НЕБО БЕЗ ГРАНИЦА

На Солунском фронту ваздухопловство српске војске имало је више од 3000 борбених летова. Један је био готово непознат, и по учинку и по храбрости пилота























После тешког повлачења кроз албанске гудуре и делимичног опоравка на Крфу, на Солунски фронт доспела је и српска војска. Чим су стигли, почела је борба против Бугара, који су у почетку мислили да пред собом имају француску војску, јер су наши војници на себи имали француске униформе. Међутим, већ после борби на Горничеву и Острову, на болан начин уверили су се да имају посла са српском војском, за коју су до тада веровали, и посебно наглашавали у својим извештајима да је „коначно потучена и уништена”.
Савезници су прво Галипољски, а потом и Солунски фронт посматрали као мали и не претерано важан, посебно у односу на Западни, где је увелико трајало исцрпљујуће рововско ратовање. Због оваквог става савезника, на почетку ратовања на овом фронту Немци и Бугари су имали готово потпуну превласт у ваздуху, јер су савезничке ескадриле располагале авионима старог типа, односно апаратима који нису били претерано употребљиви на западу. Било је потребно дуго и мукотрпно доказивање да је за исход рата и поготово за слом Аустроугарске врло важно одржавање и каснији пробој фронта, те да војску, нарочито авијатику, ваља снабдети најмодернијим и најбољим могућим оружјем и техником.

Лет у непознато

У прилог овој тврдњи је говорило и све чешће бомбардовање Солуна и околине од Бугара и Немаца, јер се град налазио на само 50 километара од линије фронта. Тако је већ 5. маја 1916. над ушћем Вардара оборен један немачки цепелин који је почео да бомбардује град. Њега је по мраку напао француски авијатичар који је, летећи изнад балона, испустио две бомбе. Чуле су се две експлозије, сукнуо је огроман пламен, а цепелин се срушио у баруштине. Потерна одељења српске и француске војске нашла су посаду цепелина од 12 људи, како се голи голцати сунчају и суше одело на чистини у врбаку. Костур цепелина изложен је као ратни трофеј у центру Солуна, а пронађена ратна застава послужила је као украс у соби генерала Сараја, главнокомандујућег официра Солунског фронта.
После овог и многих других напада из ваздуха, савезничка команда је почетком септембра 1916. године издала наредбу којом се јединице обавезују да јављају о доласку непријатељских аероплана или цепелина. То је превасходно била дужност трупа на првој линији фронта. Одмах по прелету непријатељских летелица оне би то јављале Врховној команди која је дизала узбуну. Наложено је и обавезно дејство противавионске артиљерије, и то бродских топова и два вода топова постављених на возила, распоређених у предграђима Солуна.
За гоњење непријатељских аероплана и балона одређена су три апарата из ескадриле 91 и три из енглеске ваздухопловне команде. Тако је и сва српска авијација на аеродромима у Микри, Вертекопу и Врбени била у приправности, па се поред редовних извиђачких делатности скоро свакодневно кретало у гоњење непријатељских аероплана.
Све ово није одвратило Немце од бомбардовања Солуна и војних складишта у околини, па је одлучено да се, у знак одмазде, бомбардује Софија. Напад је извело српско ваздухопловство.
Командант српског ваздухопловства, француски мајор Роже Витра, позвао је 29. септембра 1016. године потпоручника-пилота Бранка Наумовића и француског каплара-пилота Мориса Роајабла, додељеног српској војсци, и издао им наређење да се спреме за сутрашњу акцију, бомбардовање Софије, после чега би прелетели на сигурно, у Румунију. Због предострожности, акција је држана у најстрожој тајности, па су за њу, осим команданта, знала још само два официра из штаба. Исто као што нико није знао за њихов лет, тако ни пилоти нису знали шта их чека изнад и око Софије, односно нису имали никакве податке од ваздушној одбрани.

Пет на једнога

Без обзира на ризике, 30. септембра у 7:15 ујутру, Наумовић и Роајабло су полетели из Микре крај Солуна, авионом „фарман” тип 42, у коме су биле и четири велике бомбе од по 20 килограма. После два сата лета стигли су над бугарску престоницу. На њихову несрећу, систем раног узбуњивања извештајима извиђача с прве линије фронта практиковали су и Бугари, па је одбор за дочек био спреман већ сат раније. Софију је бранило око 40 артиљеријских оруђа, а ватра из њих била је ураганска.
Процењено је да је на авион испаљено око 800 шрапнела. Одмах у почетку, три шрапнела експлодирала су близу авиона, на срећу пробушивши само крила и корпу, где су се налазила пилотска седишта, па су ови могли да наставе акцију. Када су проценили да су над циљем, са 3000 метара избацили су бомбе које су сравниле са земљом две касарне. Штета је била велика и у људима и у материјалу. По обављеном задатку, под пуним гасом почели су да се извлаче из зоне артиљеријске ватре, која је постајала све прецизнија, а све у нади да се докопају румунске границе.
Сада су се облачићи од шрапнела видели на 20-30 метара од авиона, што је значило да су се зрна распрскавала опасно близу. То ни из далека није био крај невоља, јер чим су оставили артиљерију за собом, авион је напало пет бугарско-немачких апарата, и то два „фокера”, два „албатроса” и један „Л. В. Г”.
Потпоручник Наумовић, митраљезац и извиђач, примио је борбу с много јачим непријатељем. То је трајало око тридесет минута. Врло брзо је митраљеском ватром успео да оштети један „фокер” и један „Л. В. Г.”, толико да су били принуђени да се спусте.

Три рупе на шлему

После двадесетак минута борбе, Наумовић је остао без муниције. Тада се на њега обрушио један „фокер”, којим је управљао немачки наредник Вагнер. Када му се приближио толико близу да су пилоти могли међусобно да се распознају, Наумовић се одлучио на очајнички потез. Прво је испразнио свој револвер у правцу Немца, а онда је према њему окренуо и празан митраљез, не би ли га заплашио. Вагнер је мало успорио, а кад је схватио да не чује звиждање куршума око себе, што би било нормално на тако малом растојању, поново се обрушио на српски авион.
Ту се створио још један „фокер”, којим је управљао бугарски пилот, до тада у Вагнеровој пратњи. Осули су паљбу из митраљеза из непосредне близине, и у руку ранили француског пилота Роајабла. Без обзира на рану, овај је још добрих петнаестак минута успевао да колико-толико измиче гониоцима, летећи на север. Један куршум пробио је резервоар за гориво, бензин је почео да цури на све стране, мотор престао да ради, команде су пресечене, а крила и труп потпуно изрешетани. Тада је и апарат нагло почео да понире и губи висину.
Са „фокерима” на репу, који су и даље бесомучно митраљирали, изгледало је да ће аероплан да падне као камен, али је Роајабл, искусни борбени пилот са Вердена, некако успео да се спусти на брдо на обронцима планине Балкан, неких 45 километара северно од Софије. При том је апарат сав изломљен, а потпоручник Наумовић је неко време био онесвешћен. Одмах за њим спустила су се три авиона, два која су га срушила и један „албатрос” који се при слетању изломио због неравног терена.
С обзиром на лаку конструкцију тадашњих авиона, од дрвета, металних штангли и платна, ово није био редак случај. Наш авион био је буквално изрешетан, на остацима су пребројане 142 рупе од метака, а Наумовићев шлем је на три места био пробијен што митраљеским куршумима, што зрнима шрапнела. И Роајабл и Наумовић заробљени су одмах по слетању, а у заробљеништву су били до слома Бугарске. Када се вратио у отаџбину, Наумовић је наставио службу у својој команди, као ваздухопловни официр-пилот.

* * *

Због бомбардовања Софије и херојске борбе против пет непријатељских авиона, начелник штаба Врховне команде, војвода Живојин Мишић, издао је 27. септембра 1919. године похвалну наредбу, прочитану пред свим јединицама тада већ војске Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Наредба је гласила: „Начелник инжењеријског одељења Врховне команде предложио ми је за похвалу пешадијског поручника Бранка Наумовића, пилота ескадриле 521, са следећом мотивацијом:
Поручник-пилот Бранко Наумовић, 17. 9. 1916. Шпо старом календаруЋ примио се извршења веома деликатне мисије, да изврши даљни лет од Солуна, преко Софије, за Румунију. Пошто је извршио бомбардовање Софије, био је нападнут од пет непријатељских аероплана и са њима водио борбу тридесет минута, све до 45 километра северно од Софије. По признању самог непријатеља, борио се и онда када му је нестало муниције, обмањујући га празним митраљезом, што је непријатељ искористио и приближио му се толико да му је сав апарат избушен и оштећен се морао спустити.
Усвајајући горњи предлог, похваљујем поручника Наумовића.”
Иако је авион изгубљен и пилоти пали у заробљеништво, бомбардовање Софије испунило је циљ. Немци и Бугари су по новинама ову акцију звали „Гром над Софијом”, и више се нису усудили да бомбардују Солун .