3320 25. 9. 2015.
Хит страна
ЏЕЗ НОВИТЕТИ
Препорука за три готово савршена џез албума која су објављена у јануару ове године
ињеница је да џез музику многи доживљавају као некомуникативан, салонски и снобовски жанр у коме има много више импровизације него осећања. Да ли због тога што су већини први синоним за џез Мајлс Дејвис и Џон Колтрејн или нечег другог, тек, дуге и апстрактне соло деонице на труби или саксофону и композиције које трају преко десет минута, често одбијају просечног уживаоца поп и рок музике од џеза.Овакав доживљај џеза можда је и имао неког смисла шездесетих година (а вероватно ни тада), но данас су ствари посве другачије. На тренутној светској џез сцени постоје стотине хиљада различитих група које свирају на десетине хиљада различитих начина и мешају џез са хиљадама других праваца. Како то обично бива, већина у тој маси прерађује старе и већ виђене трикове, но међу њима постоји и мањи број оних који заиста уносе новине у сам жанр. Са изузетком Чарлија Хејдена и Хенка Џонса, чији албум има универзалну лепоту која превазилази сам жанр, друга два албума о којима данас пишемо спадају у баш такве. Иначе, све три плоче објављене су у јануару 2012. године, тако да се још „диме” колико су свеже.
Нил Коли трио
„The Face of Mount Molehill”
Поред свирања са својим џез триом, четрдесетогодишњи британски пијаниста Нил Коли познат је и као бивши члан поп / соул / ритам и блуз бенда „Brand New Heavies”, а сарађивао је и са електро поп групом „Zero 7”, као и певачицом Гејбријел (право име Лујза Гејбријел Боб). Сарадња с њима помогла му је да буде финансијски независан, односно да много растерећеније приступи снимању релативно некомерцијалне џез музике са својим матичним бендом.
Уколико волите звук ослоњен на клавир, контрабас и бубањ, онда сте вероватно слушали групе „The Bad Plus” и „Есбјорн Свенсон tрио” које спадају у сам врх тренутне џез продукције. Нови, четврти албум Колијевог трија „The Face of Mount Molehill” највише подсећа на музику два поменута бенда. За разлику од прва три албума чији је звук утемељен у мешавини џеза и прогресивног рока, овај нови нам доноси много опуштенију и мирнију свирку, која је ближа мелодичном поп сензибилитету него распојасаним рок експериментима. Отуд и неколико предивних балада (од којих се посебно издваја нежна „Ламент” која отвара албум) као и неколико суптилно оркестрираних композиција. Интимној атмосфери албума доприноси и гостујући гитариста Лио Абрахамс (иначе, дугогодишњи сарадник „оца” минимализма Брајана Ина) који је мајстор за креирање камерне атмосфере. Да не помислите да је реч о каквом албуму који не садржи ништа више сем балада, ту су енергичне, рокерско-џез теме „Fable” и „Hope Machine” које неодољиво подсећају на опус малопре поменутих „The Bad Plus”.
„The Face of Mount Molehill” је модеран џез албум, што значи да на њему чујемо утицаје и других жанрова који у суштини немају много везе са самим џезом. С обзиром на такво стање ствари, вероватније је да ће се ова плоча допасти онима који се не збуњују када су жанрови у питању, него неким времешним џез чистунцима.
„The Portico Quartet”
„Portico Quartet” је група из Лондона, основана 2005. године. Овогодишњи албум (који се зове исто као и бенд) им је трећи у каријери, но по једној ствари је посебан. Наиме, њихов досадашњи звук темељио се на инструменту хенг, што је посебна врста металног бубња који се свира рукама (не палицама) и који је измишљен 2000. године у Швајцарској. Тај инструмент је свирао Ник Малви, који је прошле године решио да напусти „Portico Quartet” и да се опроба у соло водама. Преостали чланови групе, бубњар Данкан Белами, контрабасиста Мајло Фицпатрик и саксофониста Џек Вајли су чак у једном тренутку размишљали да распусте бенд, но жеља за откривањем неистраженог ипак је превладала. Тако је на Малвијево место дошао Кир Вајн, момак коме је клавир основни инструмент, но подразумевало се да ће морати да научи да свира хенг. Иако се Вајн за релативно кратко време успешно „спријатељио” са хенгом, унео је потпуно нови звук у музику бенда.
Инструмент хенг који чини основу звука групе „Portico Quartet”
Оно по чему се албум „Portico Quartet” највише разликује од њихова прва два издања јесте заокрет са акустике на електронику. Иако за ове момке не може да се каже да су се икада гнушали новотарија, а посебно електронике, чињеница је да је нови албум потпуно другачији у поређењу с претходним „Isla”, објављен пре две године. Ту првенствено мислим на Вајнове клавијатуре које чине основу готово сваке песме на овој плочи. Док су раније „Portico” звучали као џез бенд, сада звуче као модеран бенд. На новом албуму налазе се композиције које надахнуће црпе у амбијенталној, електронској, џез, рок и „world” музици. Први пут имају и песму у којој се чује вокал – реч је о нумери „Steepless” коју пева шведска певачица Корнилија. Музичка штампа са Острва већ их назива наследницима групе „Cinematic Orchestra”, а као нови утицаји помињу се савремени композитори Стив Рајх и Макс Рихтер, хип-хоп музичар „Flying Lotus”, пионир „дуб-степ” звука „Burial”, али и инди-поп група „Bon Iver”. Комбинација Вајнових електронских ефеката, семплованог звука хенга, усвиране ритам секције Беламија и Фицпатрика, као и Вајлијевог разузданог саксофона, овом плочом показала се као више него успешна. Иако је њихов претходни албум „Isla” мини ремек-дело савременог џеза, чини се да су с новом плочом покренули ништа мање успешно поглавље у својој, надајмо се дугој, каријери.
Чарли Хејден и Хенк Џонс
„Come Sunday”
Околности под којима први пут чујемо неку музику и те како има удела у начину на који ћемо је доживети. Ову тврдњу покушаћу да поткрепим илустрацијом из личног примера. Наиме, када је пре неколико недеља падао први овогодишњи снег, запутио сам се у посластичарницу близу хотела „Парк”, а све у циљу да купим чоколадни колач „за понети” драгој особи која је тог дана решила да не излази из топлог дома. Уз себе сам имао малу електронску направу на којој се налазило неколико свежих албума које још нисам преслушао. Ставио сам слушалице на уши, изабрао албум „Come Sunday” и притиснуо дугме „play”. Дан се претварао у вече, суснежица у крупан снег, а фасаде старих зграда у Улици Светозара Марковића засијале су неким чудноватним светлом. Људи који су ужурбано напуштали своја радна места вероватно нису видели вејавицу и те старе зграде истим очима као ја, а претпостављам да је једини разлог томе што у њиховим ушима није био звук древног контрабаса Чарлија Хејдена и још древнијег клавира Хенка Џонса. Не верујем у магију, али ако она постоји, мислим да јој никад нисам био ближи него те вечери.
„Come Sunday” је други албум који су заједно снимили Чарли и Хенк, легенде џез музике. Тај први, „Steal Away”, објављен је пре деценију и по, а овај 10. јануара. Оба садрже композиције надахнуте духовном музиком и на оба преовлађују госпел традиционали. „Come Sunday” је у исто време толико нежан, романтичан и заводљив, да је у стању да отопи срце и најљућег атеисте (можда баш оног који ће те вечери уживати у оном чоколадном колачу). Ако неко зна како да се уз помоћ музике поигра с нашим осећањима, то су ова два стара вука – у тренутку када је албум сниман 2009. године, Чарли је имао 72, а Хенк 90 година. Без сложених импровизација, без потребе да докажу икоме било шта, та два уметника снимила су један од најосећајнијих и најинтимнијих џез албума у новије доба. И све то само уз стари клавир и контрабас. Нажалост, Хенк је преминуо само неколико месеци након што је снимио „Come Sunday”, средином маја 2010. године. С обзиром на то да је у једном од последњих интервјуа рекао да је „свестан да је његово време прошло и да се осећа спремним да оде код бога”, уопште не сумњам да је након оваквог албума имао дочек какав му и доликује.
Иако ми се чини да „Come Sunday” најбоље „иде” уз зиму, снег, ноћ, свеће и интимну атмосферу, сасвим сам сигуран да ће вас његова лепота опчинити под било којим околностима. Без обзира на то да ли сте верник или атеиста, да ли волите џез или не, да ли имате 18 или 88 година, да ли вам је живот весео или тужан – покушајте да дођете до ове плоче. Слушајући је, велике су шансе да ћете осетити искрену радост живљења… А, сложићете се, такве плоче се не објављују сваки дан.
Аутор:
Уређује Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
