3320 25. 9. 2015.
Необичан подухват у Арденима
ГРИФОН У ЈАГЊЕЋОЈ
Ратне варке нису необична појава, али употреба целог једног лажног батаљона десила се само једанпут
Скорцени непосредно после Операције „Грифон”
едно необично наређење из Хитлеровог Главног штаба све јединице немачке војске добиле су 25. октобра 1944. У њему је стајало да се успоставља јединица јачине два батаљона за извиђање и специјалне операције на Западном фронту. За њу потребна је сва заплењена америчка опрема, униформе, возила, оружје. Такође, тражили су се људи који познају амерички енглески, поготову војну терминологију. Све то требало је доставити оберштурмбанфиреру (СС еквивалент пуковника) Оту Скорценију, у Фридентал код Берлина, иначе командни центар дивизије за специјалне намене Бранденбург. То је био почетак операције Грајф (Грифон – митско биће са телом лава и главом и крилима орла).На ову замисао Хитлер је дошао, у предвечерје последње офанзиве у Арденима, а разрадио ју је са Отом Скорценијем, својим човеком за специјалне задатке, можда највећим пустоловом и командосом Другог светског рата, свакако најпознатијим. Суштина операције било је стварање „Оклопне бригаде 150”, која је на самом почетку офанзиве обучена у америчке униформе, користећи пробој фронта, требало да се помеша са америчким јединицама у повлачењу, са њима дође до реке Мезе, где би задржали мост док не стигну немачке дивизије, чиме би пут ка Антверпену био отворен. Осим бригаде, смишљено је да као претходница иде посебна извиђачка јединица, која би прешла линију пре офанзиве, где би онда изводила диверзије, стварајући што већи хаос.
У биоскоп пред акцију
Међутим, од планиране јачине 3300 људи, плус 20 америчких „шерман” тенкова и више десетина оклопних возила и џипова, пријавило се око 600 добровољаца, од којих је само десетак говорило савршен енглески, четрдесетак је имало школско знање, док су остали само натуцали. Заплењена су само два „шермана” и неколико оклопних кола.
Људи који су знали енглески додељени су специјалној јединици где су подељени у три групе: прва је требало да диже у ваздух мостове и магацине; друга да онеспособи савезничку службу везе; трећа, извиђачка да продре што дубље на запад, одакле ће слати обавештења, а успут и да непријатељским јединицама преносе лажна наређења, мењају путну сигнализацију, ознаке минских поља и направе хаос у саобраћају.
Људи скупљени из свих родова оружја војске и СС, у најстрожој тајности прошли су убрзани диверзантски курс, али су све што су радили чинили су по америчким командама, упознавали се са распоредом трупа на фронту, ознакама јединица, вежбали се у говору и радио-комуникацији, до бесвести гледали америчке филмове, поготову ратне, и на крају чак провели неко време у логорима за заробљене Американце. Створен је утисак да од њих желе да направе праве Јенкије, мада им није речено ништа о циљу те обуке.
Почетком децембра издата им је америчка опрема, од веша до целокупне униформе, легитимације, чак и америчке цигарете, шибице, конзерве, све врло разнородног (али америчког) порекла. Добили су и милионе лажних долара и фунти, намењених подмићивању, који су потицали из друге операције немачке обавештајне службе (највећег фалсификовања новца у историји, у концентрационим логорима, не би ли се подрио монетарни систем Енглеске). Такође, свако је добио и упаљач, у којем је сакривена и ампула са цијанидом, за случај да буду ухваћени. Недостатак „шермана” и америчких војних возила надомештен је цртањем америчке беле звезде на тенкове типа „тигар МИВ”.
Кобна пресвлака
Коначно, 15. децембра, специјалне групе постављене су у џиповима иза тенкова који су чекали почетак офанзиве, који је уследио 16. децембра у 5.15 ујутру. У секунду тачно, на целом фронту настао је пакао, стотине артиљеријских оруђа припремале су терен за наступање тенковских дивизија. Захваљујући дезинформацијама и потпуној тајности у којој је припремана офанзива, клин од оклопних возила и тенкова изненадио је Американце и разнео њихове положаје, док су се кроз отворену рупу стуштили Скорценијеви људи у џиповима и брзо се помешали са Американцима у повлачењу, баш како је било и предвиђено. Командоси су имали непријатан осећај да их препознају, али су схватили да на њих у свом том хаосу нико не обраћа више пажње него на остале америчке војнике. Постали су прилично сигурни у себе, своју маску, али је та сигурност била лажна, што ће врло брзо и сами увидети.
Пантер тенк „Оклопне бригаде 150”, с америчком звездом
У току прве две ноћи офанзиве, сви џипови су прошли кроз ослабљени фронт америчке прве армије. Ударне групе убијале су курире и официре за везу, преносиле лажна наређења, преко путева разапињали црвене траке, што је била ознака за минско поље, вршили препаде на пунктове радиста и везиста. Постављали су се на раскрсницама, упућивали у погрешном правцу трупе које су ишле на фронт, палили магацине, слали податке својој команди, чак су пресекли телефонске водове између штабова генерала Бредлија и генерала Хоџа.
Све то је трајало до 18. децембра. Тог дана патрола војне полиције зауставила је џип који им је био сумњив, у коме су се налазила тројица подофицира и тражила им лозинку. Ови то наравно нису знали и одмах су ухапшени. У њиховом џипу су нађене нове новчанице од 100 долара, немачки радио, разно оружје. Сумњу војног полицајца нису изазвали командоси, него ситница коју су организатори „Грифона” превидели.
Наиме, на фронту се вози или потпуно без светла или са пуним осветљењем, ни у ком случају са штофаним пресвлакама преко фарова, такозваним маскирним светлом. Тројица ухапшених су стрељани.
Због лажних Американаца који су се свуда појављивали, тих дана почела је незапамћена рација. Све расположиве снаге војне полиције, појачане обавештајним официрима даноноћно су биле на задатку, заустављали су свако сумњиво возило, сваког курира, и сви су морали, у прилично непријатном положају на коленима и са пиштољем на потиљку, брзо и без акцента да одговарају на необична питања (на пример о бејзболу), јер лозинке и легитимације нису биле никаква гаранција. Амерички официр који је случајно носио немачке чизме провео је неколико дана у самици, док је генерал Брус Кларк за длаку избегао стрељање.
Велики пустолов
Истовремено с почетком офанзиве, почела је и последња немачка падобранска акција у Другом светском рату. Падобранска дивизија спуштена је иза америчких линија, где су због јаког ветра разбацани на широком подручју. Та чињеница, као и лутке од сламе које су избацивали заједно са падобранцима, направили су потпуну збрку код Американаца, и тиме умногоме допринели великом почетном успеху офанзиве. Такође, један од заробљених немачких командоса приликом испитивања изјавио је да је Скорценијева намера била да отме генерала Ајзенхауера, врховног команданта савезничких армија.
-----------------------------
ПРЕОКРЕТ ПРЕОКРЕТА
Битка у Арденима, која је трајала од 16. децембра 1944. до 28. јануара 1945. године била је највећа сувоземна битка у којој је учествовала америчка војска у Другом светском рату, а уједно и последња немачка офанзива. Операција под називом „Стража на Рајни” имала је за циљ заузимање луке Антверпен, најважније средиште снабдевања савезничких армија у Европи. Офанзива је припремана у потпуној тајности, чак је и име изабрано да би се створио утисак утврђивања на Рајни ради одбране Рајха.
У зору 16. децембра осам немачких оклопних и тринаест пешадијских дивизија почело је напад у шумама Ардена, у Белгији. Насупрот њима стајало је пет слабих пешадијских дивизија америчке војске, које су или буквално разнете или приморане да се укопају. Офанзиву је спровео Фон Рундштет, а на терену водили Сеп Дитрих, командант Прве СС дивизије „Адолф Хитлер” и на нижем нивоу Јоаким Пајпер, СС пуковник, као вођа борбене групе Пајпер.
Одлучујући чинилац биле су временске прилике. Када је офанзива почела, шума је била у густој магли, па савезничка авијација није могла да пружи подршку трупама на земљи. Током прве недеље, нападао је и велики снег, још више погоршавајући амерички положај. Небо се разведрило 23. децембра и појачања су спуштена у Антверпен. Тада је почео и амерички противнапад. Преко Европе у помоћ је хитао и генерал Патон са својом оклопном армијом, успут се снабдевајући горивом отимањем из немачких складишта. Борбени напори исцрпли су Немце који су почели да се повлаче. Залихе су почеле да се тање, све док недостатак горива и муниције није натерао целе оклопне дивизије на једноставно напуштање тенкова и возила.
Битка се званично завршила крајем јануара, када су савезници повратили Ардене. Американци су имали око 81.000 жртава, Немци преко 100.000.
Оно што је Хитлер видео као тачку преокрета целог рата, претворило се у страшан пораз, после кога немачка војска никад није смогла довољно снаге да покрене ПОДУХВАТ већег обима.
-------------------
Иако такав план није постојао, савезничка параноја и страх од Скорценија (коме је, између осталог, на отмицама Мусолинија и Хортијевог сина и стекао име и славу) била је толика да су у генералску униформу обукли неког пуковника сличног Ајзенхауеру и возикали га његовим колима по терену, не би ли намамили Немце. Ово ипак није било потребно, будући да је већ тада већина „Оклопне бригаде 150” била или похапшена или стрељана, неки и због таквих ствари као што је тврдња да припадају некој чети (company) седмог коњичког пука (непреводива игра речи, пошто су company и troop синоними, обе речи означавају чету, али се само у седмом коњичком пуку због традиције користи реч troop).
Крај рата доживела су свега три припадника бригаде. Самом Скорценију суђено је, између осталог, и због Операције „Грифон”, а због тога што је употребом противничких униформи кршио законе и обичаје рата. На опште изненађење, за сведоке одбране позвао је официре СОЕ (британска група за специјалне операције) који су потврдили да су се и они редовно служили истим средствима, као савршено легитимним. Савезнички суд је то прихватио и Скорцени је ослобођен оптужби по том питању.
И дан данас, Операција „Грифон” узима се као једна од најопсежнијих командоских операција.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
