3320 25. 9. 2015.
Ко је био Јован Грчић Миленко
ФРУШКОГОРСКИ СЛАВУЈ
 |
| Јован Грчић Миленко |
Черевићки песник
Колико год да га је живот „на страни” шибао и постављао му разне препреке, Јован Грчић Миленко имао је увек сигурно уточиште у свом родном крају, у сремском селу Черевићу на десној обали Дунава, недалеко од Беочина. Радовали су му се ђаци у сеоској основној школи када би песник долазио из Беча, где је студирао, да их посети. За њих је то била „школска свечаност”, описује један Миленков савременик. Грчићеве песме читале су се и тумачиле у черевићким дућанима. Приређивач тих „књижевних вечери” био је песников млађи брат Ђорђе, трговац, који је стално уз себе имао по неку братовљеву песму и читао његове стихове у друштву. Најлепши печат његове поезије били су предели родног Срема које је сликовито и с пуно љубави опевао у својим стиховима. Из Черевића је и непрежаљена Миленкова драга Милена Стефановић. Била је дете из угледне черевићке куће у коју су свраћали и Змај и Милан Кујунџић Абердар. Две године млађа од песника, умрла је 28. маја 1863. године, у шеснаестој години живота. Јован јој је посветио омањи циклус љубавних песама, али овековечио је успомену на њу и у свом имену. „Од имена твог Милено... Миленком се покрстио!”.
Потицао је из грчко-цинцарске, трговачке породице. Родио се 15. новембра 1846. године као најстарије дете Тодора и Ане Грчки. Презиме ће „посрбити” у Грчић, а имену ће, касније, додати име своје драге. Из родног Черевића песник одлази после завршене основне школе, негде око 1860. године. Даље школовање наставља у Петроварадину, у немачкој школи, затим у новосадској, па сегединској гимназији. Завршне разреде гимназије и малу матуру полаже у Пожуну. Крајем децембра 1867. године пише из Беча. Тамо је уписао студије медицине и хвали се:
„Живим задовољно, а најзадовољније стога што сам медик”. Радознао и неуморан у раду и стварању, Миленко је за време свог школовања учествовао у раду неколико познатих ђачких и омладинских дружина, „Слози” у Сегедину, „Слободи” у Пожуну и „Зори” у Бечу. У том окружењу почео је да пише прве песме и објављује стихове. На састанцима ових литерарних дружина читали су се и вредновали радови чланова, па је чињеница да је дело „топло примљено у Слободи”, на пример, била добра препорука за објављивање у књижевном часописима. Грчић преводи и немачке песнике, Гетеа, Хајнеа, Шилера, преводи и неке своје песме на немачки, пише књижевне приказе, дописује се са уредником часописа „Матица” и секретаром Матице српске, Антонијем Хаџићем који му саветује да не „цвркуће” о свему и свачему. Бечки студент имао је добра познанства са тада значајним уредницима и писцима, али улази и у прве књижевне сукобе, па тако прекида сарадњу у листу „Даница” где је објавио прву песму. Стваралачку радозналост и полет почеће 1868. године да угрожавају и први озбиљнији знаци туберкулозе, чести боравци у болници, али и немаштина.
Ситниш од стихова
Још за живота Миленко је прозван „фрушкогорским славујем”, али су на песника пресудно утицали неки други, много гори епитети. Прве стихове објавио је 1. септембра 1863. године у „Даници” са седамнаест година и била је то песма „Не бој ми се”. У овом књижевном часопису Грчић се појављује са својим песама и преводима немачке поезије од 1864. до 1867. године када му је штампано чак 13 песама и два превода. Бечки студент, наставиће да упознаје читаоце са својим делима на страницама „Матице” где је 1868. године један од најзаступљенијих песника. Чак пет пута је више његових него песама Лазе Костића, на пример.
Са много стваралачког полета Грчић издаје први збирку песама у Бечу 1869. године, а са много младалачке нестрпљивости очекује и прве одзиве критике на његово дело. Пријатељу и уреднику „Матице” Антонију Хаџићу пише:
„Како сам остао без критике на моју прву књигу, то је нужно баш, да пуштам у штампу Пламенове, који ће без сумње измамити Критичара – подеког, подеког...” Хаџић, који је својим саветима до тада помагао младом песнику, оградио се од њега, а захлађење односа изненадило је Грчића. Уредник „Матице” није био задовољан што му је Миленко посветио циклус песама „Пролеће” јер су ти стихови по Хаџићевом мишљењу „ситниш”. Ишчекујући прве судове о збирци, Грчић најављује будућа дела. У листу „Застава” излази оглас у ком песник обавештава читаоце о наредне четири књиге које су у припреми. Иако није било много оних који су га потпомогли при објављивању прве књиге, он се нада да ће већ за другу, која ће донети читаоцима приповетку из сеоског живота „Сремска ружа” бити бољи одзив, после чега планира и трећу и четврту књигу у којима ће бити алегоријска трагедија „Гусларева срећа”, скаска са села „Милкина звезда” и разне приповетке из нашег сељачког живота. Нажалост, ништа од најављених дела није штампано, а критика коју је млади песник са нестрпљењем очекивао жестоко се обрушила на његов првенац.
Недуго после изласка збирке, у „Младој Србадији” под псеудонимом Т. критичар описује Грчића као „полетарца”, а његове песме као „недоношчад”. По његовом мишљењу, млади песник се прерано одлучио да своје песме сакупи у збирку, „е би хтели да им сваки редак што напишу, за потомство као неки аманет сачува”. Још је оштрији био приказ објављен исте године, 1870, у „Даници”, а дугогодишњни сарадник овог часописа, Јован Грчић, описан је као „стихотворац који се толико испевао, да би му човек радо повикао: Потоп-сушти потоп” ако је и добро (тј. ако је) – доста је.” И овај напис објављен је под псеудонимом. За првог критичара, Т., данас знамо да је Тоша Недељковић, пријатељ и сарадник Светозара Марковића, који у духу надолазећег реализма није имао много слуха за песника који још негује романтичарске мотиве у поезији. Ко је стварни аутор другог написа потписаног псеудонимом „Артемијев” није познато, али се критичари слажу да је у овај приказ умешан исувише лични тон.
Грчић је намеравао да одговори на ове критике, али зашто то није учинио није познато. Он у то време већ озбиљно побољева и чини се, нема више снаге да се обрачунава са мишљењем „стручне јавности”. Колико год се радовао писању, толико је био свестан тренутка у којем његове песме долазе пред читаоце. У то време на књижевној сцени је више од 250 песника, али само десетак њих заслужују неку пажњу. И Миленковим песмама биће ускраћена многа добродошлица јер „нашу читајућу публику измучише стихотворци до зла Бога” својим измишљеним осећајима и страшним сликама.
„Певајући своје песме, нисам се стидео, ни плашио себе самога – не плашим се ни јавности; нисам загонетао себи самоме, - не загонетам ни другима”, пише Грчић у предговору, како се испоставило, јединој збирци песама.
Похвална критика Стевана В. Поповића, који је веома ценио Миленка и као песника за децу стављао га одмах поред Змај Јове Јовановића, није допринела да „фрушкогорски славуј” поново почне да објављује своје стихове. Тек пред смрт, 1875. године, изаћи ће у „Србадији” циклус песама „Мозаик” и то под шифром „+++”. Али, то је само делић онога што је Грчић у осами стварао. Упркос тешкој болести која је само ишла нагоре, оштрој осуди његове прве збирке, писао је неуморно, иако своја дела више није делио са ширим кругом читалаца. Остали су чак записи да је и на самртничкој постељи бележио стихове и стварао последње песме.
Сремска ружа
Много горе него његове песме, прошла је Грчићева приповетка „Сремска ружа”. Овог пута, уредници „Матице”, где је приповетка објављивана у наставцима 1868. и 1869. године, нису имали слуха за приповедачке поступке који су најављивали једно ново време у нашој књижевности, реализам. Мешање фантастике и стварности, нагло пребацивање са једног приповедача на другог, постепено увођење читаоца у причу, за уреднике „Матице” било је слабо и досадно. Члан књижевног одбора Матице, др Михаило Полит Десанчић изнео је на једном састанку бојазан да ко зна колико ће приповетка још трајати, а пошто је писац није послао целу, то би се могло одужити и на пет месеци. Стога, они обавештавају Грчића да престају са објављивањем његове приповетке. Несхватљиво је данашњим критичарима како је ту одлуку подржао и песник Лаза Костић, Миленков пријатељ и један од ретких који га је ценио. Ни данас не знамо како би се ова прича из сеоског живота завршила. Њен наставак је изгубљен или га никада није ни било, а само на основу почетка, књижевни проучаваоци оценили су је као изузетно модерно дело.
Не може се, уствари, са великом сигурношћу говорити ни о целокупном Грчићевој поезији и прози. Доступно нам је, углавном, само оно што је објављивао у часописима и његова једина збирка песама. Највећи део рукописне заоставштине, а из речи самог песника и његових савременика види се да је тога било много, заувек је уништен. У Првом светском рату, у кући Јована Грчића Миленка били су смештени немачки војници, а са осталим покућством у рату су заувек уништени и његови рукописи. Остало је око 150 песама и поема и три прозна рада: „У гостионици код Полу-звезде на имендан шантавог торбара”, која је увод у другу сачувану, недовршену приповетку, „Сремска ружа” и бајковита „Змијина кошуљица”. Остала је сачувана и једна тамбурица, звана самица, на којој је Грчић понекад знао да засвира.
***
Забринути су били његови Черевићани када им је у августу 1873. године дошао Миленко. Болест је узнапредовала и песник је покушавао да јој нађе лека у родном крају. Забринут је био и старешина манастира Беочин на обронцима Фрушке Горе Герман (Јовановић). Настојатељ беочинског манастира, лепо уређеног, смештеног између шуме и речице, понудио је Миленку да дође код њих, где је имао много боље услове за лечење него у свом дому.
„Наше наде, да ће песник оздравити у ман. Беочину, нису се испуниле”, пише Грчићев савременик Чеда Милутиновић. „Фрушкогорски славуј”, Черевићанин Јован Грчић Миленко умро је 29. маја 1875. године у двадесет деветој години, а сахрањен је у порти беочинског манастира наредног дана. Много света скупило се на његовој сахрани, а песниково тело носили су до гроба његови пријатељи лекари, Јован Јовановић Змај, Илија Огњановић, Лазар Станојевић... На надгробном каменом крсту исклесани су Змајеви стихови:
„Ево ти горе, ево -
Којој си слатко пево!
Сад јој славуји поје
Негдање песме твоје,
Гора ти чува тело,
А спомен Српство цело.”
----------------------------------------------------------------------------
Моје селанце
Бела птица крај Дунава
Раширила крила;
Птица та је – село моје,
Што га чува вила.
Добра вила, посестрима,
Ту ме неговала;
Неговала, миловала, -
’Вако јадовала:
„Мој побрате, бриго моја,
Чело ми се мути;
Тајна страва груд ми мори,
Јер зло ти се слути:
Младост твоја пропеваће,
Ал’ са тужни гласи;
Срећу твоју запљуснуће
Живота таласи...
Тек по каткад песма ће ти
Срце да разгали;
Но и њу ће много рушит’,
К’о обалу вали...”
Птицо бела, село моје,
Чуј шта рече вила;
Ал’ не бој се, - шири само
Твоја бела крила...
Шири, шири, а Дунав ће
Крила да ти штеди:
Да ме с крили поутешиш –
Кад будем у беди...
У Черевићу, 1868.
Аутор:
Јелена Беоковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
