Истине и заблуде о витезовима

Да ли су средњовековни оклопљени коњаници били племенити људи нежног срца или само сурови плаћеници блиставих оклопа на гиздавим атовима?
И да ли их је књижевност, потпомогнута краљевима и црквом, намерно овенчала славом?

Шта уопште значи реч витештво? Као и многи други средњовековни појмови (у овом случају „слуге родне груде” или „крста”), и овај је попримио различита значења. Данас о витезовима влада мит који готово да нема утемељење у стварности, а за то су заслужне историјска и књижевна машта: људи воле да верују у бајке, па су им писци и песници то и приуштили.
Стога није једноставно описати шта је заправо у средњем веку било витештво. Овај појам описује како постојање витезова (у војничком смислу), тако и мерила вредности и идеала које су они неговали. Витештво је било средњовековна установа професионалног ратника. Настали су кад се у 11. веку ударна снага ратовања с пешадије пренела на коњанике, то јест на богатог војника који је могао да купи опрему и издржава коња. У почетку је приступ овој служби био слободан, дакле витез је могао да постане сваки мушкарац који је располагао новцем. ЕÜуес (на латинском), цхевалиер (на француском) или Риттер (на немачком), војевали су у Западној Европи за рачун неког краља, војводе, утврђеног града или су живели на својим имањима. Временом је припадност витештву почела да се ограничава само на племство и тај поступак завршен је у 13. веку. Ступање у службу код неког владара витезовима би обезбеђивало преживљавање, али и награде од ратног плена. Често су били ослобађани пореза, а и од својих кметова, уколико су их имали, убирали су посебан данак.
Ластин реп за сиромашније
Витез је био ратник наоружан тешком опремом, пре свега дугачким копљем. Главна обележја била су им појас и златне мамузе. Увођењем стремена у 7. и 8. веку, седло је постало стабилније, па тако и техника бацања копља. То је витезове учинило несумњивим владарима бојног поља
све до почетка 14. века, када је пешадија, али сада наоружана ватреним оружјем, витешки начин ратовања учинила бесмисленим.
Витезовима је било потребно тешко, али и скупо наоружање, тако да се у 8, 9, а посебно у 10. веку у читавој Западној Европи развио слој занатлија који су правили оружје, оклопе и опрему за коње. Витезови су обично били слободни људи (мада су у Немачкој постојали и витезови робови), који су радили за господара а он им је поклањао сву потребну опрему и пружао им удобан живот. Ипак, међу њима је било разлике по друштвеном положају и политичкој моћи: богатији  су могли да издржавају групу људи под оружјем и носе четвороугаону заставу , а сиромашнији су носили заставице у облику пламичка или ластиног репа.
Свима је, међутим, заједнички био начин живота. Витезови су се издвајали од осталих по томе што су били храбри и вешти у руковању оружјем, али и у добрим везама с владарима. Били су подвргавани строгим проверама поштења, оданости и части, како између себе тако и према другим слојевима друштва. А пошто је борба на коњу изискивала дуго увежбавање и скупу опрему, овај одабир је током векова, како по материјалној тако и по физичкој снази, прерастао у знак друштвене надмоћи.
Пошто је за најбоље господар издвајао новац и издржавао их, витезови су с њим ступали у посебан однос: он за њих није био доминус (газда), као за кметове и послугу, већ сениор (старина), што значи да се између њих стварао другарски однос мушког заједништва. То је, надаље, витезове уздигло изнад осталих народних маса, па се између 11. и 13. века створило уверење да људи обичног порекла не могу да постану витезови. Друштво се поделило на милитес (оне који носе оружје) и рустицие (раднике). Крајем средњег века краљеви, принчеви и племство условљавали су улазак у ово братство строгим проверама, све док почетком 15. века витез од обичног борца на коњу није почео да добија племићке титуле, са свим правима која је овај положај подразумевао.
Мачем по глави
Само онај ко је потицао из племићке породице приступао је поступку припрема за витеза. Млади племић је до четрнаесте године морао да служи као паж на двору и добијао је витешко васпитање. Тада је постајао коњушар, а тек у двадесет првој години витез. Проглашење се обављало јавно, уз свечани обред. Витез би се за то припремао постом и бдењем, а после литургијских обреда облачио је припадајуће рухо. Примивши витешке ознаке (мач и мамузе), клекнуо би пред свог господара који би му, ударивши га три пута пљоштимице мачем по глави и изговарајући речи „Буди витез!”, додељивао витешко достојанство. У рату се овај обред сводио само на додиривање мачем, а постојала су и утврђена правила по којима је витез због неког прекршаја могао да буде буде лишен овог чина.
Примајући постепено све више обавеза, средњовековни плаћеници развијали су култ витештва: то је значило бити храбар, побожан, углађен, слаткоречив, веран свом господару, пажљив према дамама из племићких кругова и заштитник слабијих. Створен је кодекс части, али он је важио само за више слојеве друштва који су свим тим поступцима показивали да су достојни изузетних повластица. Између 12. и 15. века настаје и права витешка култура: имали су своју литературу, посебно понашање и друштвене обреде. С продором новчане привреде наступило је опште економско и морално опадање друштва, па се постепено и појам витеза изједначио с појмом нижег племића (посебно у Немачкој), где се с пропадањем феудализма у 14. и 15. веку појављују и витезови разбојници, који пљачкају трговце, мешетаре с браковима и учествују у гушењу сељачких устанака, што постаје наличје идеализоване слике овог доба.
Процват витештва је на свој начин пропратила и црква, управо да би се одбранила од господара рата. Стога је од 11. века па надаље одбрану црквених зграда, добара и свештеника поверила другим ратницима, потрудивши се да створи другачију слику савршеног витеза, спремног да брани храмове, сиромашне, удовице и сирочад, али да се супротстави и спољашњем непријатељу. Хришћанско свештенство је понашању ових ратника додало поштење, част, милосрђе, културни ниво ударајући темеље стварању једног новог, „моралнијег” слоја друштва који ће утицати на стварање новог света.
Међу овим витезовима почеле су да се цене вредности људског живота, па макар то био и заклети непријатељ. Треба се само сетити витешког односа који се створио између муслиманског вође Саладина и краља Енглеске Ричарда Лавље Срце: Саладин је Ричарду витешки предложио (а овај из поноса одбио) да уђе у Јерусалим и помоли се. Истовремено су исписиване молитве којима су благосиљане заставе, војна опрема и сабље, а свеци ратници, као што су Ђорђе и арханђел Михајло (заштитници витезова), често су били помињани у молитвама и постајали узор коме су сви тежили.
Кад трубадури затрубе
И настанак војно-црквених редова као што су били темплари, тевтонци и хоспиталци, утицао је на стварање позитивног мита о средњовековним витезовима. Били су то верски редови новог типа, створени током крсташких ратова, који су својим члановима налагали да оружјем бране ходочаснике у Јерусалим и боре се против муслимана. Овим витезовима, који су се званично борили за ослобађање Христовог гроба од муслиманске владавине, а незванично за освајање нових поседа и успостављање трговине с Истоком, сви су се дивили и обасипали их поклонима и признањима. Од 12. века па надаље витезови припадници редова прерастају у моћне, богате и утицајне установе од којих је дрхтала цела Европа. Чврста вера била је саставни чинилац њихове идеологије, али је чинила само један њен део.
На распламсавање мита о витезовима утицала је, на крају, и књижевност, будући да се овом појавом бавила од самог њеног настанка: витешке поеме, песници, трубадури, љубавне патње и отмено удварање, али и ратничка част и храброст, витешки турнири и свакодневни живот, све то испричано кроз личности као што су Орландо, Ланселот, Карло Велики и краљ Артур, допринело је да се после дугих векова створи предање. Од обичних ратних плаћеника, који су убијали по наређењу а не по правди, витезови су прерасли у романтичне ликове из књига. А истина је, као и увек, негде на пола пута .