Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Мартин Стрел, пливач


ГОСПОДАР СВИХ


                  

Успео је да укроти Дунав, Јангце, Парану, али највећу пустоловину доживео је пливајући Амазоном. Ово је његова исповест, посебно написана за читаоце „Политикиног Забавника”
 
Филм „Big River Man” јединствен је документ о човеку који прати своју звезду водиљу, али је истовремено спреман да одговори на све захтеве редитеља, ако му тражи да једну деоницу плива без одела или да зађе у део који је сувише близу обале и смртоносно опасан.
 
Словенији сам завршио све школе за гитару, коју сам волео сатима да свирам, сваки дан. Годишње сам у просеку свирао по четири сата дневно. Добро ми је ишло испод прстију, тако да ме музика свуда прати, и данас.   
   Учио сам класичну гитару, посебно сам уживао у фламенку, а нарочито пошто сам 1974. године у Гранади, у Шпанији, срео великог гитаристу Пака де Лусију. Волим да слушам и кантри музику, па чак и техно, и то ми добро прија ушима. У Аризони, где сад живим, понекад с Мексиканцима свирам по кафанама.
    Мој некадашњи ученик Томаж Рајтерич данас је директор Музичке академије у Љубљани. Пуно других мојих ученика ради по музичким школама у Словенији и свету. За оно време, био је то добар новац, зато сам марљиво учио и похађао музичке школе. Сваки дан радио сам од пет ујутру до десет увече, али сам сваки дан и обавезно пливао раном зором или кад завршим све обавезе. Знао сам све резултате у пливању, у базенима као и у маратону, пратио сам све о спорту. Волео бих да сам могао и више да пливам, али тада није било времена.

нао сам много о Атини и Дикију Бојаџи из Македоније, о Синиши Џорићу, Србија, посебно о великом Вељку Рогошићу, једном од највећих светских маратонаца, који је недавно умро. Управо је он био човек који ми је 1978. године сасвим променио живот. Случајно смо се срели у Старом граду на Хвару и, заједно с породицом Петрич (Борут, Дарјан, отац Драго), на Вељков предлог учествовао сам на Међународном првенству Југославије. Тада сам потписао уговор с WPMSA (Светска маратонска пливачка организација) и постао професионални пливач. Пливао сам у светском купу, у групи професионалаца, могло се зарадити, добијале су се плаћене авионске карте, смештај у хотелу за тренера и мене, чак и награде на крају.



    Прва трка била ми је од Каприја до Напуља, у дужини од тридесет три километра. Вељко Рогошић, мој дугогодишњи велики учитељ, тада ми је рекао: „Мартине, нисам ти више потребан, сада свет зна за тебе!”.
    До тада никад нисам ни помишљао да могу добро да живим од пливања, као и моја породица, син Борут (рођен 1981) и кћерка Нина (1985) која студира међународни бизнис у Њујорку, на Универзитету Колумбија.
    Иначе, моја прва велика река била је Мирна, близу Мокронога, где сам живео. Имао сам десет година кад сам, заједно с тројицом војника, препливао три и по хиљаде метара и победио. Моји старији другови добили су за награду пиво, двадесет боца. У то време, кад није било много пара, чинило се изузетним пити пиво усред шуме.
    Године 1979. први пут сам, у дужини од сто пет километара, пливао у Крки, реци у Словенији. Без обзира на температуру између дванаест и двадесет пет степени, све се лепо окончало, добио сам велике паре од фабрике „Крка”. Схватио сам да могу лепо да зарађујем од пливања и још и успут да свирам гитару.

            

светском купу научио сам све о пливању, срео највеће пливаче тог времена, из свих крајева света. Почео сам да размишљам о већим подухватима, пливао сам у мору шеснаест, тридесет три, осамдесет, деведесет, сто, сто шездесет километара. Кад сам од Лињана стигао до Равене (Италија, 162 km) за педесет пет сати и петнаест минута, со ме је потпуно уништила, уста, језик, очи, осећао сам страховите болове, посебно ме је пекао језик... Након тога надмашио сам рекорд Вељка Рогошића на стази Каорле (Италија) – Умаг (Хрватска) у дужини од педесет шест километара. Уследила је стаза од Африке до Европе, осамдесет километара од Келибије (Тунис) до Пантелерије (Италија). Пре мене је ово покушало седам пливача, али само је мени то пошло за руком. Ужасна је количина соли и огромни су таласи.
    Полако стижемо до 2000. године. Нови век, нови миленијум. Одлучио сам да испливам Дунав, кроз десет земаља. Тада је за мене то био велики изазов, и сад се добро сећам проласка кроз Србију, Голог брда и Великог Казана и опасних вирова. Сјатило се мноштво људи, шкљоцале су камере, многи су веровали да ћу се утопити. Није лако проћи Велики казан и гледати високо на стени таблу великог Трајана, чувеног римског војсковође.
    Годину дана касније „напао” сам најбољи резултат света: Аргентинац Рикардо Хофман је, освајајући Дунав у дужини од 481,5 километара, постигао време од осамдесет четири сата и тридесет седам минута. Ја сам испливао 504,5 километара за осамдесет четири сата и десет минута, рекорд који ни данас није оборен.

ад је срушен Светски трговински центар у Њујорку (11. септембра 2001) наредне године, одлучио сам да пливам у реци Мисисипи. Прешао сам три хиљаде осамсто километара, као први човек на свету који је то постигао. Предложен сам у Монте Карлу за најбољег спортисту света.
    Следи Парана (2003), једна од најчистијих река света: две хиљаде километара, од највећих слапова на Земљи до Буенос Ајреса (Аргентина). Због јаких ветрова и торнада много људи, који су покушали да пливају крај мене, изгубило је животе.
    Следи Кина и Јангце (2004), четири хиљаде и три километра. Јангце је једна од најпрљавијих река на свету. У води се, нажалост, наилази и на много мртвих људи, посебно у близини велике електране Три Горџис. Јангце је јако опасан, с великим кањонима и опасном водом. Људи су дивни, али река је опасна. Последње три недеље био сам у болници сваки дан, озбиљно болестан, отрован од бог-зна-чега, паразита и прљавштине.


                                    Пливачу често праве друштво мештани и многи радозналци                                 

    Напокон стиже и 2007. година, велики Амазон. То је био као неки сан. Кад сам испливао Јангце, решио сам да видим Амазон. Сви с којима сам ступио у везу понављали су да ћу умрети, да Амазон не може да се преплива, јер је то најопаснија река на планети.
    Упркос свему одлучио сам да се припремам. Била ми је потребна велика и добро организована екипа. Пала је одлука да се сними и документарни филм и напише књига о предстојећем подухвату.

ратио сам се на Амазон, путовао кроз Перу, Колумбију, Боливију, Бразил. Проучавао сам све животиње и о њима се распитивао код научника и било кога другог, кога сам успут сретао, да бих што више знао о животу уз реку. Проживео сам у Јужној Америци дуге месеце и научио све о крокодилима, опасним змијама, пиранама.
    Шта је кандиру? Дуг од пет до седам центиметара, реагује на урин (не пишките у Амазон, ако до њега стигнете!). Ова рибица може женама да уђе у вагину, убрзо наступа грозна смрт, крв тече на нос, уста, учи. Мушкарцима уђе у полни орган и уништи га. Она плива узводно, брзином од око шездесет километара на сат.
     


    У Амазону живи и кују-кују. Електрична снага овог створа је од две до три хиљаде волта. Анаконде су такође страх и трепет, ове змије су изузетно снажне и опасне. Око реке обитава и пас, кога зову морски бик, и он блатњавом водом плива узводно. Мноштво је и других опасних риба.
    Морао сам све да знам и о великом броју тропских болести. У болници у Словенији учили су ме како да помогнем себи и другима. У Лондону, где је најбољи центар у свету за тропске болести, такође сам много тога сазнао.
    То није све. Постоји опасност и од сусрета с гусарима, који су немилосрдни, траже своје и не праштају никоме. А Сунце? Затим јаки ветрови...

ројекат Амазон је 2007. године коштао 3,3 милиона долара. У тиму који ме је пратио било је десеторо људи на броду, шесторица војника у пратњи, потом петочлана америчка филмска екипа, четворица пливача који су ме пратили, интернет подршка такође четири особе, а у медицинском тиму била су два лекара.
    Сваки дан пливао сам од десет до дванаест сати. Амазон сам препливао за шездесет шест дана. У просеку сам дневно пливао преко осамдесет километара. Ипак сам оболео од паразита и изгубио двадесет два килограма. Документарни филм „Big River Man” победио је на Санденсу, највећем америчком филмском фестивалу који се одржава у држави Јути. Филм је приказан у преко сто земаља света. А књига „The Man Who swam the Amazon” преведена је на двадесет три језика.
    Кад сам завршио, тврдио сам да је Амазон најдужа река на свету. Поново су га измерили 2007. године и показало се да сам био у праву. Амазон (6800 km) дужи је од Белог Нила (6674 km).



о окончању маратона кроз Амазон, 2008. године основан је Међународни фонд за очување и спасавање ове реке, под покровитељством бразилске владе, у вредности од двадесет три милијарде долара. Прву милијарду дао је Јенс Столтенберг, председник норвешке владе. Иначе, у Амазону постоји око двеста двадесет хиљада разних биљака, изузетно занимљивих, јер би од њих могли да се направе лекови за мноштво данашњих болести.
    Пројекат Амазон могао је да пропадне и због врло опасних жена. Оне су се тукле настојећи да дођу до мене. Гусари, који су нас пратили читавих двадесет дана, на крају су нас напали код места Белем. Било их је дванаест, али у том окршају срећом нико није страдао.

д свих чланова посаде, који су се мењали у току пливања, двадесет двоје је завршило у болници, нико није умро. Ја сам издржао до краја, као и мој син Борут, који је био један од најзначајнијих чланова тима. Он је, иначе, завршио студије за рачунаре, у Љубљани.
    Моји лекари у екипи имали су пуне руке посла: доктор Рифат Латифи из Аризоне и доктор Матеја де Леони Станоник из Вашингтона. Чак су стигли да оперишу три војника из Перуа и три војника из Бразила, а спасли су смрти и једну четрнаестогодишњу девојчицу која је била повређена јер се пела по дрвећу бразилских шума.

                  
                                            Да би се заштитио од свакаквих бића које вребају у Амазону,
                               Стрел је, пре него што би запливао, тело мазао вазелином и ланолином,
                            из предострожности од паразита, и потом навлачио посебно направљено
                              ронилачко одело. Кад се погледа ова бајковита фотографија,  ко би рекао
                                                                       да је Амазон тако злокобна река?

 
    Данас живим у САД, у Фениксу, Аризона. Предајем по целом свету, снимам за америчке телевизијске станице, између осталог и за Натионал Географиц, са Борутом организујем пливачке пустоловине Средоземљем www.strel-swimming.com), продајем вино цвичек (пуно ми је помогло на Амазону), и даље сваки дан пливам, нарочито у базену своје куће.
    Испливати Амазон није само скочити у воду и пливати, тако не би дуго. Пливати у води која носи блато, у којој не видиш ништа, па ни своје руке, не знаш шта плива око или испод тебе, није лако. Ја сам све то рескирао и остао жив. Амазон је и даље јако дубоко у мени, као да сам га јуче окончао. Треба још неколико година да прође да бих све излечио. Али, није ми жао ни новца, ни две и по године рада на овом пројекту.
    До данас сам путовао у сто педесет једну земљу и у свакој пливао. И још идем напред.

                
ПРИЈАТЕЉСТВО И МИР

    Чувени светски маратонац пливач, рођен је 1954. године у Мокроногу у Словенији. У „Гинисовој књизи рекорда” Мартин Стрел носилац је рекорда за „освајање” Дунава, Мисисипија, Јангце реке и Амазона. Његов мото је „пливам за мир, пријатељство и чисте воде”.
   Године 2002. препливао је Мисисипи читавом дужином од 3885 километара, за шездесет осам дана. Наредне године реку Парану (3998 km), а 2004. Јангце (4003 km), најдужу азијску реку. Подухват Амазон (5268 km) трајао је од 1. фебруара до 7. априла 2007. Јуна прошле године освојио је и реку Колорадо. Званичан сајт, на коме могу да се сазнају сви подаци и њему: www.martinstrel.com



Аутор: 
В. Софреновић
број: