3320 25. 9. 2015.
Французи у немачким униформама
ГВОЗДЕНИ КРСТ ЗА КАРЛА ВЕЛИКОГ
Од самог краја Другог светског рата готово све нације здушно су прећуткивале неке од најнеобичнијих и најзанимљивијих прича које само сукоб таквих размера може да створи. Једна од њих је и прича која следи
Војници СС дивизије „Карло Велики” полажу заклетву
тварање прве француске добровољачке јединице Вафен СС званично је одобрила вишијевска влада маршала Петена 22. јуна 1943. године. Незванично, СС је регрутовао Французе који су хтели да се боре против Енглеза или против бољшевика од самог почетка немачке окупације дела Француске 1940. године. Већина ових добровољаца једноставно је појединачно додељивана немачким СС јединицама, углавном дивизијама Викинг и Тотенкопф (мртвачка глава). Многи од њих су, макар, мањим делом били немачког порекла.У јулу 1943. године почела је општа кампања регрутације, коју је спроводио „Comite des Amis de la Waffen SS” (Комитет пријатеља Вафен СС), коју је подржавао вишијевски министар пропаганде Пол Марион. Од добровољаца се захтевало да немају јеврејске крви, да су физички спремни и да имају између 20 и 25 година. Први регрути били су припадници вишијевских омладинских покрета, разних колаборационистичких милиција, припадници десничарских партија, али и доста студената.
Од 7. јула 1941. француски добровољци служили су у Вермахту (немачкој војсци) у „Legion des voluntaries Francais contre le bolshevism” (Легија француских добровољаца против бољшевизма – ЛВФ). Легија је у ствари била потпуно опремљен борбени пук који је немачка војска основала за борбу на истоку, како на фронту, тако и у позадини, против партизана. Око 7000 људи служило је у Легији, од којих је око 400 погинуло.
Рекордер у бацању граната
Када је ЛВФ распуштен, око 1200 људи придружило се Вафен СС. До 1943. године, Вафен СС бацио се на регрутовање добровољаца германског порекла, док су остале народе препуштали војсци. Вођство СС је у почетку Французе сматрало Латинима, али су, притиснути потребама у борби, признали давне трагове германског порекла, што их је учинило пуноправним припадницима СС.
Заставни вод Легије француских добровољаца
Француски СС добровољачки гренадирски пук основан је 18. августа 1943, са благословом Адолфа Хитлера. Тада су на располагању имали око 1500 регрута, од којих је 800 послато на обуку у Сенхајм, у Алзасу. Остали француски добровољци упућени су у посебне кампове и СС академије за официре и подофицире. До краја јануара 1943. године овај пук састојао се од 2480 добровољаца, подељених у два пешадијска батаљона од четири чете, плус штапско особље, противтенковски, инжењеријски и противавионски водови. Пук је званично унапређен у 8. СС јуришну бригаду „Француска”, иако се састојао само од 1688 официра и војника. Остатак је и даље био у камповима за обуку.
Новој француској бригади наређено је да одреди групу за брза дејства на Источном фронту. Главна борбена група састојала се од 18 официра и око 1000 подофицира и војника, распоређених у три пешадијске чете, штапско особље, инжењерију, противтенковски вод, позадину и санитет. Од 10. до 18. августа 1944. француски СС батаљон учествовао је у тешким борбама током совјетског напредовања западно од Санока, у Галицији. Јединица се одржала на положају упркос губитку око 200 људи. Батаљон, у коме је остало само 800 људи, пребачен је 17. августа јужно од Сандомира, у сектор Висле. Добили су 15 километара фронта за одбрану, за шта је било потребно бар десетоструко више људи.
Пакао је почео 20. августа, када је Црвена армија кренула у велику офанзиву на целом сектору. Француском СС наређено је да пошаље свој противтенковски вод у Радомисл. Ту је командант вода, деветнаестогодишњи Анри Кројцер, уредио одбрану града. Иначе, Кројцер је држао европски рекорд у бацању ручне гранате, од читавих 70 метара. Таква такмичења редовно су се одржавала тих година. Са своја три противтенковска оруђа, уз помоћ раштрканих Немаца које је успут скупио и ставио под своју команду (све заједно јединица не јача од чете), задржавао је цео тенковски пук Црвене армије. Кројцер је тешко рањен у борби и одликован је Гвозденим крстом првог реда. Остатак Француза учествовао је у огорченим борбама прса у прса у граду Мокре. Борба је трајала пуна три дана.
Опасна милиција
У данима који су следили, француски СС непоколебљиво је испуњавао све постављене задатке, али су полако потискивани када је немачка линија фронта попустила пред налетом Совјета. Мало даље на западу су се прегруписали, а 28. августа остаци француског батаљона повучени су са фронта. По повлачењу, смотру је извршио СС бригадефирер (СС чин у рангу генерала) Август Трабант, командант 18. СС дивизије „Хорст Весел”. Од људи који су дошли три недеље раније преживело је само 140. Трабант је био задивљен пожртвовањем Француза, и поделио је 58 гвоздених крстова, многе од њих постхумно. Њихово држање у борби одмах су уочили у штабу Вафен СС у Берлину и убрзани су планови о стварању дивизије сачињене од француских добровољаца.Француска СС дивизија званично је окупљена 1. септембра 1944, сачињена од преживелих из ЛВФ и бригаде „Француска”. Били су смештени у Грајфенбергу, у Западној Пруској. Кратко време јединица је била у рангу бригаде, за случај да није могла да достигне јачину дивизије. Назив јединице „Charlemagn” (Карло Велики) изабран је у конкуренцији са „Jeanne D’Arc”, односно Јованка Орлеанка, а на основу тога што је Карло Велики ипак био оличење пангерманског европског хероја, док је Јованка Орлеанка била чисто француска личност, при том са верским предзнаком.
Језгро нове дивизије чинила су два батаљона старе јуришне бригаде, који су проширени у СС гренадирски пук 57 и 58. Команда је поверена СС оберфиреру (не постоји еквивалент чина изван СС, између пуковника и генерал-мајора) Едгару Пуоу, бившем пуковнику Легије странаца и касније команданту ЛВФ. Планери Вафен СС предвидели су да дивизија буде потпуно спремна за шест месеци, будући да је већина људства прошла обуку и имала богато борбено искуство. У октобру 1944. године добили су појачање од 1500 бивших припадника француске милиције.
Милиција (фр. Milice) била је одлично обучена парамилитарна јединица која се борила против француских партизана. Положили су СС заклетву 11. септембра 1944, током величанствене свечаности којој су присуствовали високи гости, укључујући и чувеног валонског СС генерала Дегрела. Он је одржао говор, после кога је доста политички оријентисаних Француза изразило жељу да пређе у Дегрелову 28. СС валонску дивизију. Дегрел их је преузео, са све оружјем и опремом, али о томе није обавестио команду Француза, која није била претерано одушевљена развојем догађаја. До краја године дивизија се састојала од 7600 потпуно опремљених и увежбаних људи, а на челу сваке јединице налазио се официр прекаљен у борби.
Против Црвене армије
Почетком 1945. године у Берлину, командант Пуо добио је уверавања од Химлера да дивизија неће ићи у борбу против Француза, као и да ће се борити под француском заставом. Такође, потврђено је да ће имати и верску службу, што је био велики изузетак у Вафен СС.
У фебруару 1945. пребачени су на јако оптерећен померанијски сектор Источног фронта, а чим су стигли у Хамерштајн, Совјети су покренули велику офанзиву. Насупрот дивизији „Карло Велики” налазиле су се четири пешадијске дивизије и две тенковске бригаде Црвене армије. Иако су совјетске јединице често биле нешто слабије од уобичајеног бројног стања, Французи су, ипак, били у веома неповољном положају. Били су добро опремљени панцерфаустима (ручни ракетни бацач, врло делотворан против тенкова), те су буквално разнели обе тенковске бригаде, уништивши око 50 тенкова. Пропаганда је то повезала са праћком којом је Давид победио Голијата.
После многих битака у Померанији, 23. априла око 300 преживелих пребачено је у Берлин, где су придодати остацима Нордланд дивизије. Њен штаб смештен је у Оперу, одакле је због јаког бомбардовања убрзо померен испод земље, на главну станицу метроа. Општи совјетски јуриш на центар града почео је 28. априла, када су на канале постављени понтони, преко којих су надирале јуришне трупе Црвене армије. Распламсала се битка у којој су Французи врло пожртвовано учествовали. Панцерфаустима су уништили 62 тенка који су надирали ка Хитлеровом бункеру.
Северно од Берлина СС батаљон 58 и остали Французи који нису ушли у град, пробијали су се под борбом према Данској, где су покушавали да се споје са остацима Дегрелове 28. дивизије. Међутим, Британци су им пресекли пут и овај батаљон се предао.
Још неки делови дивизије „Карло Велики” укључени су у дивизију „Нибелунген” у Баварској. Ова дивизија створена је на самом крају рата од свег расположивог људства, укључивши и велики број европских добровољаца. Французи у њеним редовима тада су се први и последњи пут борили против западних савезника. Дивизија „Нибелунген” предала се Американцима 9. маја у Ремсу, у Француској. После тога већина добровољаца враћена је у Француску, где су завршили по заробљеничким логорима и, нешто касније, затворима и губилиштима.
* * *
Од више од 10.000 француских СС добровољаца, њих мање од 3000 преживело је рат, што је један од већих процената смртности чак и у поређењу са немачким Вафен СС, који је имао огромне губитке, међу највећим у целом Другом светском рату. То говори о тежини борби које су водили, као и о томе да су врло озбиљно схватали гесло које је Вафен СС имао на шналама опасача: „Моја част је оданост”.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
