3320 25. 9. 2015.
Таканакуј, свођење рачуна у Перуу
ХАЈДЕ
Уобичајене туче у унутрашњости ове јужноамеричке државе трају још од времена пре европског открића континента и служе да се све лоше ствари, негативна енергија и размирице оставе иза себе
Нову годину ваља ући чистих рачуна и заборавити размирице из претходних 365 дана. Треба то да буде и нови почетак, и да све лоше ствари остану у старој години. С таквом жељом милијарде људи широм света дочекују нове године, али малобројни су они што нешто и учине да тако буде. Углавном све остане на лепим жељама, али шта конкретно може да се уради па да рачуни из године за нама остану чисти? У Перуу су се досетили једноставног решења – изађите на улицу и потуците се са свима који су вам се замерили! Тврде, сигуран је то начин да мирни дочекате новогодишње празнике. Перу, на јужноамеричким Андима и обали Пацифика, још од претколумбовских времена гаји обичај по имену таканакуј. На староандским језицима ова реч значи „ударати (се) међусобно”, а месно староседелачко становништво управо то и чини. Свако ко је у претходној години имао размирице са неким 25. децембра, првог дана римокатоличког Божића, има право да га позове на тучу и да разменом удараца реши проблем једном за свагда! Поред решавања несугласица, у туче се улази и да би се показала мушкост или ослободила негативна енергија. Можете се тући с било ким, познатим, мање познатим, пријатељем, чак и чланом породице!
о је укратко таканакуј, чија старост не може тачно да се одреди. Једино је познато да је старији од 500 година, пошто су га Шпанци затекли када су овде стигли у освајачким походима током 16. века.Место настанка овог обичаја за рашчишћавање рачуна је градић Санто Томас, седиште провинције Чумбивилкас, на југу земље. Од почетка осамдесетих година прошлог века таканакуј је изашао изван граница родног града и проширио се на већа места, град Куско и престоницу Лиму. Разлика је у томе што се у Лими, уместо пред нову годину, туку крајем јула.
Ове борбе најживописније су управо у својој постојбини, Санто Томасу. У месту данас живи још око 300 староседелаца, а тучњаву годишње дође да посматра преко 3000 људи. У борбама учествују и мушкарци и жене, па чак и деца! Сваку борбу прати судија, неко од мештана ко се у том тренутку не туче, и он проглашава победника. У овом граду, као и околним селима где живе перуански староседеоци нема полиције, војске, чак ни општинских власти. Све је на судијама, ако туча измакне контроли, неће имати ко је да заустави...
Ујутру, 25. децембра, сви заједно доручкују у месној цркви, затим се улицама креће поворка читавих породица, обучених у костиме, важан чинилац овог обичаја. Деца су обучена као и њихови очеви, а на тучу се иде породично да би и млада поколења лакше прихватила насиље коме ће присуствовати. Пије се и много алкохола. Пред тучу је то обичај, а после борбе служи да би се ублажио бол.
оворку прати хајлија, музика настала у време када су се староседеоци борили против Шпанаца. Песме се бескрајно понављају, а у стиховима се пева о слободи, отпору, борби, сукобима. Имају и поруке за децу, која се први пут сусрећу са призорима таканакуја. „Дете, не плаши се када реке крви почну да теку”, гласи један од стихова упозорења.– Кад год чујем хајлију, моје тело прокључа. Желим да се тучем – организатор годишњих туча у Лими.
Старо становништво ових крајева верује да ће плес уз хајлију учинити да постану нове особе.
Пред почетак туче учесници у костимима плешу се уз традиционалну музику. Жене певају у хоровима, а прате их харфе, мандолине и виолине. Кад стигну на главни трг, онај ко жели да се бије мора да прозове свог противника по имену и презимену. Затим изазивач и изазвани улазе у круг на центру трга. За тучу постоје и правила, неписана.
озвољено је песничење, као и шутирање, а борци пре туче морају да руке увију у рукаве костима који су због тога и направљени дужи него што је потребно. Уједање, повлачење за косу, као и шутирање противника на земљи нису дозвољени. Победник се одређује после нокаута или одлуку доносе судије. Поред тога што морају да прогласе победника, судије имају и друго задужење. Посматрајући борбу, ходају око бораца са кожним бичевима и крајичком ока посматрају публику. Задужени су за ред, а корбач им служи да ошину гледаоца који би да се умеша у тучу. Уз много алкохола, музику која се стално понавља и повећан адреналин, овакве идеје појединцима из публике неретко падају на памет...
По проглашењу победника, борци морају један другом да пруже руку или да се загрле, што је предвиђено и пред почетак туче. Ко изгуби нема право да се љути, али има право да затражи нову тучу када је за то предвиђено. Дакле, наредног 25. децембра.
Завршетком битке сви спорови требало би да нестану, као и нерашчишћени рачуни и негативна енергија. Нешто слично као у познатом филму „Борилачки клуб” с Бредом Питом и Едвардом Нортоном у главним улогама, Перуанци свих доба заказују туче и ослобађају се свих негативности.
Аутор:
М. Јеринић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
