3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ – ЛИПЉАН
ГРУПНИ ПОРТРЕТ
Већ самом појавом ова риба никога не оставља равнодушним, било због прелепог леђног пераја, било због своје неизмерне љубави према слободи
ве што ћу написати о липљану мало је и недостојно тог краља брзих и бистрих, не нужно и планинских река. Ако је пастрмка краљица, липљан је краљ прозирних вода. Те две племените рибље врсте нису ни у каквом роду, али се подносе, мада једна другој немилосрдно тамане икру, а пастрмка и млађ, липљанову као и сопствену. Али, кад порасту, некако се навикну једно на друго, и деле заједнички простор. Истина, пастрмка више воли да буде у крају тока, у сенци, уз подлокану обалу или у чкаљу. На средину реке или потока излази ретко, у јутро и сумрак када тражи плен, дочим липљан више воли брзак и прелив, место где се сустичу два тумбаса (водена крака), понекад и матицу, излазак из вира, и због тог сталног отпора јакој струји врло је снажна риба.О липљану се у свету пишу књиге и излазе посебни часописи. Расправа о томе да ли је он салмонид или бела риба прилагођена хладној и брзој води траје ли траје, без изгледа да буде једном за свагда разрешена. Изгледом много више подсећа на белу рибу, али заиста има навике и начин живота салмонида. Упознавање са ловом те рибе један је од најлепших детаља моје риболовне биографије. Нека се ово што говорим не схвати као излив скромности, већ као парафраза једне Чеховљеве мисли: човек који у животу није ловио рибу нешто је врло озбиљно пропустио. Него, да најпре чујемо шта о липљану каже мој друг Тасламан, мајстор за липљана, иначе један од ретких људи који цео боговетни дан може да проведе на реци без гриже савести да је то време улудо просуо, да не рекнем да га је могао искористити на неки други начин. Што је неупоредиво. Јер, за разлику од свакодневног, обичног времена, дан на реци је, уколико сте истински, спортски риболовац, дубоко безинтересан чин, дакле, по Имануелу Канту, вид естетике.
Тасламан има реч:
„Већ самом појавом липљан никога не оставља равнодушним. То је изузетно лепа, грациозна риба коју посебно издваја њено магично леђно пераје дивних нијанси, од плавичасте до црвене с љубичастим тачкама. Када је напето, липљаново леђно пераје подсећа на једро или поносно развијену заставу. Реч је о невероватно опрезној и плашљивој риби којој је тешко прићи, а још је теже преварити и упецати. Липљан толико воли живот и слободу да, једном закачен на удицу, не одустаје од борбе до последњег атома снаге. Неко без искуства у мушичарском риболову може да помисли да то није ништа ново и да је сличан случај са свим рибама, али само онај ко је на лагани мушичарски штап и изузетно танак најлонски предвез упецао липљана, поготово већег, а то су сви они дужи од 40 и више центиметара, по капиталном изузетку и преко 50, знају шта то значи.
Закачени липљан ће користећи своје велико леђно пераје у спрези са снагом воденог тока, при том налазећи заклоне иза камења и у подводном растињу, учинити све да се ослободи удице. При томе ће на велики испит ставити риболовца и његово умеће као и прибор са којим се лови. Из тог окршаја он врло често излази као победник. Али ако ипак и поред свих силовитих бегова и отпора липљан ипак буде савладан, то ће се десити тек када у њему не буде више ни зрачка животне енергије. У тренуцима када тај срчани борац дозволи да га риболовац узме у руке и ослободи удице, он је толико слаб и беспомоћан да није у стању да се одржава у води. Ако би одмах био пуштен, јака струја и неизбежни судари са каменитим дном убрзали би његов крај. Тако изнурену рибу потребно је, усмерену главом према току, придржавати у води све док не почне сама да плива и одупире се струји. Чак и тада треба пажљиво надзирати њен опоравак. Када се мало поврати, липљан ће се померити само до најближег, делимично заклоњеног места, где ће, најчешће уз саме ноге риболовца који га је уловио, остати неко време, док сасвим не ојача.
А уживање у тој величанственој слици прекрасне, сребрно-златасте рибе која плива уз чизму оног који је у међусобној борби победио да би јој на концу поклонио живот и помогао јој да се у њега врати, то је велика привилегија, више од витештва и страсти заједно, то је оно због чега вреди бити риболовац.”
Породична риба
У Србији липљан није нарочито распрострањен. У већем броју има га у Дрини и дринским притокама, где је важна спортска риба, а спорадично се јавља у Великом Рзаву, Млави, Градцу, Студеници, Расини… Све рибе су на свој начин лепе, липљан је уз то и елегантан. Протегљасто тело прекривено му је ситном, челично-сребрном крљушти; има малу, оштро сведену главу са још мањим устима, па се углавном, вредно купећи оно што му вода нанесе, храни једва видљивим мушицама, рачићима и другим ситним воденим организмима. Понекад једе бесомучно, као незасит, и уколико преварите таквог он ће избацити стомачни садржај. Ако вам се неко похвали да је ухватио липљана на стримера, воблера или металну варалицу знајте да то није због тога што је желео да прогута те крупне, понуђене мамце, већ је, слично мрени, инстинктивно појурио уљеза у свом ловном окружењу. Липљан је, иначе, породична риба, што значи да воли друштво сродника, па често, уколико се умирите, више њих уме да вам приђе до под саме ноге, што због радозналости, што због тога што скупља храну коју чизмама подигнете са шљунковитог или травом обраслог дна. Зато се неспортским сматра такозвано муљање ногама јер се липљан тада узбуди и постане сасвим неопрезан, па га је лакше преварити.
Липљан ради на „цуг”, рађе по дану него у сумрак, боље када је облачно, али зна да и по највећем сунцу дословно помахнита, што траје сразмерно кратко. Уколико пропустите тај интервал или се сутрадан вратите на место на којем сте јуче успешно ловили учиниће вам се да ту не постоји ниједна једина риба. А онда опет – неки пут изненада, а неки пут као да сте навили сат – почиње гозба! При нижем водостају морате се притајити и сачекати га да се врати станишту где обично борави и где га ловите, док при вишој води треба чешће мењати место за лов. Прибор обавезно мора да буде префињен, најлон што тањи, удица што ситнија, изузимајући пролећно доба године, после мреста (април-мај), када га је могуће преварити и на крупнију мушицу или нимфу. У мресту, липљан се окупља у мања јата, слабије се храни, а мужјаци добијају изразитије боје, по чијем интензитету сасвим поуздано можете утврдити да ли се спрема за љубавну игру или је већ површио тај посао. Липљан се не мрести лако, из триста разлога. Зреле женке, а такве су тек у трећој години живота, не положе више од десетак хиљада јајашаца, температура вода не сме да буде нижа од 5, нити виша од 10 степени, а важан је и облик подводног тла, јер се оплодња икре врши у плитким јамама на чије дно падају само оплођене ћелије, док остале однесе струја и поједу друге рибе. Липљан се не мрести у дубокој води, па уколико живи у језерима или дубљим рекама излази на мрест у плиће, подесније притоке.
Пегави лепотан
Липљан је риба евроазијског континента, с тим да више воли севернија подручја, у средоземном појасу га нема или је врло редак (у нашој близини реке Соча и Морача). Латинско име му је Thymallus Thymallus, због тога што мирише на тимијан, тамјан. Локални називи су му и липен, липљен, липац и лип. Као и штуку сматрају га прастаром рибом која се обликовала у древним рекама и језерима на чијим обалама никада нису стајали људи, јер их у то време није ни било. У предањима кружи прича о томе да се липљан раширио по Европи пре десетак хиљада година, по завршетку последњег леденог доба, када је отапајући лед створио огромну реку. Она је од Карпата текла према Атлантику, између Енглеске и данашње Скандинавије у коју је пегави лепотан доспео преко Балтичког мора, тада још слатководног језера.
Занимљиво је да у англосаксонском свету липљан није на нарочитој цени, сматрају га дотепанцем (нема га у водама Ирске), али, ко би и како могао до краја да проникне у принципе по којима се рибе вреднују, то ни непоменик не би могао знати. Цвергл и сунчани караш су код нас коров, а у Америци, где расту већи, сразмерно су цењене спортске рибе. Од шарана су енглески риболовци направили мит, дочим га колонизатори Аустралије и Америке, потомци истих тих Енглеза, сматрају шуфтом. Липљан је за Енглезе једва вредан помена, а у остатку Европе, као и Сибиру, он је право мало рибље божанство.
Липљан има орловски вид, и савршен је пливач. Сумњичав је, плаши га све, не само риболовчева него и сопствена сенка, јак звук, ходање по води, први замах штапом. Као нискорепродуктивна риба која не подноси ни најмање загађење врло је угрожен. Капитални примерци, осим у строго чуваним ревирима, све су ређи, а примећено је и да се због смањења бројности мрести раније од свог биолошког календара (понекад већ у марту), што утиче на квалитет и величину порода, при чему мрест не успева сваке године. На срећу, могућ је вештачки узгој млађи, па се онамо где има воље и пара врше порибљавања опустошених вода. Зато се, молићу лепо, не обазирите на прописе, у позитивном смислу, наравно!
Сваког, дословно сваког липљана вратите у воду, да бисте идуће године имали шта да ловите. Зар је мало онај адреналински удар који осетите сваки пут када краљ силовито нападне мамац („довољно ми је то што сам успео да га надмудрим”, каже нама мајстор Драгољевић, а Тасламан и ја се са тим здушно саглашавамо), зар је мало што ћете, као на каквом витешком турниру, уживати у борби са господарем брзака који је раширио своје перајно једро и неће на обалу, ни по коју цену. Уколико га ипак привучете себи и прихватите мередовом, обавезна је фотографија, групни портрет с краљем, за успомену и дуго сећање.Шкљоц!
Аутор:
Михајло Пантић
Илустровао:
Милан Туцовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
