли, пошто је засадила две групе биљака: оне које су биле из исте врсте и оне из различитих врста. После 40 дана, када је мерећи њихове корене, нашла је да су мање израсли корени биљака исте врсте, од оних чији су суседи били из других врста. То се тумачи тако да су, у другом случају, биљке „исказивале” већу бригу за храном, не би ли извојевали победу над суседима, док су се у првом случају „солидарисале” са својим биљкама-сестрама. Иначе, различите биљке показују различите степене „обзира” те врсте ка суседима, па се налази да детелина и дивља јагода то чине у великој мери, а да бршљен „не мари” ни најмање за суседе, било које врсте. Уопште узев, клицама под земљом је, више или мање, стало да знају у чијој се околини развијају.
Биљке немају неуроне, синапсе, чула, али су научници-биолози, ипак, истакли тезу да се описане појаве дугују нечему што, барем издалека, наликује на чула, па чак и на мозак на њима. Тако је, у последњем случају, улога овог органа поверена врховима корена. Јер је још Дарвин (1880. године) писао:
„Једва да је претерано рећи да врх корена, који има моћ да управља суседним деловима, поступа као мозак нижих животиња …”.
Наиме, осетљиви на топлоту, влажност, електричне и хемијске сигнале, који долазе из грана и стабла, корени усаглашавају те податке и прилагођавају се. Они разликују горе и доле и упозоравају лишће да мање испарава у доба суше... И много тога другог.
Аутор:
Милана Тасић
Илустровао:
Душан Рељић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
