3320 25. 9. 2015.
Иза врата Патријаршије Српске православне цркве
ГДЕ ЈЕ НЕБО
Као духовни и административни центар православља у Србији, првосвештенички дом не представља само моћну установу у којој се доносе највише одлуке о учењима Цркве, већ је и један од најважнијих културних и уметничких симбола наше земље
Патријаршија и Саборна црква
вде су смештене све највише црквене установе – Патријархов кабинет, Свети архијерејски синод, Свети архијерејски сабор, Велики црквени суд и Патријаршијски управни одбор. Одавде се, са самог врха, управља свеколиким животом Цркве. Њихове одлуке су коначне. Ипак, ту се не завршава значај Патријаршије. У овом лавиринту црквене управе и истинском источнику православног хришћанства у нашој земљи, који магнетском снагом непрестано привлачи архијереје, свештенство и вернике, али и државнике, високе представнике других земаља и вера, страначке вође, интелектуалце, уметнике, спортисте и друге угледне личности, векови трајања наталожили су раскошну ризницу културе и уметности. Патријаршија има једну од најстаријих библиотека у нашим крајевима, коју је засновао још београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић, на књигама пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, из 1706. године, а међу бројним црквено-уметничким предметима, изложеним у пет просторија Музеја Српске православне цркве, као посебно илустративна може да се издвоји чаша коју је руски цар Иван IV Васиљевич Грозни поклонио манастиру Милешеви, 1558. године.
Преко пута конака
Нажалост, историчарима није познато тачно место првог двора београдских митрополита, иако се овај град, још у време краља Драгутина, спомиње као митрополитско седиште. Зна се само да је, за време владавине деспота Стефана Лазаревића, митрополит боравио у манастиру Успења Богородичиног. Након турских освајања, 1521, српско становништво и православно свештенство протерани су из Београда, убрзо оснивајући своје предграђе поред Саве и подижући „малу, сиромашну цркву Светог Михаила”, коју спомињу немачки и француски путописци Герлах и Кикле, 1578. и 1658. године.
Престона дворана
Боља времена за православну цркву наступају потпадањем Београда под Хабзбуршку римокатоличку круну, од 1717. до 1739. године, када су већ забележени први подаци о катедралном храму Светог Михаила, односно „Горњој цркви”, на месту данашње Саборне цркве. У непосредној близини, 1725, у складу с вековима освећеним предањем, почела је изградња „новог митрополитског двора” који је требало да замени неподесни „Стари двор ниже Сланој чесми”. С новим историјским околностима родила се тежња за формалним уједињењем Београдске и Карловачке митрополије, како би их пред царским престолом у Бечу представљала јединствена организација. Коначно, 1726. године, две митрополије спојене су у личности београдског митрополита Мојсија Петровића, изабраног за архиепископа београдско-карловачког. Међутим, дуго прижељкивано јединство ишчезава повратком Турака на обале Саве и Дунава, 1739, и поновним освајањем Београда, годину дана касније, када су опустошени Саборна црква и тек завршени архиепископски двор. Митрополитску резиденцију у вазалној кнежевини Србији, преко пута конака кнеза Милоша, Јоаким Вујић, 1826. године, описује као једноспратно, „веома старо зданије” које је, половином 19. века, уступило место трећем, пространијем, новом двору.
Опчињени архитекта
На темељима овог, временом оронулог, архиепископског дома саграђена је данашња Патријаршија. У тренутку настанка, историјске прилике у српској цркви упућивале су на хитну потребу изградње много већег и репрезентативнијег духовног и административног средишта. Реч је о поновном уједињењу Београдске и Карловачке митрополије, као и њиховом уласку у састав васпостављене Српске патријаршије, 1920. године, која је ауторитет засновала на обнови старе Пећке патријаршије, укинуте султановим ферманом, 1766.
Поглед из капеле на просторију где се одржавају седнице
Светог архијерејског сабора
Наметнуту ужурбаност можда најбоље осликава податак да је архиепископија била принуђена да позајми новац потребан за изградњу двора. Убрзо након што је, с положаја скопског митрополита, постао патријарх, Варнава Росић покренуо је питање подизања сталне првосвештеничке палате на Врачару, у оквиру комплекса замишљеног око Храма Светог Саве. Међутим, тешке материјалне прилике онемогућавале су га да испуни дату обавезу. Одлука да се зграда архиепископије привремено уступи централној црквеној управи и патријарху (иначе и митрополиту београдско-карловачком) донета је средином 1934. године, када су довршавани груби грађевински радови. Новоподигнути двор патријарх Варнава обележио је својим стилизованим монограмима, изрезаним на масивним полијелејима у репрезентативним одајама или крстолико испреплетеним на детаљима главног портала, као и самим избором његовог псеудостилског решења, омиљеног међу руском емиграцијом. Будући да је, као питомац Светог синода Руске православне цркве, најлепше године провео студирајући на петроградској Духовној академији, као и да га је ректор те установе, епископ Сергије, замонашио и рукоположио за ђакона, 1905, не треба сумњати у његову наклоност према руској култури и царевини. Ову приврженост показао је и избором архитекте двора кога је потражио међу стручњацима избеглим из Русије. Пројекат је поверен професору Војиславу Зађини и архитекти Виктору Лукомском, аутору хотела на Авали и коаутору дворског храма на Дедињу и Мале цркве Светог Саве на Врачару.
Слика Уроша Предића налази се у патријарховој сали за пријеме, са стране су витрине
с изложеним ордењем патријарха
Опчињеност српском и византијском средњовековном архитектуром Лукомски је исказао првенствено кроз бифоре иза малих балкона и, нарочито, неизбежном куполом над дворском капелом. Потребна монументалност остварена је кроз парадни главни улаз, према Саборној цркви, с рељефним патријаршијским грбом на балкону и сјајним мозаиком на спољашњој страни олтарске апсиде придворног храма. Испред овог приказа небеског заштитника породице патријарха Варнаве, Светог Јована Претече, налази се електрична свећа, паљена на дан првосвештеникове славе, славе капеле и на велике празнике.
Централни балкон носе два ниска, масивна стуба, с капителима на којима су урезани стихови из Светог писма: „Буди вјерен даже до смерти и да милости вјенац живота пријат” и „Дому Твојему подобајет свјатиња Господи долготу дни”. Поред њих, на испустима северног и јужног крила зграде, на белим мермерним плочама, налазе се још два тешко оштећена натписа који се односе на први покушај уједињења две митрополије, београдске и карловачке, и датум отварања двора.
Ако би морао да се одреди средишњи простор патријарховог седишта, онда би то свакако била дворска капела, посвећена Преподобном Симеону – Немањи, родоначелнику династије Немањића, која је, такорећи, спојена с двораном у којој се одржавају седнице Светог архијерејског сабора. Иконостас и живопис капеле израдио је још један руски емигрант, академски сликар и професор Академије примењених уметности у Београду, Владимир Предојевић, пореклом од Срба пребеглих у Русију и јужну Украјину, средином 18. века. Уз благослов митрополита Јосифа, он је, од 1942. до 1944, држао атеље у сутерену Патријаршије, где је за београдску општину израдио велику славску икону Вазнесења Христовог.
Патријарси и сликари
Овим ни издалека није завршена прича о сачуваним патријаршијским уметнинама. Архипастирска колекција слика садржи величанствену галерију портрета ранијих првосвештеника и других значајнијих личности. Насликали су их водећи српски уметници, попут Павла Ђурковића, Захарија Орфелина, Теодора Димитријевића Крачуна, Уроша Предића, Новака Радоњића, Стевана Тодоровића и Николе Алексића. Примерено свом манастирском устројству, Патријаршија чува и непроцењиву збирку икона израђених од 15. до 19. века. Ипак, међу бројним уметничким остварењима – иконама, сликама, скулптурама – нарочито се истичу две велике историјске композиције, рађене за последњу двојицу карловачких предстојатеља, патријархе Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, које су, половином 20. века, историјске буре сместиле у београдску сигурну луку.
Дворска капела, посвећена Преподобном Симеону, средишњи је простор патријарховог седишта (фотографије доле и доле десно)
Цео зид у просторији намењеној заседањима Светог архијерејског сабора прекрива прва верзија „Сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690” Паје Јовановића, која је, убрзо по настанку, као права национална икона, качена на зидове многих српских домова. На пространом платну представљен је уморни, ратнички народ, који под вођством старог Чарнојевића, са ликом патријарха Георгија Бранковића, напушта сурови Оријент и одлази у жељену, богату и просвећену Европу (о свим верзијама „Сеобе Срба” „Забавник” је детаљно писао у броју 3158, 17. августа 2012). Другу монументалну композицију урадио је Урош Предић за патријарха Лукијана Богдановића, 1910. године. Овде је насликан патријарх Лукијан како се, падајући ничице, забринуто моли Светом Николају, небеском заштитнику његове породице, за оштећени брод српске цркве, коме прети опасност да буде потопљен у драматичној олуји на Дунаву, што директно указује на по Србе неповољне политичке прилике у Аустроугарској монархији. Ово Предићево ремек-дело, у коме је будућим поколењима бојама изразио један део патријарховог говора, одржаног приликом његовог устоличења у карловачкој Доњој цркви, било је изложено на Светској изложби у Риму, 1911. године.
Трпезарија
Након што су у двор испоручени скупоцени предмети опљачкани из Сремских Карловаца током Другог светског рата, садашњи сјај ентеријера постигнут је у потпуности. Намештај на другом спрату Патријаршије, намењеном самом првојерарху, старински је и елегантан, понегде зачињен неким модернијим комадима, а набављале су га генерације архипастира. Рококо ормани, столице и фотеље, наслоњаче од махагонија или салонске гарнитуре од позлаћеног, смеђег или црног дрвета, некада пресвучене памучном тканином или баршуном, употпуњавали су позорницу на којој су православни првојерарси, пре једног века, примали госте из далеког света, попут Томаса Џејмса Лерија, ректора цркве Искупитеља у Бруклину, који је проучавао историју православља обилазећи Средоземље и ове просторе, принца Максимилијана Саксонског, брата краља Фридриха Августа, који је у Карловце допутовао да пољуби руку српском патријарху и посети фрушкогорске манастире.
Кроз првосвештенички дом су, на несрећу, пролазили и много другачији намерници. Првих месеци Другог светског рата служио је као касарна окупаторске војске. Професор др Боривој Анђелковић сећао се суморне прошлости велелепне палате, када је на њеном крову било постављено титанско слово „V”, наметљиво прослављајући још једну победу Рајха, док су се по ходницима и балконима тетурали пијани немачки војници, с митрама на главама, обучени у архијерејске одежде из ризнице капеле. Изгребане фреске у придворном храму дуго су сведочиле о времену када је био претворен у бар за разуздане освајаче које је забављао бучни оркестар смештен на хорској галерији.
Живот унутар здања
Патријарх Варнава желео је да кроз строги протокол, бар делимично, реконструише петерсбуршки шарм. Тако је складне, полиране фијакере с грбом Карловачке митрополије, у које су упрезани липицанери или арапски коњи, тада заменио аутомобил марке „пирс”, регистарског броја 22. Дворску послугу чинило је тридесетак мушкараца, зато што је женско особље било незамисливо за тадашњу јавност. Самци су у Патријаршији добијали стан и храну, укључујући првосвештениковог шофера, који је становао у дну дворског дворишта, док су остали долазили на посао из својих домова. Сви послужитељи били су уредно униформисани и закопчани жутим, металним дугмадима с патријаршијским хералдичким обележјима. Шофери и трпезари носили су беле кошуље и тегетплаву униформу с машном, служитељи по канцеларијама имали су смеђу службену одећу са усправним, црвеним оковратницима, собари тамноплаву, док су портире издвајале златне траке на реверима, панталонама и око обавезне капе. Као највидљивији од послуге, портир на главном улазу носио је униформу сличну фраку.
Две велике слике красе два зида сале за седнице Сабора и Синода. Горе је „Апотеоза Светог Саве”,
рад Светислава Вуковића, а доле чувена „Сеоба Срба” Паје Јовановића (у првом плану сто
и столица за патријарха).
С обзиром на духовно обележје ове установе, разуме се да су њени најистакнутији дворани били управо свештена лица, такозвано придворно монаштво. У двору су некада становали неки од нарочито учених и цењених калуђера српске цркве, као што су др Филарет Гранић, познати византолог и професор Београдског универзитета, Висарион Костић, докторанд из Атине и будући епископ банатски, Хризостом Војиновић, такође будући архијереј, који је на студијама у Паризу имао прилике да слуша предавања Шарла Дила и Николаја Берђајева, или Данило Цветков, дипломирани правник, полиглота и даровити појац и пијаниста. По удобним салонима, канцеларијама или дугачким ходницима могли су да се сретну представници јерархије и разни архимандрити, протосинђели, синђели, јеромонаси, протођакони и ђакони, углађеног понашања, с високим камилавкама од кадифе, напрсним крстовима, светлуцавим панагијама, дугим панама и свиленим мантијама. Тонове првосвештеничким домовима вековима је давао такозвани катедрални клир, настао по узору на раскошну резиденцију цариградског патријарха, која се, опет, у зениту Византијског царства, угледала на двор тадашњих царева. У новије време уздржаност осваја и београдску Патријаршију. Знаци модерне сведености овог свечаног окружења видљиви су свуда; портири више нису утегнути у тегет униформе, управитељ носи цивилну одећу, кошуљу, сако и панталоне, а место префињених дворских калуђера заузело је професионално, мање званично обучено особље. У овој светињи хлеб зарађује читава војска људи, чиновника, библиотекара, архивара, секретара, кустоса, продаваца, возача, портира или послужитеља, али упркос свим тим вредним, ужурбаним мирјанима, она је успела да задржи нешто од своје мистичне, манастирске атмосфере.
Карактеристични мир нарушава се једино у данима када у Патријаршији могу најјасније да се осете сва виталност, снага и пуноћа цркве. Тада се у своје собе, на трећем спрату, смештају сви српски архијереји, окупљени на Светом архијерејском сабору, највишем телу Српске православне цркве, да би се бавили питањима вере, богослужења, унутрашњег уређења и дисциплине. Тих дана јерарси обедују у патријарховој пространој, укусно уређеној трпезарији, украшеној озбиљним, просвећеним ликовима ранијих архипастира...
Kућа где је само небо кров.
Аутор:
Срђан Ерцеган
Илустровао:
Фотографије Алекса Плачков - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
