Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Франсоа Вијон


ГЕНИЈЕ У СЕНЦИ ВЕШАЛА

Портрет Вијона у првом издању његових песама 1489. године
Био је убица, пљачкаш, макро, варалица, вишеструки осуђеник на смрт и један од највећих лирских песника света. Није имао чак ни своје презиме: узео је туђе, осрамотио га и овековечио

вештеник Филип Шармоа заденуо је велики нож за појас, огрнуо плашт и наместио златни крст на грудима. Ступио је на калдрму тек кад је пажљиво осмотрио и улицу и пролазнике.
   Иако преданији разним ужицима које му Париз издашно нуди него учености и стиховима, отац Филип ће 5. јуна 1455. године заувек крочити у историју књижевности плативши то најскупљом ценом – сопственом главом. Уосталом, на улицама тадашњег Париза, у крчмама, борделима и мрачним свратиштима тако се најчешће и своде мутни рачуни, пљачка и дели опљачкано, брани част или голи живот – мачевима и бодежима режу се вратови и пробадају срца...
   Кавгу је заметнуо велечасни Шармоа чим је на клупи спазио неугледног младића у отрцаној одећи. Момак седи мирно, само са ситног лица испод великог шешира очи му сијају опасно и претеће. То преком свештенику као да није довољна опомена: грме његове претње и проламају псовке.   Окупљена светина разазнаје да се у све жешћој свађи спомињу једна од бројних јавних кућа и нека дама у коју су се обојица загледала. Одједном, свештеник вади нож, насрће и младићу одсеца парче доње усне.  
   Осетивши како му се низ браду и врат слива лепљива врелина, он вешто потегну бодеж и његовим оштрим врхом брзо пређе преко свештениковог задриглог подвољка.
   Филип Шармоа ће убрзо да се вине пут неба да испашта своју грешност. А младић? Окрвављених руку, стежући у једној бодеж, а у другој свештеников златни крст, гризе рану на усни и бежи из родног града, од злогласне париске тамнице и вешала на којима би, сигурно, окајавао грехе и злодела. Али, чекала га је омча.

                                             Песник без илузија

   По већ опустошеној земљи још траје исцрпљујући стогодишњи рат између Француске и Енглеске (1337–1453). Хорде војника немилосрдно отимају све што је за јело, људи скапавају од глади и хладноће, харају банде, живот је несигуран, поготово кад је почела да коси и ужасна епидемија куге: само 1438. године у граду умире више од 50.000 људи, четвртина житеља. Жене и кћерке сиромашних занатлија преко ноћи се одају самој ноћи, њихови синови и браћа занатску вештину замењују пљачкашким умећем.
   У то време, а година је 1431, једна убога жена на свет доноси ситно мушко дете чијег оца, наводно, убрзо по његовом рођењу односи куга. Бескрајно побожна мајка с муком га прехрањује. И док га привија уз себе, усрдно се молећи да њен јединац постане поштован и богат, и не помишља да је родила и да у једном бићу подиже – и зликовца и генија.   Јер, управо ће та рука, кад ојача и осили се, пререзати врат оном свештенику, сејаће око себе језу и у последњом париском бирцузу или јавној кући и довешће оног чија је до смртне пресуде. Међутим, та рука ће у полутами крчме и на мемљивом поду тамница, често обилно преливена пићем и умрљана крвљу, исписати неколико хиљада стихова испод којих ће занавек остати, као непоновљиво чудо – Франсоа Вијон.




   И данас, 580 година после његовог рођења, научници још бришу прашину са сваког папира по париским и другим архивама који би у тами прохујалих векова могао још мало да расветли ко је, у ствари, он, уз Дантеа највећи песник средњег века, „једини песник без илузија”, по многима најзначајнији лирски поета не само француског, већ светског песништва. Оскудни документи наводе да је те 1431, исте године кад је спаљена двадесетогодишња Јованка Орлеанка, рођен у Паризу извесни Франсоа де Монкорбије. Спомиње се и име Франсоа де Лож, али је највероватније реч о истој особи. У мноштву противречности, неки биографски подаци су непобитни: они из тадашње париске полиције и они које сам наводи у својим баладама, с горчином и иронијом, увек без улепшавања и имало срама. Кад потоне на само дно живота, кајање и скрушеност ће да узбуркају и његову душу. Понизно ће да их искаже мислећи на једина два светла лика свог света: први је његова рано остарела мајка, други је Гијом де Вијон.

                                               Шта је жоблен?

   Виђајући га како гладује и дангуби, Гијом де Вијон, капелан цркве Светог Бенедикта и угледни професор права на универзитету, сажаљева се на тог бистрог, босоногог дечака и, у договору с његовом мајком, одлучује да га усвоји. Осмогодишњем сирочету обезбеђује не само пун стомак и топлу одећу, већ га учи понашању другачијем од оног с улице.  Од дванаесте до двадесет друге Франсоа се школује на гласовитом  Наварском колеџу, делу Сорбоне на коме се говорило, учило и писало искључиво на латинском. Године 1452. стиче диплому мештра, учитеља, односно могућност да предаје деци у нижој школи или да настави више студије теологије, права или медицине.
   Да би младић још сазрео и одлучио чему ће најзад да се приволи, утицајни Гијом му осигурава угодан смештај у једном париском манастиру. Штићеник стиче вишеструко образовање, али се од рада и побожности све више окреће ка поезији, понекад и скарадној, од теологије ка крчми, лоповлуку и тучама. Гласно исмева студије тадашње филозофије, тврдећи да од таквих глупости човек лако полуди. Себе тешко налази у Десет божијих заповести које га спутавају и гуше, али се зато све лакше сналази у Паризу развратника и пљачкаша, пробисвета и превараната, макроа и ноћних дама.
   Обесне подвале које Франсоа изводи у школи, студентске испаде и штрајкове, његов заштитник тумачи као уобичајени младалачки немир, па благонаклоно гледа на почетничке песме које пише Франсоа. Ти стихови, испевани живим и не баш пробраним језиком полусвета, пуни су масних вицева, бестидних алузија и јавне поруге свему и свакоме. Настају у време кад млади, несуђени учитељ више не може да одоли омамљујућем зову лупешке братије.
   С бодежом за појасом и неуредним рукописима, напушта уцвељену мајку и растуженог поочима Гијома. По свратиштима се већ навелико шапуће да је Франсоа и те како цењен члан „Шкољке”, по злу најчувеније банде у граду. То није групица обичних пљачкаша каквих у Паризу има много, већ одабрана дружина превејаних друмских разбојника и обијача, ковача лажног новца, подводача и убица, који не зазиру ни од најкрвавијег злочина. Имају своје проверене јатаке и сопствени тајни говор – жоблен.
   Управо ће тај несвакидашњи, тешко преводиви језик обогатити и француску и светску поезију: Вијон га изврсно познаје, усавршава га и на њему ће да напише неке од најмузикалнијих песама. Колико је и какве музике било у Вијоновом младалачком роману „Ђавољи прдеж” може, нажалост, само да се нагађа, јер је највероватније заувек изгубљен.   Песник га спомиње у стиховима па се зна да је у тој бурлесци описао ђачке изгреде и мангуплуке којима је био коловођа. Завештава га, као и целокупно своје дело, Гијому де Вијону. Заузврат, узеће његово презиме, осрамотиће га и овековечити.

                                     Уцвељени мученик љубави

   Избегавајући градове и жандарме, Франсоа се после убиства свештеника Филипа скрива у провинцији: то више није осиони париски силник под заштитом „Шкољке” већ бегунац у дроњцима, заувек обележен лако уочљивим ожиљком на доњој усни. Од тада се о њему поуздано не зна ништа скоро годину дана. Срећом, трагове бежаније и лутања оставиће у стиховима. Захваљујући томе, види се како преживљава крадући воће, јаја или кокошку на неком имању. Успева чак и да утрапи песму-две неком распојасаном бекрији – довољно за иће, пиће и конак. Наравно, прећуткује да га због злочина траже жандарми. 
    Касније, у самоћи, испод неког дрвета или у напуштеној штали, гризући остатак усне, те доживљаје уобличава у звонке и по свему сасвим нове стихове. Исписује их са страшним осећањем да је осуђеник на смрт, да је само питање дана кад ће да га ухвате и одведу под вешала. Ипак, милошћу краља Шарла VII Доброг, („доброг и предоброг!”, додворава му се Вијон у стиховима), ослобођен је смртне пресуде и оптужбе за убиство јер је извршено у самоодбрани.
   С пролећа 1456. године најзад ће под излизаним ђоновима прашњавих чизама опет осетити калдрму родног града. Још је на смрт преплашен, поготово кад „упалих образа, блед и занемео” гледа како због пљачке и убиства јавно вешају његовог школског друга и сабрата из „Шкољке”.  Растаје се с њим дирљивим стиховима на француском и, како доликује, жоблену. Скрива се од жандарма, али поново уме да завуче руку у туђи џеп или да обије несигурну браву. Двадесет пет му је година и чезне за искреном, срећном љубави. Нажалост, несрећно се заљубљује у богату девојку која га с презрењем одбацује. Као некадашње поете, постаје уцвељени трубадурски „мученик љубави”, али опет на свој, вијоновски начин: наругаће се и својој патњи, и несуђеној драгој, и њеним љубавницима. „Од свог детињства бејах сирома, ниског порекла, беднога дома...”, јада се у стиховима. Онако мали, спечен и ружњикав, утеху тражи и увек налази у загрљају дама из јавних кућа.
   Нико у светској поезији није као Франсоа Вијон с толико топлине и саосећања, духовитости и туге опевао све недаће живота својих дружбеница. Јесте с њима делио чемерну цркавицу, али је управо у балади о једној од њих, о чувеној „друсној Марго” с којом је у „борделу скућио дом”, исписао први пут, у акростиху, презиме узето од поочима Гијома – Вијон.
   На лумперајки у крчми „Код мазге”, уочи Божића 1456. године, тројици другара предлаже да опљачкају богату ризницу Наварског колеџа.  Показаће се да је Вијон успешнији обијач сопственог факултета него што је био студент: похара је савршено обављена и њени починиоци не би били ни откривени да се тим „подвигом” није хвалисао један од компањона. С позамашним делом плена од чак 500 златних круна, Вијон поново нестаје из Париза. Новац од пљачке вероватно је проћердао по сеоским крчмама да би се за њега опет чуло тек следеће зиме. Али, тада се из њега песник јаче огласио од криминалца.

                                              Опет у сенци вешала

   Војвода и песник Шарл од Орлеана (1391–1465), краљев рођак, окупља поете из разних крајева, помаже им и приређује песничке турнире. Пред дверима његовог раскошног замка, у зиму 1457. године, појављује се одрпанац, гладан и празних џепова. Гризући ожиљак на доњој усни, моли да се и он окуша на предстојећем такмичењу у писању балада што му војвода и омогућава. Првобитни подсмех присутних убрзо замењују неверица и усхићење: Вијон је тада испевао једну од својих најчувенијих балада „Скапавам од жеђи крај свежега врела”.
   Одушевљени домаћин пружиће чудном момку све благодети, попунивши добро и његов бушни буђелар. У новој одори, сит и напојен, Вијон ужива чак неколико недеља гостопримство издашног мецене, све до оног дана кад се жестоко посвађао и с њим, и његовом уштирканом послугом и истим таквим песницима. Поново се предаје друмовима. Само, не зна се да ли је у замку, а тешко да није, нешто и „вијонирао”. Језички стручњаци тврде да се у француском језику Вијоновог времена појавио глагол најближи нашем облику „вијонирати”, што значи здипити, гепити, клепити, мрднути, „израдити”.
   Вијону се губи траг све до 1460. године кад у Орлеану, ко зна због каквог разбојништва, броји тамничке дане у ишчекивању последњег јутра кад ће и његово тело да се зањише на вешалима. Тада је први пут стављен на страшне муке од којих је, како сам каже, „пропиштао мајчино млеко”. Међу стеницама, пацовима и акрепима, најтеже преступнике злостављају посебни „стручњаци” који сужња прво разапињу на справи за мучење.
   Из безнађа у усхићење баца га – случај. Марија Орлеанска, трогодишња кћи војводе Шарла, званично посећује Орлеан, што њен отац, доскорашњи Вијонов мецена, прославља општим ослобађањем утамничених. Овај обичај звао се „радосни догађај” и неће бити једини пут да се Вијон тако спасе вешала и домогне слободе, најчешће краткотрајне. Јер, већ следеће, 1461. године, због крађа, туча и пљачки поново је иза катанца. Сабиру му се сви дотадашњи греси. Опет страшне муке и смртна пресуда, опет злокобна сенка вешала и – „радосни догађај”: нови краљ Луј XI пролази кроз Орлеан и свим оптуженим дарује слободу, Вијону сам живот.
   Обријане сваке длаке на старачки оронулом телу, празног стомака и џепова, покајнички се враћа у Париз, у манастир код поочима Гијома који му и тада све прашта. Зна да га многи мрзе исто као што му се мајка радује.
   Већ је срочио такозвано „Мало завештање”, краћи облик својих и песничких и криминалних (о)порука. Сада, у тридесетој, на смрдљивој слами тамнице у хладном манастирском собичку, пише чувене „Баладе”, познатије као „Велико завештање”. Сам Вијон као да се завештао тамници и вешалима. Опет скита по крчмама, чита баладе у којима је исписао сав свој јад и јед, бес и очај за пропалом младошћу, али и жеђ за животом.  Бескућници око њега могу да чују и привидно веселе песмице на њима лако разумљивом жоблену:
    „Ја сам Франсоа, Часни скупе,
    париске добро познам рупе, 
    знам пробисвете и мангупе, 
    презирах људе, зле и глупе, 
    а кад у омчу са мном ступе 
    врат знаће шта ми тежи дупе!”

                                              Прогонство у вечност

   Накратко је утамничен у Шатлеу: крађа недоказана, ослобођен после упорног заузимања Гијома де Вијона. Истог дана Наварски колеџ захтева да одмах буде ухапшен због пљачке од пре шест година. Не вреди ни оно помиловање Луја XI: поново тамница и пресуда да врати део плена иако нема ни за чашу вина! Успева некако да се нагоди са судом. На слободи ужива само неколико сати, тек толико да се напије с двојицом старих другара и да исте ноћи улети у нове невоље. У уличној тучи с групом свештеника, један од црквених људи прободен је ножем. Сам Вијон, наводно, не учествује у обрачуну. Бежи у своју манастирску ћелију, дрхти од страха и гласно се моли. Убрзо га жандарми везују и одводе на мучење. Дошавши себи, чује и пресуду: смрт вешањем.
   Има тридесет и једну годину и већ је једна од париских легенди. Криминалне јуноше га величају и диве му се, побожан и поштен свет пљује при самом помену његовог имена. Али, преписи његових песама, неки чак у скупоценој калиграфији, све више иду од руке до руке, и по бедним крчмама и по богатим кућама учених. И док му се неумитно приближава дан кад ће се омча коначно затегнути око његовог врата, док гледа сапатнике које чека иста судбина, Вијон у тамници пише „Баладу обешених”, један од најдирљивијих и најузбудљивијих излива људског духа уопште, очајнички вапај будућим нараштајима: „Будите бар ви људи, будите браћа!”
   Не одричући се наде, успева да дотури поруку поочиму да се жали на очигледно неправедну пресуду. Гијом де Вијон, који је могао да опрости „седамдесет и седам пута”, још једном се свим моћима заузима за несрећног песника. Трећег јануара 1463. године суд поништава претходну пресуду и доноси нову: с обзиром на његов рђав карактер, Франсоа Вијон се на десет година прогони из Париза. Дата су му и три дана да се „опреми за путовање и поздрави с родбином”. Тада вероватно последњи пут види мајку и поочима. Суду захваљује радосном баладом. 
    Ставља у завежљај боцу вина и кесу с новцем који му даје добри Гијом, љуби старца у руку и одлази из Париза. Од тада се о њему више ништа није чуло. Ни за гроб му се не зна. Платио је казну за оно што је био, а свету оставио богату напојницу, прекрасне стихове.

                                                                                   
                       
                         Балада обешених

                        Чујте ме браћо, ви сутрашњи људи,
                                 Милостиво срце имајте за нас,
                                 Јер праштајућ нама овај живот худи,
                                 Бог и души вашој подариће спас.
                                 Гледајте, висимо шесторица нас:
                                 Наше гојно месо, авај, сада где је?
                                 Труло и прождрано одавно већ све је,
                                 А прах и пепео биће наше кости.
                                 Стога нек’ злу нашем нико се не смеје,
                                 Већ молите Бога да нам душу прости!
                                 Ако вас зовемо, ви се не гнушајте,
                                 Што нас правда смаче ради дела злих,
                                Јер сви људи нису једнаки, то знајте,
                                И греше јер памет луда је у њих:
                                Зато молите се у овај час тих
                                Скрушено сви сину Маријином сјајном
                                Да нас штити својом милошћу бескрајном,
                                А да нас сачува од паклених злости.
                                Мртви смо, мир дајте нашем телу вајном
                                И молите Бога да нам грехе прости!
                                Испирала киша нас је многе дане,
                                И спржио сунца жестокога плам:
                                Очи су нам кљуном искљувале вране
                                Ишчупале браду и обрва прам.
                                Никад, никад ветар мира не да нам,
                                Већ нас по свом ћефу љуља на све стране,
                                Час тамо час амо, као суве гране,
                                А ко напрстак птице ће нас избости.
                                Нек се свако нашег живота окане
                                И молите Бога да нам грехе прости!
                                 Христе, чија милост целим светом влада,
                                Сачувај нас грешне од огњеног ада:
                                Нит’ смо му дужници нити ради гости.
                                Не смејте се, браћо, ради наших јада
                                Већ молите Бога да нам грехе прости!
                                                                      (Препевао Владета Кошутић)


Аутор: 
Иван Лончар
Илустровао: 
Алекса Гајић
број: