3320 25. 9. 2015.
Песник против авијатичара
ДВОБОЈ НЕБЕСКИХ
Велика је срећа за нашу свеукупну повест што мегданџије нису имале среће, што је Милош Црњански промашио, а Тадија Сондермајер избушио лишће на оближњем дрвету. Међутим, ни данас се поуздано не знају сви детаљи тог умало трагичног догађаја...
исани трагови догађаја остали су тек у делићима, и то углавном с једне стране. Пишчеве. Ипак, повод двобоју, који се збио 26. септембра 1926. близу Вршца, није сасвим јасан, а и сам догађај прилично је магловит.Милош Црњански (1893–1977), по повратку из добровољног изгнанства, у перо новинару о њему је рекао тек неколико речи:
„... Па и мени је скоро дошао главе онај чувени генерал ваздухопловства старе Југославије, Тадија Сондермајер. Изазван, ја сам њега и још четворицу других официра увредио и позвао на двобој. Двобој је био заказан близу границе с Румунијом, близу Вршца. Они су схватили да би ме свако од њих петорице убио, па су сви други осим Тадије одбили двобој – изашао сам на тај двобој, али, ето, жив сам...”. Тадију Сондермајера (1892–1967) нико ништа није питао, не бар за новине, да јавно изнесе своју страну приче о поменутом догађају. По повратку Црњанског у земљу, почетком августа 1965. године, Сондермајер је још био жив. Умро је две године доцније. И он у немилости ратних победника и поратних владалаца.
У заоставштини Тадије Сондермајера, која се чува у Музеју ваздухопловства, неуморни истраживач догађаја око повести наших небеских друмовања Чедомир Јанић својевремено је открио његова четири писма која је исписао дан уочи двобоја: једно жени, два пословним пријатељима у Београду и једно, четврто, француском произвођачу авионских мотора. У сваком само назнака да сутра иде на двобој части и шта, породично и пословно, ваља предузети ако се не врати. Вратио се, те отуд та писма нису отишла адресантима.
А откуд две потпуно различите особе једна наспрам друге, у двобоју који је по једног могао трагично да се заврши? Поуздано се зна да је за све „крива” авијација.
Против Црвеног барона
Тадија, син Романа Сондермајера, првог хирурга српске војске а у Првом светском рату начелника санитета Министарства војске, рођен је у Београду 1892. године. Студије технике у Немачкој прекинуо је да би као добровољац учествовао у балканским ратовима. У време организовања Солунског фронта већ је био пилот-извиђач, али га је маларија – у јесен 1917. године – одвела у Француску, као и многе наше рањене борце, на лечење и опоравак. Не пристајући на дангубу, Содермајер се пријавио у школу ваздухопловне акробације у Поу, коју је завршио као најбољи у класи, а одмах затим постао и питомац Школе гађања у Казоу и завршио је као први међу стрелцима.
Првог марта 1918. године Тадија Сондермајер примљен је у елитну ловачку групу „Рода”, састављену од шездесетак изабраних пилота-ловаца које је предводио највећи међу савезничким асовима неба Рене Фонк. Било је то време кад су се на небу над Западном Европом свакодневно борили против чувеног немачког „Циркуса”, ловачке ескадриле коју је прославио Фон Рихтхофен, познатији као „Црвени барон”.
Са две ваздушне победе и након тешког рањавања, Тадија Сондермајер се вратио у новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и почео да организује спортску и цивилну авијацију, да би потом основао и Друштво за ваздушни саобраћај „Аеропут”.
А колико се у то време пажње поклањало „небеским кочијашима” сведочи управо Сондермајеров противник у предстојећем двобоју Милош Црњански. Његове текстове о авијацији „Политика” објављује на првим странама, а он пише:
„За мене је авијација била нешто што је значило најпунији живот... Радио сам и радим на подизању наше авијатике, чији сам орган „Наша крила” уређивао. Летео сам и превртао се у ваздуху, што је било више поетично од многих објављених и штампаних песама и литерарних радова многих цењених другова...”.
Изгледа да је повод догађају била више него жучна расправа између Црњанског и групе авијатичара међу којима је најистакнутији био Сондемајер. А ако се зна да је Црњански у младости био прзница, склон кавги и противник компромиса и да је доцније, сасвим уверен да је дубоко у праву, жестоко критиковао и генерала Душана Симовића (1882–1962), тада команданта авијације а касније и једног од вођа државног удара после 27. марта 1941. године, односно његову „Тактику ваздухопловства”, ето довољно разлога да дође и до ватреног окршаја. Сондермајер је био човек другачијег кова, углађених манира, радо виђен гост на свим скуповима и баловима. О њему је остала и прича да су биле ретке београдске даме које, кад би га виделе, нису за њим гласно уздахнуле.
О самом двобоју писани траг остао је умногоме недоречен. Радован Поповић (рођен 1938), Владимир Буњац (1928–1999) и Милан Јовановић Стојимировић (1898–1966) – људи који су се упорно и вредно бавили проучавањем живота нашег великог писца – писали су прилично различито о том детаљу из иначе бурног животописа Милоша Црњанског. Живот Тадије Сондермајера, па према томе и сам двобој, нико на такав начин није истраживао. Чак нису сачувана ни имена његових секунданата. Тако прича без равноправног гласа обе стране дуеланата (мегданџија) и даље – после толико година – поседује све оно што је, чини се, довољно да заголица машту али и логику наших читалаца. Овде нудимо три приче једног догађаја. На читаоцима је, дакле, нимало лак задатак да сами покушају да реконструишу шта се уистину збило.
Прича по Радовану Поповићу
... А на почетку јесени, једно узбуђење – двобој. Наиме, Милош Црњански је као заљубљеник авијације писао у часопису „Наша крила” и у својим текстовима супротставио се Тадији Сондермајеру, познатом авијатичару, против набавке француских авиона. У тој препирци дошло је и до изазова на двобој. Није извесно ко је кога изазвао, али је извесно да је двобој одржан у Вршцу, на брегу.
| ПОЛИТИЧАР ПРОТИВ НОВИНАРА Кад су, 13. марта 1905, у просторију београдског листа „Опозиција” умарширали униформисани коњички мајор и владин службеник у грађанском оделу, дежурни је био затечен. Придошлице су тражиле одговорног уредника Милана Павловића да би му уручиле писмо следеће садржине: „ Господине! Г. Бошко Чолак-Антић овластио нас је да, у његово име, тражимо сатисфакцију од Вас, као одговорног уредника 'Опозиције' за напис који је штампан у данашњем броју 'Опозиције' под насловом 'Мало унапређење' и у коме г. Чолак-Антић налази увреду и клевету за његовог оца, пок. Илију Чолак-Антића и част и образ његове породице. Пошто ми нисмо имали част да Вас данас по подне нађемо у редакцији Вашег листа, молимо Вас да изволите одредити своја два сведока, који ће са нама ову ствар уредити по правилима и обичајима од части. Ваш одговор изволите што пре саопштити првопотписаном, који станује на Теразијама бр. 35 (до кварта теразијског). Примите, господине, уверење нашега поштовања Бранко Јовановић, коњички мајор Жив. М. Протић, инспектор Мин. Нар. Привреде” Овако је, званично, почела прича о првом београдском двобоју. Било је то време кад је реч имала посебну тежину, нарочито она јавно изречена. И двобој се, по свим правилима – са по два сведока, лекаром и судијом – одржао 16 марта, у четири сата по подне, на пропланку тада прилично удаљеног Бановог брда. О детаљима самог чина не зна се готово ништа, као да су сви били заклети на ћутњу, с обзиром на то да ниједан од учесника није био повређен, ако се изузме лакша рана изнад левог кука коју је добио Бошко Чолак-Антић, иначе маршал двора краља Петра Првог Карађорђевића. Највеће последице доживео је лист „Опозиција”, најжешћи критичар Николе Пашића и његове владе, али и учесника Мајског преврата из 1903, који је престао да излази крајем априла исте године. |
У договорено време, после мирно проспаване ноћи, у којој Матић „није ока склопио”, Црњански је први опалио и – промашио. Сондермајер је преплашен почео да нишани. То се косило са правилима двобоја и секунданти су га прекинули. Тако се двобој завршио. Највише су се, кажу, секунданти уплашили...
Прича по Владимиру Буњцу
... Постаје сарадник часописа „Наша крила”... 1926. Ова година замало да буде крај нашем писцу. Био је на ивици пушкиновске трагедије: недалеко од Вршца, на чистини у једном шумарку, пред њим је стајао мрки официр Дантес, Тадија Сондермајер, с упереним пиштољем. По ономе што су ми причали Вида Црњански и Душан Матић, Милош се посвађао са ваздухопловцем, и њих петорицу, са Тадијом Сондермајером на челу, пљуснуо по лицу својим белим рукавицама и позвао на двобој.
Тадија Сондермајер
Сви су одбили да се туку, знајући да је то погибељно за Црњанског, сем Тадије који је остао да брани официрску част. Тадија је био командант ваздухопловства и солунски херој јер је на том фронту оборио три противничка авиона. Сведоци Црњанског били су редитељ Бранко Гавела и књижевник Душан Матић. Пошто је њих наговорио, Црњански је имао тешкоћа да нађе оружје за двобој. Најзад, неко се сетио породице Дунђерски, тако су кренули у Вршац са дрвеном кутијом, украшеном седефом, испод мишке. За двобој је још било рано, па су одсели у вршачком хотелу који се, исто као данас, звао „Србија”.
На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Вршац су изабрали јер су у том делу још владали аустроугарски закони који нису спречавали витешки чин двобоја. Све је ишло по ритуалу: после кратког договора, сведоци Сондемајера и Црњанског заузели су своја места. Црњански и Сондемајер стали су насред пољанчета окренути леђима и онда кренули бројећи кораке. Окренули су се: песник Пушкин и официр Дантес гледали су се нетремице. Право првог пуцња имао је песник Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, покидао лишће и поплашио птице. Официр Сондемајер диже руку, нишани у главу. Гледају га светле и, ваљда, заплашене очи Црњанског. Повлачи ороз, једанпут, други пут, трећи, не иде.
– Ово је лоше напуњено! – каже. – Нешто није у реду!
У ствари, Сондемајер се спетљао, није имао аристократске манире и навике и није знао како се пуца из старинског накинђуреног пиштоља породице Дунђерски. Хватао је, уместо ороза, китњасти седеф, испред ороза. То је спасло Црњанског. Матић је пришао у својству адвоката и тражио од обојице прихватање задовољења. Сондермајеру је дозвољено да опали увис да би се доказало да је пиштољ био исправан. Одјекнуо је још један хитац, али у врхове крошњи и вршачко небо, где прхнуше чавке. Потписан је записник и сада је само штета што том записнику нема трага, можда је негде на неком тавану...
Прича по
Милану Јовановићу Стојимировићу
... Сем тога, Црњански је желео да важи и као витез дуелант. Он је тако, на пример, изашао на двобој Тадији Сондермајеру. Да би се могли тући, отишли су у Румунију. Црњански је пуцао први и промашио, а Сондемајер је онда скинуо монокл и рекао: Је ренонце! (одустајем, на француском) и није хтео да пуца уопште. Црњанског је тек то и такво понашање довело до беса. Он је праскао, драо се и тражио да Сондемајер пуца, али овај то никако није хтео. Секунданти су нашли да је Сондемајер у праву: Он је био храбар „на страшноме месту постојати”, али није хтео ништа више од тога...
Милош Црњански
Тако је овај дуел завршен на један необичан начин јер је имао епилог који Црњански није очекивао. Говорећи ми о томе случају, рекао ми је: „Мене је ужасно вређало што Сондемајер није хтео да пуца. Питао сам се: да му није испод достојанства да пуца на мене?... Био сам изван себе, али морам да признам да ме је његов гест изненадио и запрепастио. Било је у њему нечега збиља витешког. Човек је стао пред моју куглу и дао ми је доказа о својој храбрости, али није хтео да ничим даље везује своје име за моје, а најмање тиме што би ме ранио или убио. Мене је то болело и ја му то нисам могао никад опростити јер је у томе било и неког презира и уопште много чега за анализовање и коментарисање...
х х х
Следеће, 1927. године Тадија Сондермајер је, заједно с Леонидом Бајдаком (1894–1970), кренуо у небеску пустоловину звану лет на линији Париз-Нови Сад-Бомбај-Београд-Нови Сад, дугачак 15.000 километара, од 20. априла до 8. маја, и задивио Европу. Године 1931. победио је на Међународном ваздухопловном такмичењу у Плзену, када су југословенски пилоти заузели прва три места. Том приликом освојио је награду председника Чехословачке Републике и постао једно од најпознатијих имена међу европским ваздухопловцима.
Милош Црњански 1927. године у „Српском књижевном гласнику” почиње да у наставцима објављује роман „Сеобе”... и себи крчи пут у сам врх наше литературе...
Каква благодет за нашу свеукупну повест што је учинак кугли из пиштоља Дунђерских само поплашио чавке на вршачком небу.
Аутор:
Петар Милатовић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
