3320 25. 9. 2015.
Византијске приче
ХЛАДНО – ТОПЛО
У хиљадугодишњој византијској историји било је неколико зима које су забележене по незапамћеној хладноћи и које су поданицима Царства донеле велике невоље. Једна од таквих зима била је, на пример, 717/718. године кад су Арабљани по други пут покушали да освоје Цариград. Прича се да је тада земља сто дана била покривена снегом, што је довело и до појаве страшне глади међу исламским ратницима који су, да би преживели, били присиљени да једу лешеве преминулих другова. И зима 927/928. године остала је упамћена по великој хладноћи – Цариград је четири месеца био окован ледом – а умешала се и куга. Уз то, 928. година била је неродна, па се појавила велика глад о којој се приповедало десетлећима.
Занимљив покушај медицинског објашњења о томе како се на хладноћи понашају тела живих бића доноси историчар Јован Кинам из 12. века, а у опису студене зиме 1149/1150. године. Он је записао да је било толико хладно да су код многих животиња почели да страдају удови пошто се сва природна топлота тела скупила око срца.
Исти писац даје још један веома сликовит опис ледене зиме, 1166/1167. године, нагласивши да је нападало толико снега да је затрпао све удолине и горске падине, а од прекомерне хладноће тела су се готово смрзавала. Дивље животиње које нису могле да нађу место где да се скрију, напуштале су честаре и у гомилама тумарале по снегу; јата птица нису била у стању да се користе крилима (лед им је попут окова опточио крила), па су се кретале ножицама и постајале лак плен и за животиње и за људе.
И коњи посрћу
На основу података сакупљених из извора различитог порекла дошло се до закључка да је после благе климе и умерених температура, својствених за раздобље од 750. до 1200. године, Европа ушла у један изразито хладан и влажан климатски циклус. Најпре је, од 1200. до 1350, било доба велике студени, а онда су, почев од 1350. до 1500. године, температуре постале умереније, али се влажност увећала.
Једна од најхладнијих зима у позновизантијском раздобљу била је при самом крају 13. века, 1298/1299. године. Ову чувену зиму веома упечатљиво су описала двојица савременика, византијски интелектуалци Георгије Пахимер и Теодор Метохит. Старији од њих, калуђер и писац Георгије Пахимер, забележио је следеће:
„Тада је, дакле, и зима дошла, највећа од зима, па и оних изузетних, какву ни старци још никада нису видели да је настала. Јер толики се снег нагомилао, да је затворио излазе из ниских кућа, па су једни обележавали куће и улазе неким знацима и штаповима, а неки су се служили алаткама да заробљеним отворе куће. Током многих дана нико није могао ни видети земљу, нити на њу ступити, него су путници морали по насталом снегу као по чврстој земљи да се крећу, све до близу пролећа, и узалудно је било јахати на коњу, осим уз опасности сигурног оклизнућа.”
Исти писац у наставку бележи како је наступио месец линеон (фебруар) и како је земља отврдла под снегом и његовом чврстом леденом кором, као што је била отврдла и струја самих река које увек теку а које су сада биле заустављене стегнутошћу у дубини воде. Све то је имало за последицу да је зимом стегнута и залеђена земља оштетила растиње, а оно што је било засејано пропадало је на свим странама.
Још подробнији опис страшне зиме 1298/1299. године срећемо у „Посланичком слову” Теодора Метохита, главног византијског преговарача који је за релативно кратко време морао чак у пет наврата да путује у Србију и припрема брак краља Милутина и византијске принцезе Симониде. У поменутом извештају, који је састављен на последњем путовању и био упућен у Цариград њему надређеном Нићифору Хумну, првом министру византијског цара Андроника II Палеолога (1282–1328), Метохит је записао:
„А теби је познато да је баш ове године било више него икада хладно, врло снежно и са северним ветровима који су жестоко дували, а тако је било посебно нама који живимо у Цариграду. Заустављали бисмо се по кућама, као у неким јамама, а нарочито они који су имали подруме. Јер друкчије се није могло издржати. И били смо врло често одсечени од свих путева и излаза. А кад се ипак коначно морало изаћи, пошли бисмо на царски друм и наставили пут пешке, и данима, корак по корак, ослањајући се на штапове због клизавице и не користећи се – како се обичава – уопште коњима, пошто се дешавало да они врло често на колена посрћу, њихови управљачи да се сударају и падају јер је снег све учесталије падао, па је постао дубок и обасипао је сва кола, и она која су следила с носивим товаром, и није пружао тврдо, стабилно и чврсто тле. Свакако знаш да зима кад сам напуштао Град (Цариград) још ни издалека није престала. Напротив, на великом пространству земљу је покривао претходно пали и највећим делом нерастопљени снег, а било је у изгледу да ће се слично време наставити и ми, који смо се спремали на пут кроз Тракију, тако страшно смо то искусили: уосталом, и теби су добро познати трачки ветрови.”
И, заиста, добро је знано да је област Тракије, упркос чињеници да се ослања на топло море, почев од античког доба па до наших дана увек била позната по снажним зимским ветровима и обилном снегу.
Назебоше Турци
У продужетку Теодор Метохит каже следеће:
„На зимској хладноћи ветрови нам беху најстрашнији. Надирали су на нас и шибали нас снегом, кишом, са свих страна, као с неке бескрајне и олујне пучине по тамошњим пространим и безграничним равницама, без икаквог брда и незаштићеним, пробијајући нас и ударајући дуж читавог пута. Дували су час са супротне стране и нама у лице, не дозвољавајући победоносним јунацима и војводама на коњима да иду напред, а час су дували с бока збацујући и разбијајући јахаче. Често је бивало да јутром покушавамо да продужимо пут, али по кратком или никаквом путовању морамо или да се вратимо откуд смо кренули или, ако смо већ успели да се докопамо каквог насеља или имања, да ту прекинемо путовање и сјашемо. По најмањем пређеном растојању сваки час смо се распитивали за друм и време до првога села а посебно да ли је оно близу, пошто би ускоро било неопходно заустављање, а и да не бисмо силили себе да у путу напредујемо више него што је могуће. Трпећи овакво зло и заустављајући се уз велику пометњу код сељака и ратара због зиме затворених по кућама, с радошћу смо делили с њима заједнички заклон и огњиште, већајући сви заједно са свима и помешавши се и вртећи се око пепела од ватре, сви заједно у општој невољи и окружујући огњиште, а нико, ма ко да је био, од других ништа није извољевао...”
Ваља подсетити да су за средњовековног човека љута хладноћа и зимска тама пуна стрепњи биле веће зло него за људе Новог века.
Занимљиве податке о зимском невремену дају и такозване византијске кратке хронике, сажете забелешке уз поједине датуме које су углавном изашле из пера оновремених калуђера. Тако је у једној од њих забележено о страшној зими и читавом низу озбиљних невоља које су 17. децембра 1420. године задесиле приморски град Навплион на источном ободу полуострва Пелопонез. Непознати састављач је оставио следеће сведочанство:
„Године 6929 (=1420), у среду, 17. децембра, догодило се страшно зимско невреме, огромна количина кише и судар муња и громова, у Навплиону. И срушио се нартекс цркве Светог Андрије и отворила су се врата цркве и отвориле су се гробнице и звоно је пало и знамења су се појавила на зидовима и на вратима као од мача.”
Уз ове податке из византијских кратких хроника веома се лепо уклапају језгровите али стога не мање речите вести похрањене у великом броју њима сродних извора, а то су стари српски летописи. У једном од њих се каже да „године 6984. (=1475/1476) беше зла и љута зима”. У другом можемо да прочитамо како „године 6905. (=1396/1397) позебоше (смрзнуше се) Турци у Босни”.
И позновизантијски писац и државник Георгије Сфранцис у мемоарима доноси податке о једној веома хладној зими. Он је забележио:
„Дана 17. децембра 6948. (=1439) године преминула је деспина кира Марија из Трапезунта, а 1. јануара исте године (=1440) упокојила се деспина кира Евгенија, кћерка Гатилузија. Обе су сахрањене у манастиру Пантократора. У то време била је сурова зима као никада пре тога.”
Реч је о Марији Комнини Палеологини, кћерки трапезунтског цара Алексија IV Великог Комнина (1416/7–1429) и супрузи византијског цара Јована VIII Палеолога (1425–1448), и Евгенији, кћерки Франческа II Гатилузија (1384–1403) и супрузи византијског цара Јована VII Палеолога (1390). Пантократор је чувени цариградски манастир који је у 12. столећу подигао цар Јован II Комнин (1118–1143).
Сфранцисов савременик Критовул са Имброса саопштава податке о веома хладној зими 1456. године кад је султан Мехмед II Освајач (1451–1481) водио поход против града Еноса. Велика хладноћа и обиље снега, уз снажан северни ветар, донели су много невоља војсци османлијског владара, пре свега пешадијским јединицама. Много војника нашло је смрт у снежним наносима дуж пута, а знатном броју су страдали носеви и уши, па су морали да буду одсечени. Трапезунтски хроничар Михаило Панарет наводи да је зима 1373. године била веома студена, с пуно снега, и однела је известан број људских жртава.
Напаст звана инсекти
Зимско време, с огромним снежним падавинама, изразито ниским температурама, снажним леденим ветровима и свиме што собом носи ово годишње доба, очигледно је Византинцима доносило много више невоља и они су га теже подносили него што је то био случај с летњим оморинама. Другим речима, поданици Византијског царства више су се плашили зима, које су каткад попримале сва обележја поларних студени, него врелих летњих месеци. Због тога није чудно што се у делима византијских писаца више пажње посвећује хладноћи него несносним врућинама. Додуше, Георгије Сфранцис је на једној од страница мемоара забележио: „Дана 17. јула 6953. (=1445) године наступила је свеопшта врућина достојна сећања.” Кипарски хроничар Леонтије Махерас доноси податак да је у петак 3. августа 1425. године била велика врућина и да је од жеге преминуло више лица.
Осим високих температура, велику невољу у летњим месецима за средњовековне људе правили су и инсекти. Тако, на пример, научници који су се бавили проучавањем историје монаштва истичу да слаба и оскудна исхрана није била ништа у поређењу с гадном прљавштином и инсектима којима су ти посвећеници Христу бивали изложени.
Занимљиво сведочанство сачувано је у Дубровачком архиву и потиче из пролећа 1487. године. Реч је о настојањима калуђерица самостана Свете Кларе које су од надлежних градских власти тражиле да им се додели земљиште у суседству манастира. Њихову молбу отежавала је чињеница да се на том земљишту налазила јавна чесма, па је Република изашла са захтевима који нису били по вољи калуђерица. Као последњи аргумент којим су настојале да својој молби дају нарочиту тежину, калуђерице су нагласиле да се ближи лето, што је за њих страшно због небројеног мноштва бува и стеница које им загорчавају живот. Наведено је да је тих инсеката толико да се не би могли сместити у мерицу од четири стара. Један стар износио је нешто преко деведесет запреминских литара (тачније 91,79 литара).
Калуђерице су указивале на своју беспомоћност у таквим приликама кад се налазе на великом искушењу, па ћутке и без роптања морају трпети убоде тих инсеката. Наиме, њихово добро васпитање, које подразумева срамежљивост и отмено понашање, подучава их да трпељиво и нетремице подносе ту напаст. Осећај пристојности им налаже да радије допусте да буду изложене насртајима минијатурних, али насртљивих и досадних инсеката, него да у присуству других учине нешто што би се могло оценити као неумесно. А то неумесно би могло да буде чешкање којим би, истина, себи олакшале наметнуту нелагоду, али би се тако, неподесним понашањем, изложиле опасности да изгубе добар глас који су с разлогом уживале у граду.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
