3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Давид Ојстрах
ФЈОДОРОВИЧ И ЊЕГОВИ „САМОВАРИ”
Током свог музиком испуњеног живота, славни виолиниста свирао је на чак осам Страдиваријевих виолина од којих су три биле његово власништво
одатак од пре неколико година говорио је да Кина може да се похвали са пет милиона школованих пијаниста. Колико ли тек имају виолиниста? Вероватно да они најбољи међу њима сањају о томе како би било дивно да једнога дана свирају на некој Страдиваријевој или Гварнеријевој виолини. А то су онда хиљаде и хиљаде виолиниста... Стиче се утисак да је све више оних који могу да се похвале да свирају на неком ремек-делу чувених мајстора из Кремоне. Одакле ли само искрсавају ти инструменти?Неколико деценија уназад, многима је било добро познато ко може да свира на „страдиваријусу”. Неколицина највећих. Међу таквима био је и Украјинац јеврејског порекла – Давид Фјодорович Ојстрах. Он је без сумње био један од највећих виолиниста 20. века. Ојстрахово музицирање битно је утицало на виолинску технику. Владао је својим инструментом с невероватном лакоћом као прави виртуоз, те је слушалац имао утисак да тонови из његове виолине излазе потпуно природно. Стилски савршено и верно тумачио је барокне композиције, као и дела савременика. А свирао је на чак осам Страдиваријевих виолина насталих између 1699. и 1736. године. Три су биле његово власништво. Називао их је „моји самовари”. Само је он знао зашто их тако зове, а остатак света претпостављао је да је то због топлоте тонова који су из њих допирали.
Кућа на дар
Давид Ојстрах рођен је у украјинском граду Одеси, космополитској вароши на Црном мору, 30. септембра 1908. године. У то време Украјина је била део царске Русије. Давидови родитељи били су скромни људи. Фјодор Давидович Ојстрах и његова супруга Изабела Колкер били су јеврејског порекла и обоје музички обдарени. Отац је свирао неколико дувачких инструмената и виолину, а мајка је певала у хору. Изабели је било стало да и њен син почне да учи музику. Прву виолину ставила му је у руке чим је навршио пет година. Први и најважнији учитељ Давида Фјодоровича био је Петар Стољарски. С њим и уз његову сасвим особену, неакадемску школу свирања виолине, Давид Фјодорович муњевито је напредовао. Код истог професора виолину је учио још један потоњи светски великан – Натан Милштајн. Године 1914. у част завршног испита четири године старијег Милштајна, двојица дечака заједно су наступила у Одеси. Било је јасно да су дечаци изузетни.
Астероид 42516 носи име виолинисте Давида Ојстраха
Давид Фјодорович имао је петнаест година када је уписаоКонзерваторијум у Одеси где је три наредне године учио музику. Његова обдареност била је одмах уочена. Убрзо је имао прилику да у Лењинграду одсвира Концерт Александра Глазунова и то под његовом диригентском палицом. У граду на Неви извео је и Концерт за виолину и оркестар Петра Чајковског. Управо тих година упознао је пијанисткињу Тамару Ротареву у коју се силно заљубио. Постала му је жена и мајка њиховог сина Игора Ојстраха, такође познатог виолинисте. Од 1934. године Ојстрах је био редовни професор московског Конзерваторијума „Чајковски”.
Са студентима је радио предано, водећи рачуна и о најмањој појединости технике и тумачења дела. Ученици су га поштовали и волели, али и помало се плашили. Знали су да морају да буду потпуно спремни. Ученици Нини Баилини, уочи њеног концерта, дао је савет који говори о томе да музички великан није био сујетан:
„Ниночка, када приметим да оркестар и ја нисмо више заједно, јер ме не прате музичари, или ме не прати сам диригент, онда ја брже-боље пратим њих!”
Када су највећи свирали заједно – Јехуди Мењухин и Давид Ојстрах
Светска признања за Давида Фјодоровича стигла су после победа на великим међународним виолинистичким такмичењима. Још 1935. победио је на националном такмичењу СССР-а, а затим на такмичењу „Краљица Елизабета” у Бриселу, две године касније. Чим је чуо да је руски виолиниста донео победу на угледном такмичењу на Западу, Стаљин му је поклонио кућу! Уочи Другог светског рата чинило се да је Ојстрахова музичка каријера на врхунцу. Предано је радио са студентима и путовао одржавајући концерте. У сали „Чајковски” први пут је извео виолински концерт Арама Хачатуријана, иначе њему посвећен. Упознао је и Дмитрија Шостаковича који га је сматрао виолинистом без премца. Посветио му је два концерта, а Сергеј Прокофјев – виолинску сонату.
Концерт под бомбама
Ојстрахово ратно тумачење Виолинског концерта у Де-дуру Петра Чајковског ушло је у историју. Наиме, за време концерта у Стаљинграду зачуле су се сирене које су најављивале напад немачких бомбардера. Ни најмањим гестом Давид Фјодорович није показао да га је звук сирена омео или уплашио. Наставио је да свира једнако надахнуто. Занимљиво је да се ниједан посетилац концерта није ни помакао. Виолиниста је наставио да свира, а публика га је слушала као зачарана. Бомба није погодила концертну салу, а слушаоци су изашли препорођени.
После рата Ојстрах је као заслужни совјетски уметник постао веома познат и на Западу. Имао је могућност да путује, и сви су мислили да ће једнога дана остати у некој земљи и затражити политички азил. Међутим, он то није учинио. Вероватно да су његови животни услови били много бољи од већине, али и свест да је за бројне грађане СССР-а био нека врста заштите и утехе учинили су да се Давид Фјодорович увек враћао у Москву.
Бројне су анегдоте о томе како никада није успео да научи ниједну реч енглеског језика и како се, купујући у страним музичким продавницама плоче својих бивших земљака Хајфеца и Милштајна, стално освртао око себе, слутећи да га прате... Свирао је и у Фиренци и Њујорку, у Прагу, у Лондону. У више наврата наступио је и у Београду, где је имао велики број поклоника. Године 1960. добио је Лењинову награду. Од 1962. до 1967. свирао је заједно с пијанистом Свјатославом Рихтером. Грамофонске плоче које су у то време снимили права су драгоценост за данашње љубитеље класичне музике. Шездесети рођендан Ојстрах је прославио свирајући у сали Конзерваторијума „Чајковски” свој најомиљенији концерт – Де-дур концерт Чајковског. Током неколико последњих година живота Давид Ојстрах патио је од болесног срца. Рекло би се да на то није много обраћао пажњу. После првог срчаног удара, завршио је у болници, што га је веома растужило. Својим пријатељима тада је обећао:
„Никада више нећу да се жалим на болесно срце. Никада. Овде се више не враћам.”
Тако је и било. Наставио је да свира и да одржава концерте. Могло би да се каже да је био нека врста претходнице данашњих звезда класичне музике који путују и свирају – с краја на крај света. Двадесет четвртог октобра 1974. године Давид Ојстрах умро је у Амстердаму где је требало да одржи концерт. Испоставило се да је између првог и кобног срчаног удара имао још два о којима никога, па ни своје ближње, није обавестио. Сахрањен је на чувеном гробљу Новодевичје у Москви, где су сахрањени и Гогољ, Чехов, Станиславски, Прокофјев, Шостакович, Ростропович и много славни уметници.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
