3320 25. 9. 2015.
„Забавников” историјски забавник
ГЛАС ЗА
Чувене барокне певачице Фаустина Бордони и Франческа Куцони биле су велике супарнице, али је њихова међусобна нетрпељивост за поклонике опере била дар с неба!
о је имао среће да посети палату Ка Рецонико у Венецији, где је смештен Музеј уметности 18. века можда је, између осталих велелепних ствари, приметио и дело сликарке Розалбе Каријере (1673–1757). Ова Венецијанка је као девојчица имала срећу да осим сликарства изучава и музику и вез. Почела је да осликава табакере, али се убрзо прославила као портретиста. Била је блиска пријатељица француског сликара Антоана Ватоа који је изузетно ценио. Розалбини савременици истицали су њену вештину и проницљивост да продре и дочара нарав свог модела, држећи се стилских правила сликарства рококоа.
Дакле, одважна госпођа Каријера у зрелим годинама нацртала је портрет још једне чувене Венецијанке – Фаустине Бордони, рођене 1697. године. Приказала ју је као народску, али врло моћну жену тамне косе, меких увојака, светлих очију, белог врата и бујног попрсја испод кога као да се крије некаква тајна. Њу дочарава ниска бисера... О каквој тајни је ту могло да буде речи? О тајни савршеног гласа. Наиме, Фаустина Бордони била је мецосопран, једна од најпознатијих певачица свога времена. Осим лепоте гласа, владала је фантастичном техником: њено певање одликовала је запањујућа покретљивост гласа. Када би певала само скале, то је било као да неко просипа бисере! Нико није знао како и када та девојка узима ваздух, како успева да изведе све трилере и како јој полази за руком да буде и глумачки толико уверљива на сцени. Слава јој није дозвољавала да мисли на личну срећу. Удала се онда када су њене вршњакиње одавно имале мужеве...
Дебељушкаста дива
Поклоници опере су је обожавали и њено певање увек испраћали овацијама. Глас о великом певачком умећу Фаустине Бордони стигао је до Лондона где је живео и стварао немачки композитор Георг Фридрих Хендл (1685–1759). Позвао је Фаустину да дође у енглеску престоницу и на тамошњим сценама тумачи главне улоге у његовим операма...
Оперску диву је управо у Лондону сачекала замка... Име те „замке” било је Франческа Куцони. Франческа је била сопран, годину дана старија од Фаустине. Почела је да пева у шеснаестој години. Звали су је Пармиђана, по њеном родном граду, Парми. За разлику од Фаустине, није била лепа. Дебељушкаста, великог носа, упечатљивог подбратка и ниског раста, на позорници је деловала – свемоћно. За то је био заслужан њен предивни сопрански глас. Додуше и начин облачења. Пармиђана се супротстављала слављеним кастратима, тадашњим владарима оперских сцена, тако што је намерно привлачила пажњу, облачећи врло изазовне костиме, односно хаљине.
Јохан Адолф Хасе, заљубљени композитор, муж Фаустине Бордони
Сваки пут када би се Франческа појавила у неком енглеском позоришту, изазивала је скандал. Њени деколтеи били су толико дубоки да су омогућавали публици да види читаво попрсје, а сукњу је задизала преко сваке мере, чим би јој околности то дозвољавале. Упркос наводној пренеражености, госпође из највиших кругова настојале су да је подражавају, мењајући начин облачења. Ружњикава Пармиђана бацала је у засенак све кастрате. А то је желела да учини и с лепом Венецијанком Фаустином Бордони.Судећи према тадашњим критикама, њена техника певања била је лошија од оне којом је неприкосновено владала Фаустина. Али, глас је био јачи. Парао је ваздух енглеских оперских сала:
„Глас Куцонијеве толико је леп да би мртве могао да врати у живот, а да усмрти живе!”, писали су лондонски критичари.
Један новинар, свакако Франческин обожавалац, записао је усхићено:
„Нека сам проклет! Куцонијева носи гнездо славуја у својој материци!”
Две музичке струје
У хроникама су остали забележени и утисци са праизведбе Хендлове опере „Алесандро” 5. маја 1726. године. Наступио је величанствени трио – Бордонијева, Куцонијева и Сенезино, један од најбољих кастрата тог времена. Хендл је некако успео да удовољи хировитим певачима, те је свако имао једнаку улогу, односно свако од певача добио је прилику да покаже шта зна. Публика је била ван себе од среће и усхићености. Једном речју, делиријум! Фаустина и Пармиђана једва су од зависти успевале да буду истовремено на сцени, а да се не потуку. Надметале су се и покушавале да натпевају ону другу током читавог извођења опере. То је допринело задивљујућем исходу праизведбе, иако је Хендл током проба желео Пармиђану да избаци кроз прозор.
Супарнице никада нису постале пријатељице. Патиле су од зависти јер је свака мислила да она друга незаслужено добија заслуге на које је само једна могла да полаже право. Могло би да се каже да су љубитељи опере уживали у непријатељству двеју певачица. Јер, сврха зависти јесте да особу подстакне и покрене на делање које ће довести до изједначавања разлика између ње и онога коме завиди. Да буде још боља. Певачице су наставиле да се свађају, вређају, нападају једна другу најпростијим речником, сејући трачеве по лондонским салонима. Односи су били толико затегнути да су се међу обожаваоцима створиле две музичке струје: фаустинијанци и куцонисти. Освојивши такорећи истовремено Лондон, две супарнице кренуле су да покоравају Европу. Обе су биле веома богате и понашале су се као праве примадоне – хировито.
Занимљиво је да су и Фаустина Бордони и Франческа Куцони биле удате за музичаре. Фаустина је у тридесет трећој години постала госпођа Хасе, супруга Јохана Адолфа Хасеа, угледног немачког композитора, две године млађег. Када је упознао Фаустину током венецијанског Карневала 1730. године, није више био у стању да се од ње одвоји. Венчали су се неколико месеци доцније.
Како се коме заломи
С друге стране, Франческа Куцони постала је госпођа Сандони, супруга Пјер-Ђузепа Сандонија, композитора и једног од највећих виртуоза на чембалу тог времена. Композитор Хасе потицао је из строге и угледне немачке оргуљашке породице и био је одан својој жени, као и оперској музици. Фаустина и њен муж били су савршени пар. После низа успеха које је остварио у Италији, Хасе је добио место капелмајстора у Венецији. Био је веома омиљен, толико да је и Моцарт као дечак рекао једном приликом своме оцу: „Кад порастем, желим да постанем Хасе!”
Са Фаустином, Хасе је проживео узбудљив и богат уметнички живот. Она се са сцене повукла у шездесетој години. Имали су троје деце. Последње године провели су у Венецији у кући у улици Ка’ Зен. У Венецији је новембра 1781. године освануо некролог: „Дана 4. новембра, Фаустина, кћерка господина Паола Бордонија, супруга господина Ђованија Адолфа Хасеа, окончала је живот у 21 час када је обузела висока ватра због канцерозног чира.” Тужни композитор Хасе живео је још две године и умро посматрајући портрет своје вољене супруге...
Као што смо рекли, Франческа Куцони удала се у тридесетој за Пјер-Ђузепа Сандонија, сјајног композитора и чембалисту, старијег од ње једанаест година. Рођен у Болоњи 1685. године и члан Академских филхармоничара, био је страствени коцкар и велики заводник, тачније – прељубник. Жене су га обожавале. Брак са темпераментном Франческом Куцони био је раван паклу. Франческа је била приморана да прихвата улоге за мање новца него раније, само да би подмирила мужевљеве коцкарске дугове.
Дугмад од свиле
Губила је глас, баш као и живце... Када се из Италије поново вратила у Лондон 1733. године, била је присиљена још једном да побегне. Наиме, оптужили су је да је у наступу љубоморе отровала мужа. Међутим, вест је била само делимично тачна. Пармиђана је заиста била љубоморна, али њен муж је био жив и здрав. Само је побегао! Последње године живота провео је у Амстердаму, хваљен и слављен. Умро је 1748. године. О судбини њихово двоје деце ништа се не зна.
Пјер-Ђузепе Сандони, Франческин муж-прељубник, који се правио да је мртав
Очајна и напуштена, Франческа се убрзо одала пићу. Мењала је љубавнике, али нико од њих није намеравао да с њом подели године зрелости. У педесетој години, Пармиђанин глас потпуно је пропао. Последњи пут појавила се на сцени певајући у Хендловом ораторијуму „Месија”. Недуго потом ухапшена је у Лондону због неплаћених дугова.Целокупно богатство је проћердала. Годинама је нико није помињао. Велика певачица отишла је у Болоњу где је била принуђена да се издржава правећи дугмад од свиле. Живела је скромно, лишавајући се готово свега. Више нико није знао да је сиромашна плетиља дугмади некада била жива оперска легенда. Можда је и даље са завишћу размишљала о Фаустини? Сиротица је поново постала легенда после смрти, 1778. године. Тачније, обе су то постале и – остале!
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
